Termini koji se koriste u ovom tekstu, a koji imaju rodno značenje, izraženi u gramatičkom ženskom rodu, podrazumevaju prirodni ženski i muški pol lica na koje se odnose.
Potpisnice zaključaka naučnog skupa „Pravni aspekti i posledice Zakona o rodnoj ravnopravnosti“, održanog 14. marta 2024. godine u Narodnoj biblioteci Srbije su besne. Da ne kažem histerične. Patrijaršica srpska Porfirije, predsednica Matice Srpske prof. dr Dragan Stanić, verske radnice, profesorke, advokatice i druge intelektualke, u 14 tačaka izražavaju bojazan da srpskom jeziku (koji je nastao pre 1000 godina, kako piše u tački 8) preti nasilan kraj. Uništenjem jezika biće uništena i suština srpskog nacionalnog bića, smatraju potpisnice i zato dižu svoj glas.
Poseban problem imaju sa samim terminom roda. U trećoj tački zaključaka naglašavaju: „Pojam roda (gender) u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti ne podrazumeva muški i ženski pol kao biološku kategoriju, niti odgovarajuću gramatičku kategoriju roda koja se donekle odnosi na ovu prirodnu datost, niti podrazumeva imenicu u tradicionalnom značenju, nego je to rod kao džender – društveni konstrukt, kakav ne postoji u srpskom jeziku, niti u jednom prirodnom ljudskom jeziku na svetu. Takav pojam roda, kako je u ovom Zakonu normiran, ne postoji u Ustavu i pravnom poretku Republike Srbije i nije u saglasnosti sa Ustavom i drugim propisima.“ Naravno da takva definicija roda ne postoji u Ustavu. Ne postoji ni jedna definicija roda u Ustavu, čak ni „tradicionalna“. Ali zato u članu 21, stav 4 Ustava Republike Srbije stoji „Ne smatraju se diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima.“ Zakon o rodnoj ravnopravnosti svakako spada u posebne mere koje Republika Srbija uvodi radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima i samim time ulazi u pravni poredak Republike Srbije.
U pokušaju da Zakon o rodnoj ravnopravnosti prikažu kao naročito štetan, potpisnice pribegavaju formuli koja sigurno deluje na srpsko nacionalno biće – taj zakon nas deli. Neprirodno nas deli. Tačka 4 zaključaka: „Zakonom o rodnoj ravnopravnosti nasilno je ukinuta razlika između džendera i pripadnika muškog i ženskog pola tako što su muškarci i žene, gotovo svi građani Republike Srbije, protivno njihovoj volji i Ustavu, svrstani u ’džendere’.“ Ovo su već opšta mesta teorija zavere. „Oni ukidaju muškarce i žene“ što je par koraka od „oni ukidaju mame i tate“ što je par koraka od „oni teraju decu da piške u pesak i da se pretvaraju da su mačke“ što je, pak, par koraka od „oni prodaju decu pedofilima“. U Zakonu o rodnoj ravnopravnosti jasno je definisan rod, ali je definisan i pol.
U narednoj tački se dolazi do toga da je tim zakonom ukinut i srpski jezik. Tačka 5: „Članom 10 Ustava propisano je da je srpski jezik službeni jezik u Republici Srbiji, dok Zakon o rodnoj ravnopravnosti na neustavan način uvodi nepostojeći tzv. rodno osetljivi jezik.“ Kako je Zakon o rodnoj ravnopravnosti donet od strane organa Republike Srbije, podrazumeva se da se odnosi na srpski jezik, dok je rodno osetljiv jezik samo poseban način upotrebe tog jezika, opet jasno definisan. Ta definicija uključuje „promene mišljenja, stavova i ponašanja u okviru jezika kojim se služe u ličnom i profesionalnom životu“ koji su diskriminatorni prema ženama, te stoga spada u pomenuti član 21, tačka 4 Ustava Republike Srbije. Pojednostavljeno, to se odnosi na promenu mišljenja, stavova i ponašanja koja podrazumevaju da su određena zanimanja predviđena za, i da pripadaju pripadnicima muškog pola.
Tačka 8 zaključaka je naročito interesantna: „Posebno ukazujemo da nijedan jezik na svetu ne nastaje i ne menja se jednostranom političkom voljom putem opšteg pravnog akta, već isključivo u skladu sa pravilima lingvističke struke – u slučaju srpskog jezika koji ne može iznova nastajati, jer je nastao pre 1000 godina – kroz nadležne institucije koje su u Republici Srbije oličene u Odboru za standardizaciju srpskog jezika i Matici srpskoj, i zato je nedopustivo i neprihvatljivo da se građanima Republike Srbije, pod pretnjom novčanim i zatvorskim kaznama, prinudno nameće nepostojeći tzv. rodno osetljivi jezik.“ Slažem se da se jezik ne menja pravnim aktima. Jezik je živa stvar koja se vremenom nužno menja. Uvode se nove reči, neke nestaju iz upotrebe, postojeće dobijaju nova značenja. Lingvistička struka prati te promene, ne nameće ih. Ali lingvistička struka srpskog jezika zahteva slaganje reči u rodu i prepoznaje rod imenica. Ovde potpisnice u stvari zagovaraju da srpski jezik zanemari prirodni pol žena koje se bave određenim zanimanjima ili zauzimaju određene funkcije i u titulama im nametne neprirodni muški rod (da ne kažem džender). Kako su tačno potpisnice zaključaka došle do 1000 godina starosti srpskog jezika nisam sigurna, ali bih volela da vidim interakciju neke od potpisnica zaključaka sa stanovnicom ovih prostora koja je živela pre 1000 godina.
Da dođemo i mi do nekih zaključaka. Žene u Srbiji nisu bezbedne. Od početka godine desilo se pet femicida, povodom čega se SPC ne oglašava. Insistirajući na priči o Zakonu o rodnoj ravnopravnosti i konkretno o rodno osetljivom jeziku, SPC kreira narativ gde su žene toliko moćne u ovoj državi da mogu da vas strpaju u zatvor ako im se obratite kao profesoru ili ih potpišete kao psihologa. SPC kreira narativ gde su oni i samo srpsko nacionalno biće ugroženi od strane nekakvih džender aktivistkinja. A u stvarnom svetu, žene se bore za opstanak.