U našeg vlasnika i u nadzornicu njegovog oglednog dobra zvanog Srbija kao da je ušao duh inače živog i koliko znam zdravog Vojislava Koštunice. Najpre je nadzornica (u daljem tekstu Anuška: u znak podderzhki Rusiji, i kao omaž Bulgakovljevoj junakinji koja će prosuti ulje nadomak tramvajskih šina, pa će se proročanstvo jedne ne baš uzorne persone obistiniti) ustvrdila da ne zna ko bi bili botovi na platnom spisku SNS-a: isticanje vlastite neobaveštenosti zar nije najlepši omaž koji može biti upućen bivšem šefu države? Potom je koštunićanskom dijalektičkom logikom dokazala da Partija, sve i kad bi htela, ne bi mogla imati armiju botova…
Bio sam radosno i lakomisleno izručio zaboravu slavnog (umalo da napišem: slavskog!) legalistu, ogrešivšeg se o zakone i o etiku neznano koliko puta, da bi me najnoviji ispadi Anuškini i veleposednikovi tj. predsednika Republike podsetili na to kako se uglađeni i starovremski profesor univerziteta, dok je bio šef države, rugao pravu i moralu.
Evo omiljenih tehnika Vojislava K.:
1. Bestidno poricanje ikakvog vlastitog saznanja o skandaloznom događaju iz političkog života i uvredljivo naturanje pogrešnih zaključaka, proisteklih iz proizvoljnih ili besmislenih premisa
Vojislav K., kad treba da svedoči o oružanoj pobuni crvenih beretki, ponavlja da nikog živog iz tog sveta ne poznaje, da ništa ni od koga nije o pobunjenicima čuo, a tužiocu bezobrazno poručuje da malo više prati medije, pa neće biti potrebno da ikada propituje svog rođenog vladara, pošto je vladar podanicima preko sredstava informisanja dragovoljno predočio sve što zna tj. ono malo što je do njega, lišenog svake ljubopitljivosti glede režima na čijem je čelu, ipak bilo doprlo.
U biseru o botovima Anuška nadmoćno primenjuje vlastiti dokazni postupak, ali ovaj, avaj, neodoljivo podseća na paralogiku i karalogiku Vojislava K., koji nam, uz besmrtni drski osmeh, govori da svak štrajkuje u svojoj radnoj odeći i sa pripadajućim alatom, čak navodi primere, lekari u belim mantilima, sa stetoskopima i meračima krvnog pritiska, radnici u plavim kombinezonima, jedni sa čekićima, drugi sa švajs-aparatima, ronioci u gumenoj crnini etc., pa i cenj. Beretke u bornim kolima.
E, Anuška pita, slavodobitno, zar bi Svetskoj banci – koja ljubi novac više nego Kir Janja i Pljuškin zajedno, ovo ja domećem – promaklo da se novac potekao od nje troši na nešto tako nemoralno, neproizvodno i protivzakonito kao što su hiljade botova!? Kod oca etike nemamo pokušaj državnog udara, nego tek simpatični štrajk, ovde isto nemamo nijednog bota, jer bi Sv. banka to odmah doznala i povukla bi možda sav svoj novac! A pošto slavni zajmodavac ćuti, morali bi da umuknu i pogani jezici koji su izmislili i štaviše potkazali botove. Anuška nas prosvetljuje, da vladajuća partija, Svedržitelj Vladalac i sveuslužna ona sama, Vladičica naša, nemaju ništa osim onoga što su uzajmili od Sv. banke!
