Prije nego što smo stigli u Sloveniju, bi me ljeti, ponekad za kaznu, slali pod krušku.
»Idi i vidi da li smo mi tamo«, naredili bi mi i ja sam išla da vidim da li su zaista pod kruškom.
Pošto ih nikada nije bilo tamo, ljutila sam se na njih, a sama se zadržala pod kruškom dok me ne bi zovnuli da se vratim ili jednostavno došli po mene.
Kruška je bila idealno mjesto za razmišljanje o stvarima koje su samo meni padale na pamet. Dugo mi nije bilo jasno zašto moramo svi neprestano otvarati i zatvarati očne kapke. Koncentrisala sam se na treptanje vlastitih kapaka te ih kažiprstom potiskivala na gore da se ne zatvore. Ustrajala bih i duže, ali bi mi oči počele suziti i peći. Potrčala sam natrag i svima kazala da ja ne želim zatvarati oči, one se same zatvaraju. Sa susjetkom su pili kafu. Morali su privremeno prekinuti razgovor da bi se nasmijali mom blesavom kazivanju. Pošto su mi se smijali, vratila sam se krušci. U daljini sam izabrala tačku i zurila u nju. Stalno sam morala trljati oči. Predveče su došli da me potraže. Objasnili su mi da trepćemo zato da nam nešto ne upadne u oko. A meni se činilo da uopšte više ne mogu da zatvorim oči.
»Ne mogu da ih zatvorim«, rekla sam barem sto puta.
»Uradi ovako.«
Posadili su me na stolicu, te mi pokazali kako oni zatvaraju i otvaraju svoje očne kapke. Sjedili su preda mnom. Ruke su držali na koljenima.
»Kako?«
Što sam više razmišljala o treptanju mojih kapaka, brže su treptali. Plašila sam se da neće nikada stati.
»Polako, smiri se.« Glasno su disali i mahali rukama. »Je li sad u redu?«, pitala sam kada mi se učinilo da je treptanje ponovo normalno.
»Bravo! Vidiš da možeš.«
Kada mi je uspjelo, otišli su iz moje sobe. Čitavo vrijeme meni se zapravo činilo da treptanje nije ravnomjerno i da ga ne mogu kontrolisati. Kada bih barem znala koliko puta čovjek treba da trepne u jednoj minuti… Slično mi se događalo i sa odlascima na zahod. Svako veče ja sam više od jednog sata sjedila na WC školjci. Smetalo mi je to što niko ne obavlja malu i veliku potrebu onda kad hoće, nego onda kad mora.
Čekaonica je bila posve bijela. Četiri bijela zida, osam bijelih stolica, tri bijele saksije za bilje. Na stolicama revije sa bijelim naslovnim stranama. Gospođa u bijeloj majici je došla u čekaonicu i svakog posebno pozvala po imenu i prezimenu. Hava Kolić. Jedan za drugim išli smo k njoj i sjeli na tepih. Prozori su bili otvoreni. Uprkos tome sam se znojila. Gospođa sa velikim naočalima je provjeravala koliko poznajemo saobraćajne znakove. Pokazivala nam je bijele listove sa sličicama. Nije bila baš ljubazna, morali smo odgovarati vrlo brzo. I vrlo brzo je mijenjala listove.
»Koji je ovo znak?«, pitala me je.
»Prelaz za pješake.«
»A ovo?« Pokazala mi je drugu sličicu.
»Škola.«
Oni koji su znali najviše znakova, dobili su nagrade. Svako različitu. Ja sam dobila barbiku narandžaste kose. U paketu su bile i plastične zdjelice, mali plastični tanjirići i plastične kašike za čaj. Neki su bili razočarani jer nisu dobili ništa. A neki su svoj paket otvorili odmah, čim smo se vratili u čekaonicu.
»Havo, šta si dobila?«
»Barbiku narandžaste kose.« Pokazala sam na lutkinu kosu. Poslije toga su mi pokazivali šta su oni dobili.
Prošla su dva mjeseca, nisam imala volje otvoriti paket. Samo sam ga gledala. Stajao je na ormariću pored mog kreveta. Prošla su tri mjeseca. Četiri. Pet mjeseci. Više od godinu dana. Otvorila sam paket. Zdjelice, tanjiriće i kašičice sam spremila u praznu kutiju od cipela i ostavila je u ćošku sobe. Sa barbikom sam se ponekad igrala, a zatim sam i nju pospremila u kutiju. Dok je bila spakovana činila mi se ljepšom. Kutiju sam ostavila pored kontejnera za smeće u ulici Vena Pilona 12.
Ibro je rođen šest dana poslije mog jedanaestog rođendana. Njegovo pravo ime je Ibrahim. Ibrahim je u islamu poslanik, kojeg je Allah imenovao za praoca mnogih naroda. Prema vjerovanju muslimana on je ispunio sve Božije zapovijesti, te je zato oličenje pravog muslimana. Upravo on je Arapski poluotok i Kanaan očistio od svih idola. Rođen je u Mezopotamiji. Imao je dvije žene, Saru i Hadžeru. Sara je rodila sina Isaka, a Hadžera Ismaila, koga je Ibrahim htio žrtvovati. Ibrahimov otac je izrađivao idole, a Ibrahim se rugao onima koji su odavali počast bogovima izrađenim od kamena ili drveta. On je pozivao ljude u monoteizam, poštovanje Allaha. Njegov otac je odbio poziv i zaprijetio mu da će ga kamenovati. Kada su i ostali ljudi u gradu odbili prihvatiti njegov poziv, Ibrahim je odlučio da će sve idole u bogomolji uništiti. Za njegovu namjeru su saznali građani i odlučili ga spaliti. Kralj Nimrod je odobrio spaljivanje i masa ljudi je došla da gleda lomaču. Ibrahima su bacili u vatru, ali vatra ga uopšte nije povrijedila.
