Da nikada nije napisao tekst na društvenoj mreži, većinskom publikumu ostalo bi nejasno kako se sve odigralo. Opasna su ovo vremena brzog protoka informacija kada ishitreno opredeljivanje bez jasne slike može nekoga da uruši i unizi. Moć medija današnjice.
Ovako, zvezda balkanskog trusnog tla oksimoronskog pseudonima iza kojeg smo decenijama viđali, po našoj proceni, inteligentnog čoveka koji cinizam koristi da razobličava svekolike fenomene tuposti, primitivizma, posrnuća i sirovosti na ovim prostorima, ovaj put je to učinio – na sopstveni račun. Tekstom koji je objavio kao repliku na optužbe zapravo je raslojio sopstvenu glupost i to vrlo posvećeno, čisto da nas poštedi napora da to sami učinimo.
Kada čovek pročita taj tekst, ne zna za šta pre da se uhvati. Da li za priznanje da je ženu fizički uznemirio; da li za verbalnu uvredu koju dalje nastavlja i kroz tekst; da li za plastičan opis nervoze kojoj je dao legitimitet bednim argumentima kao davljenik koji se hvata za slamku; da li za tumaranje po konceptu emisije i celog događaja u koji, prema sopstvenom priznanju, nije ni bio upućen; da li za jadno, čemerno i potkapacitirano prebacivanje lopte na teren humanosti koja ga je odjednom toliko ophrvala da je od muke posegnuo za »pljeskanjem, štipkanjem ili pipkanjem«, čega se ne seća, jer je očito prevagnulo selektivno pamćenje »koketiranja« producentkinje i njenog celodnevnog ponašanja koje je njemu diglo pritisak, tako da mu se banalni detalj oko načina na koji je fizički posegnuo za njom gubi u memorijskom kanalu; da li za mrčno traženje opravdanja u njegovoj infantilnoj šokiranosti odsustvom altruizma u pristupu producentkinje emisiji koju su snimali. U konačnici, ali najmanje bitno, a možda i ne, da li u nepismenosti u sročenom tekstu. »Mogu da se ’izvinEm’, ali samo uz opasku da vjerujem da nešto s njom nije u redu i da po mom laičkom mišljenju treba da se liječi.« Koliko je drska, nezdrava i perfidna ova izjava. Sa izvijanjem ili bez. »Krenuli ste na ’haiku’, izvolte.« Hajka nam je bliska na ovim prostorima, ali ako insistira možemo napisati i neki haiku 5-7-5.
Nećemo hajku
Samo jedan haiku
Đe se đede car
***
Da se izvinio, možda je bilo šanse.
Da nikada tekst nije napisao, možda bismo razmišljali.
Ovako, pomogao nam je da nemamo iluzije. Niti snage Ramba, niti nivoa Amadeusa.
Ostade ipak samo Antonije koji se puši. Mnogima od nas ovo je tačka na priču kada je on u pitanju. Kredibilitet se odlio niz kanalizacioni otvor. U nepovrat.
U ovom slučaju, za one koji uključe mozak, više ništa nije nejasno.
Od kako je svijeta i vijeka, žena je psihofizički na vetrometini, pravo na njeno telo vazda se dokazuje. Čini mi se da ćemo pre dokazati postojanje boga no ženino pravo na sopstveno telo. U Americi je ’No trespassing’ natpis ozbiljne težine. Toliko ozbiljan, da se zakonski u te svrhe i oružje može posedovati. I upotrebiti.
A mi u 21. veku još uvek dokazujemo pravo na sopstveno telo.
Šta je to trebalo da uradi žena? Da uzme klešta i nabije mu ih među noge kako bismo shvatili pojam prava na sopstveno telo? Kako bismo razumeli pojam povrede i uniženja?
Muškarci koji to tobož ne shvataju obično su oni koji padnu u nesvest kada im vade krv iz prsta. Nakon toga uzmu i nedelju dana bolovanja da se oporave.
Nego, više su za brigu žene koje ne razumeju pravo na sopstveno telo druge žene.
I ne, ne mora nam se svideti njena haljina ili, pak, način na koji recituje svoju poeziju. Opet smo promašili ceo fudbal. Relativizacija je majka svih problema. Postoji nešto što se zove uznemiravanje, napad, agresivnost, ugrožavanje. Svaka relativizacija razvodnjava problem.
Zato se još uvek u 21. veku gložimo na ovu temu.
Zato stavljamo ’srce’ istovremeno i na tekst u odbranu ugrožene osobe, ali i na tekst Antonija koji se puši.
Juda je izdao za trideset srebrenika. Na mreži se za lajk izda i rođena majka.
»Čovjek! Šaka jada što pod suncem zebe,
Krhotina boga – praunuk amebe.«
***
Pušiću, sjedi, kec. Mogućnost popravnog si propustio. Megacarski pad.