2. Vera u bezgrešnost i u nedodirljivost vladara, ali i fanatična odanost tajnoj službi, otelotvorenoj nekoć u R. Markoviću, danas u Bati i Vulinu
Na novi kognitivno-gnoseološki ispad Anuškin nismo dugo čekali: Anketni odbor, rođen u Skupštini i nestao na način nepojaman ljudskom umu, hteo je samo da ispituje i saslušava Aleksandra Vučića, što bi bilo svetogrđe kakvo ne pamte ni najstariji hrišćani! Ovde ima grešaka previše i za grešnu Anušenjku: kako predsednica Vlade zna šta Anketni odbor jedino želi i planira? Ako bi kojim slučajem to i znala – zar ne bi bilo pametnije da to prećuti?! Ovako ispada da je Anketni odbor nastanut da bi Aleksandar Vučić, kao i dosad, odgovarao samo na pitanja koja sam sebi postavlja, ili na pitanja koja mu preuslužno postavljaju novinari Pinka i Hepija! Pomislio sam da će Anuška biti ribana, sirotica se u svojoj prostodušnoj odanosti izlanula zbog čega je Anketni odbor šaptom pao poput Savamale, kad, i Preuzvišeni ubrzo ponovi Anuškinu istinu – zaprepašćen je onim što su u Anketnom odboru hteli da mu urade: „Oni bi da me saslušavaju, da me rastrgnu, kao i uvek!“ – Pa kad si bio rastrgnut, dobri oče naš, Oče naš, i zar si bivao rastrgnut u više navrata, jedva si ponovo skupio svoje rastrgnute organe i tkiva u krajnje skladan organizam, i ne pada ti na pamet, kao i Koštunici, da odgovoriš na ma koje pitanje krvožednog Anketnog odbora?!
Dobro, Koštunica je prkosio sudu tj. javnom tužiocu, Anketni odbor nije isto što i sud, ali se Vučić drži isto kao što se držao otac srpske etike tj. istrajne neetičnosti. Kad mu je to odgovaralo, pristajao je Vučić da ga Vučević tobože sumnjiči pred javnim tužiocem, da bi potonji sve sumnje kao sablažnjive i jeretičke u rekordnom roku odbacio, cum indignatio (malo i rime)!
&
Vučić sledi put premudrog Koštunice i to od prvog dana svoga predsednikovanja: Koštunije Dorćolski prvi je demokratski izabrani vladar koji se nasmejao i takoreći iskezio u lice članu 115. Ustava (Председник Републике не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност): tome se sigurno neću povinovati, izjavio je samoproklamovani legalista, jer je to komunistička ujdurma! Član Ustava – kopile mrskog komunizma! Isto kao Koštunica, i Vučić je gazio komunističku ujdurmu, sve dok nije poželeo da Partiju preda prevernom, prepravovernom Vučeviću. Sličnosti i oponašanja među predsednicima ima napretek: 1. drsko odbijanje dr Vojislava K. da svedoči o buni crvenih fesića, ravno je opiranju Vučića da odgovori na pitanja Anketnog odbora; 2. Đukini predusretljivi intervjui sa osumnjičenima, koje advokat sam i prenosi na svom kanalu, zar nisu odblesak tvrdnji Vojislava K. da je sve što zna o pokušaju državnog udara već predočio javnosti putem sredstava informisanja, te da stoga neće svedočiti? Javni tužilac, ako samo hvata kanal mladog predobrohotnog advokata, koji je i predsednika skupštinskog odbora za, baš, gle, pravosuđe – mora i sam zaključiti da za suđenjem preiskrenim sagovornicima nepristrasnog advokata, istaknutog člana Partije, nema potrebe! Odbijajući da svedoči Vojislav K. je prekršio zakon, a prošao je nekažnjeno, i sad se njegovo junaštvo pojavljuje kao presedan i kao putokaz novim samovoljnicima: „Oni bi, meni, zamislite, meni, hej, da postavljaju možda i unakrsna pitanja, o tempora, o mores! Kao da nisam narodu već rekao sve što znam i sve što narod treba da zna. Ako bi mene pozvao na informativni razgovor, Anketni odbor bi se postavio iznad naroda, a to je nešto što ne bih nikad dopustio, taj film nećete da gledate!“
Dvoje novosledbenika Vojislavu K. i ne zahvaljuju, uvereni da su se samoobučili kako da budu osorni i kako da prkose javnosti, a zapravo slede tradiciju – Koštunicom vaspostavljenu – nepoštovanja ustanova i procedura.
Dugačak je ovo tekst, da obrišem ono o Anuški? Neću, jer nije u pitanju puki hipokoristik. Naša Anuška godinama kupuje i prosipa ulje da bi njenom voljenom, ali i našem, ne možda toliko voljenom, gospodaru – koji može sve, i koji ima sve, koji je sotvorio sve što nas okružuje, sve stvari, ptice, poluprofilni autoput, Anušku, tramvajske šine, polja pod suncokretom… – sve išlo kao podmazano.