Demonstracije u Francuskoj jenjavaju, ali će o njihovim uzrocima i posledicama, pogotovo s obzirom na predstojeće izbore, tek da se raspravlja; još dugo će biti aktuelni. Zanimljivo je da su se u Srbiji ovom temom mnogo više bavili mediji koji podržavaju aktuelne „Proteste protiv nasilja“, dok su je režimski mediji, valjda da ne bi „dali ideju“ svojim gledaocima, malčice izbegavali.
Ono što se takođe može zapaziti to je da je i na jednoj i na drugoj strani „medijskog spektra“ uzrok (i to onaj najdublji, ili skriveni) pronalažen u – neoliberalizmu. Šta se pak pod tim neoliberalizmom podrazumevalo, kao i obično, nije objašnjavano. Možda bi zato, u razgrtanju te ideološke magle, ali još više u potrazi za korenima iskazanog nezadovoljstva, makar onim socijalno-ekonomskim (da rasne, koji opet svoj uzrok, bar delimično, imaju u ekonomiji, ostavimo po strani) mogla poslužiti (nažalost, u nas slabo zapažena) knjiga „Ekonomija za opšte dobro“, francuskog ekonomiste Žana Tirola, dobitnika Nobelove nagrade 2014. godine. U njoj se, naime, Tirol dosta bavi i Francuskom i njenim ekonomskim problemima što može biti vrlo korisno za razumevanje onoga što se ne samo poslednjih dana, nego i poslednjih godina, pa i decenija, dešavalo u zemlji koju mnogi smatraju kolevkom slobode i demokratije.
Kao jedan od najvećih, ako ne i najveći društveni problem Francuske, Tirol vidi nezaposlenost. On najpre konstatuje da je „nezaposlenost mnogo veća u Francuskoj nego u zemljama severne Evrope (Nemačka, Holandija, Skandinavske zemlje itd.) ili u anglosaksonskim zemljama“. Zatim da „nezaposlenost pogađa niskokvalifikovane osobe i problematična gradska područja“ i da je „dugotrajna nezaposlenost, koja je daleko najopasnija, prilično velika i u stalnom porastu od 2007. godine“.
S druge strane, Tirol ističe da je „Francuska uložila veliki napor da se nezaposlenost smanji“ te da „ukupan budžet javne politike zapošljavanja neprekidno raste od 1993. godine“ i da je dostigao 3,5-4 odsto nacionalnog bruto domaćeg proizvoda. Takođe, stopa javnih rashoda u Francuskoj iznosi 57 odsto BDP-a i među najvišima je na svetu.
Tirol posebnu pažnju posvećuje analizi radnog zakonodavstva za koje kaže da je vrlo detaljno i komplikovano, o čemu svedoči podatak da francuski zakon o radu ima 3.200 strana. S druge strane, primećuje, neke zemlje poput Danske gotovo da uopšte nemaju zakon o radu („što znači da ostavljaju slobodu ugovaranja, pa otud i veću mogućnost prilagođavanja radnog odnosa specifičnom okruženju preduzeća“) pa ipak je tamo nezaposlenost mnogo manja.
Iz obimne Tirolove analize izdvojićemo samo nekoliko najkarakterističnijih nalaza. Recimo, primećuje on, u Francuskoj preduzeće koje otpušta radnika plaća radniku otpremninu, ali ne plaća trošak koji to otpuštanje pravi državnom osiguranju za slučaj nezaposlenosti (i koji je često mnogo veći). Pošto se osiguranje finansira iz doprinosa zaposlenih „to znači da preduzeće koje zadržava radnike plaća za preduzeće koje ih otpušta. To je suludo“, zaključuje francuski nobelovac.
No, to je manji problem. Da bi sprečio otpuštanje, zakonodavac ga je detaljno regulisao. Teškoća je, po Tirolu, u tome što „sudija, bez obzira na svoju stručnost i integritet, ne raspolaže neophodnim informacijama koje bi mu omogućile da se stavi u poziciju direktora preduzeća, kako bi meritorno presudio o legitimnosti otpuštanja viška zaposlenih“. To je dovelo do toga da je „ishod procedure otpuštanja potpuno nasumičan i nepredvidiv sa stanovišta strateških izazova sa kojima se preduzeće suočava“.