Još ga nikada nisam zovnula pravim imenom, uvijek mu kažem samo Ibro. Ne ljuti se zbog toga. Ipak mi ponekad predbaci da ga u školi zovu Ibrahim.
»Ne znaju da kažu glas h«, šapnuo mi je na uho i otvorio slikovnicu. Kada bude napunio šezdeset godina, i ja ću ga zvati Ibrahim.
Ibrina glava je slična mojoj. Okrugla. Oboje imamo po dvije pjege na lijevoj nozi, male uši i mali nos. Zasad i naši glasovi i smijeh zvuče slično. Njegova koža je malo tamnija od moje, isto tako i njegove obrve, oči i kosa. Njegov oblik nokata na ruci drukčiji je nego moj, nekako duguljast i širok. Ujutru ga budim da može na vrijeme pojesti doručak. Ja brinem da ne zaboravi sportsku opremu. Ja ga pratim u školu, a kada nastava završi, takođe, iz škole. Ja sa njim gledam crtiće, izmišljam igre koje ćemo igrati. Ranije smo nas dvoje u julu i augustu bivali sami kod kuće, mama i otac su radili. Prije nego što je krenuo u obdanište, naučila sam ga brojeve. U trgovini ja sam nosila košaricu, a Ibro je čitao cijene. Prije nego je krenuo u drugi razred osnovne škole naučila sam ga nekoliko engleskih riječi. Kada smo šetali do Gažona, ponavljali smo te riječi. Ustvari, uvijek sam morala da ga nosim, jer su ga boljele noge. »Kako se kaže žaba?« pitala sam.
»Frog.«
»Kako se kaže lisica?«
»Fox«, odgovorio je i čekao da dobije pohvalu.
»Super! A kako se kaže ruka?«
»Arm.«
»Šta je ono tamo?«, prstom sam mu pokazala auto.
»Car.«
»A koje je boje?«
»Red.«
»Nije red.« Auto je bio crn.
»Ne znam, kaži ti.«
»Auto je black«, rekla sam.
»Kako se kaže nebo?«, počeo je on mene da propitkuje.
»Sky.«
»A oblak?«
»Cloud, to sam te već učila.«
»Nisi!«
»Jesam, jesam.«
»Nisiiii«, rekao je gotovo plačući.
»Kaži ti meni kako se kaže trava?«
Nastavio je ponavljati riječi koje smo već utvrdili.
Svakog dana zajedno smo slušali engleske pjesme. Tražila sam da brzo čita riječi na ekranu, jer će brzo nestati. Ponavljao je riječi dok nije naučio da pjeva barem jednu strofu. Ili refren. Sada zna engleski gotovo tako dobro kao ja.
Najveća razlika između Ibre i mene je u tome da se on rodio u Sloveniji, a ja nisam. Njega niko nije slao pod krušku. On nikada nije razmišljao o treptanju kapaka, on razmišlja kao slovenska djeca. Štrumfove gleda na slovenskom. Slovenske brojalice zna naizust. Pjeva u slovenskom pjevačkom društvu. Njemu je u Sloveniji dobro, Slovenija je njegov dom. Još uvijek ne razumije ko je stranac. Da je on stranac. Čudio se zašto je učiteljica mislila da neće razumjeti njeno tumačenje. Kako uopšte neki Ibrahim može razumjeti bilo što na slovenskom jeziku?! On ne zna kako se osjećaš kada nikog nema ko bi ti pomogao uraditi domaću zadaću. Kada ne razumiješ da je kapa sa šiltom samo kačket. Nije mu jasno da je drugačiji. Njega niko nije slao pod krušku. Pošto je jedanaest godina mlađi od mene, s njim nikada ne razgovaram o tim razlikama. Bojim se da ih neće razumjeti ni kada bude stariji.
»Izvoli«, obratila mi se njegova razrednica.
»Došla sam po Ibru.«
»Po koga?« Gledala me kao da me još nikada nije vidjela.
»Po Ibrahima«, ponovila sam. Nikada nisam voljela ni jednu Ibrinu razrednicu. Razrednica je otišla da ga potraži. Sjedio je za stolom i jeo užinu. Kada me je ugledao, pospremio je teke u torbu i potrčao meni.
»Što to jedeš?«
»Danas smo za užinu imali jetrenu paštetu«, rekao mi je na slovenskom.
»Nikada više ne smiješ to da jedeš!« Bila sam odviše gruba prema njemu. Komad kruha koji je držao u ruci uzela sam i stavila na klupu pored njegove učionice. Na panou su visjeli portreti Prešerna. Trećeg u drugom redu je nacrtao Ibro.