Dosta ravnodušno sam na televiziji posmatrao ko u Beogradu i gde polaže vence povodom godišnjice pobede nad fašizmom 1945. godine, nekoliko minuta pažnje poklonio velikoj vojnoj paradi u Moskvi – kao bivši pozorišni čovek moram da priznam: perfektna inscenacija – setio sam se i da sam 1975. poslednju paradu posvećenu tom danu posmatrao sa tribine pred Skupštinom u Beogradu kao član Savezne konferencije SSRNJ – zar se iko još seća šta to beše?
Pa kako to da baš mene nije briga za taj datum, kad sam zahvaljujući toj pobedi oslobođen iz koncentracionog logora?
Upravo zbog toga što nije. Nije taj dan. Za mene je dan oslobođenja 13. april. Tog dana sam ja sa dvojicom drugova izašao iz koncentracionog logora Langenštajn-Cviberge, radnog dijela Buhenvalda, jer su esesovci noć pre toga pobegli. Vest o Hitlerovom samoubistvu, a potom i o kapitulaciji njegove Nemačke, do mene je stigla preko zvučnika sa bandera u Magdeburgu, gde sam sa oko dve hiljade Jugoslovena, koji su jednostavno zauzeli deo grada, izbacili Nemce iz stanova uz pomoć američkih vojnika, čekao ko će nas transportovati kući. Uzgred, stigao sam u domovinu tek 3. septembra.
Htedoh reći: svako ima svoje datume za slavu, druge za tugu.
Naravno da se ne zalažem da nove generacije treba da budu ravnodušne prema strahotama kod nas takoreći juče, u većem delu sveta više decenija ranije, a nažalost na dosta tačaka sveta i danas. Naprotiv. Tragično je što ne znaju dovoljno o tome šta su doživeli dedovi i bake, roditelji i njihove generacije.
Ali istoriju više ne treba učiti na osnovu datuma. Ne treba bubati kad se rodio ili umro koji car, kad je vođena koja bitka. To svakog trena može da se proveri u mobilnom telefonu. Trebalo bi da shvate zašto se nešto dogodilo, kako su ljudi i deca kao oni ginuli, gladovali, patili. I da svakog trenutka znaju da i danas, i dok pišem ove redove, i u času kada ih neko možda pročita, deca umiru, dave se u moru bežeći sa roditeljima ili sama odnekud nekuda gde misle da se nalazi raj na zemlji.
Moji unuci znaju za genocid i holokaust u vreme nacističke vladavine. Bili su sa mnom u memorijalnom centru Buhenvald. Pitao sam ih za njihove drugarice i drugove. Ništa ne znaju. Uopšte ih ne zanima. Proverio sam nastavni plan u Srbiji. U toku celog školovanja 12 godina predviđena su dva nastavna sata u trećem razredu srednjih stručnih škola, odnosno četvrtom razredu gimnazija. Za sve te užase dva puta po 45 minuta u toku normalnih godina, dva puta po 30 minuta ove godine sa skraćenim časovima zbog virusa SARS CoV-2 kako se zove punim imenom i prezimenom.
Nastavni planovi škola su preobimni. Da bi se jednoj temi posvetilo više vremena, drugoj vreme treba oduzeti. Srećom nisam niukakvom odboru koji o tome odlučuje. Ne predlažem ništa, samo konstatujem.