Ni to nije najveća mana francuske regulative. Naime, kao uslov da bi otpuštanje bilo „legitimno“ propisano je da se ono mora „pravdati velikim finansijskim problemima preduzeća ukoliko do otpuštanja ne bi došlo“. To znači, zaključuje Tirol, da „preduzeće koje je sasvim zdravo ne raspolaže valjanim opravdanjem da okonča poslove koji više nemaju prođu na tržištu“. (Uzgred, ovo je bilo tipično i za jugoslovensku socijalističku samoupravnu privredu.)
Uz konstataciju da je „francuski minimalac najviši u Evropi“, Tirol navodi i neke primere u kojima se poslodavac i zaposleni, iako načelno međusobno suprotstavljeni, koristeći zakonske odredbe, udružuju protiv države. Recimo, pošto u slučaju ostavke zaposleni nema pravo na naknadu za nezaposlene, prekid radnog odnosa se praktično uvek prikazuje kao otpuštanje, jer tada otpušteni ima pravo na tu nadokandu koja traje čak tri godine. Time je, kaže dalje Tirol, „vlada praktično stvorila mogućnost za odlazak u penziju sa 57 godina“.
Tirol navodi još jednu karakteristiku francuskog ekonomskog sistema koja se ne tiče radnog zakonodavstva ali utiče na (ne)zaposlenost. Naime, kaže Tirol, francusko pravo, u poređenju sa svojim inostranim pandanima, slabije štiti poverioce i ide u prilog direktorima, odnosno vlasnicima. Takvo zakonodavstvo je uglavnom motivisano očuvanjem radnih mesta, što je pogrešno. Sve ovo francuska preduzeća čini vrlo krutim i nefleksibilnim. S jedne strane, onemogućava ih da adekvatno reaguju na tržišne signale, tj. da gase delatnosti koje više nemaju prođu kod kupaca. S druge strane, to ih sprečava da se lako upuštaju u nove poslovne poduhvate i da više rizikuju. A time i da brže otvaraju nova radna mesta.
Generalna posledica je da i čitava francuska privreda bude okoštala, „lenja“, nesposobna za inovacije. U Francuskoj, ilustruje Tirol, sva preduzeća sa Indeksa CAC 40, dakle najbolja preduzeća koja se kotiraju na Pariskoj berzi, vrlo uspešna i na međunarodnom nivou, potekla su od preduzeća koja su postojala još šezdesetih godina 20. veka. Nasuprot tome, u SAD samo jedan mali procenat od 100 preduzeća sa najvećom berzanskom kapitalizacijom postojao je i pre 50 godina. „Gde je naš Gugl, Epl, Majkrosoft, Amazon, Fejsbuk, Intel, Uber, Amgen ili Genetek“ – pita Tirol pa dodaje: „U vezi sa tim, Francuska pati od snažnog deficita preduzeća od 20 do 50 zaposlenih (od kojih će se neka u budućnosti priključiti listi najvećih preduzeća) što nas lišava rasta zaposlenosti.“ Uzrok tome pak Tirol pronalazi u „neprivlačnom francuskom poslovnom okruženju“.
Tirol je predložio i reformu: prelazak sa zaštite radnih mesta na zaštitu radnika, preuzimanje odgovornosti za loše poslovanje od strane preduzeća i umanjivanje uloge sudova.
Kada je došao na vlast, Makron je pokušao da izvede reforme u ovom pravcu, ali je to, kao što smo videli na protestima „žutih prsluka“, izazvalo veliko nezadovoljstvo sindikata.
Braneći prava zaposlenih, sindikati u stvari previđaju ogroman broj nezaposlenih. Upravo onih o kojima je bilo reči na početku ovog teksta i koji su činili dobar deo učesnika prilično burnih, čak rušilačkih, demonstracija proteklih nekoliko dana.