Najnovije obraćanje-povraćanje predsednika Srbije nije samo još jedno lažno dno za koje svaki put pomislimo da je nedostižno, a posle sebi uskočimo u usta i obnarodujemo novo, još dublje i još nedostižnije. Ono je nova dimenzija.
Kriminalac ti tata, rekao je nekom zamišljenom protivniku u zamišljenom (a kakvom drugačijem?) TV duelu, hotevši time da kaže… Ne, stvarno, šta je time hteo da kaže? Nije to bio iskaz, svakako ne pod pravnom i materijalnom odgovornošću (kao što njegovi iskazi nikada ni nisu), da poseduje saznanja ili makar sumnju o nečijim (očevim?) kriminalnim radnjama ili namerama. Bila je to detinjasta a baš zato i duboko uznemirujuća odbrana: ti za mene kažeš da sam kriminalac, e pa sad ja tebi da kažem nešto, tata ti je kriminalac, da znaš.
Dobro, nije niko rekao predsedniku Srbije da je kriminalac (začudo?) bar ne u ovom primeru, reč je bila o nekome njegovom (politički njegovom, ne porodično njegovom). I on je isukao svoj ustaljeni i prekaljeni argument: je’n, dva, tri, sve što kažeš to si ti. Ne ti nego tvoj tata koga ne poznajem, ne znam čak ni da li je živ, ali svejedno, tako ti i treba, uta-ta, sve što kažeš nisam ja.
Zanimljivo bi bilo kad bi ova stvar dospela do suda. Pretpostavimo da predsednik Srbije, budući da je proglašen za najboljeg studenta prava svih vremena, prostora, nacija i boja, ne bi uzeo advokata jer njega ne zastupaju pravnici nego nasilnici i medijski poslenici. I pretpostavimo da bi, kao sopstveni zastupnik, dobio pravo da ispituje svedoka (ne nas TV gledaoce nego nekog drugog). Šta bi tražio da svedok izjavi? Kaži: ponjava. – Ponjava. – Majka ti je dronjava, ahahaha.
Videli smo da predsednik Srbije padne u fras i kad sam sebi, a kamoli kad mu neko drugi pomene oca, majku, brata, decu, ali da se izbezumi kad on nekom drugom pomene tatu, to je ipak novitet. Zato bi bilo pametno da opozicija na vreme izabere osobu koja će jednom otići na pregovore sa njim. Možda neku vaspitačicu ili vaspitača iz vrtića? U svakom slučaju neku toplu i punu podrške osobu koja je naučena i utrenirana za ovakvu formu ispada.
I nekog pravnika, po mogućnosti tužioca koji bi potom porazgovarao sa njim o svemu onom krivičnom što se odigrava pod njegovom izravnom zaštitom a skriveno iza njegovih javnih izgreda.
O zaslugama za izlivanje bujičnih tokova (zaboga, uspeli su i planinu da poplave) dok oni u skupštini izlivaju fekalije po opoziciji, o ubistvima dok nas u javnim nastupima ubijaju od dosade, o zaposedanju ono malo javne imovine što nam je preostalo dok oni nastupaju kao da ih je đavo zaposeo, o zakonima koje poturaju ispod žita dok nas optužuju da smo poturice i ustaše, o plodovima gneva na ulicama dok oni bezočno ubiru plodove našeg rada, o državnim neprijateljima u državnim foteljama (spasiba za službu) dok nas optužuju da smo nenarodni neprijatelji… I još o mnogo čemu zbog čega svaka odrasla osoba mora krivično da odgovara iako se doima da je nedorasla funkciji koju obavlja. Pa ako to mogu da traže za dete od dvanaest godina, mogu valjda i za derište od pedeset, ne?