Donald Tramp je bacio oko na Grenland, Panamu i Kanadu, kao Vladimir Putin nekada na Krim i Si Đinping na Tajvan. To je i simptom i uzrok novog svetskog haosa. Trampizam je neka vrsta transakcionizma, svedenog pragmatizma koji je u osnovi novog globalnog poremećaja. Liberalne demokratije, naročito evropske, treba da nauče da se nose sa tom opasnošću.
Rusija i Kina su revizionističke velike sile, koje imaju za cilj promenu ili rušenje postojećeg poretka, dok srednje sile poput Turske, Brazila i Južne Afrike rado sarađuju sa svim stranama. To je takođe svet oružanih sukoba – u Ukrajini, na Bliskom istoku i u Sudanu. Većina Evropljana još uvek snatri o miru sa kraja 20. veka, ali svet sve više liči na Evropu kasnog 19. veka, sa žestokom konkurencijom moćnih sila i velikih carstava. Geopolitička pozornica sada je planetarna, a većina aktera su nezapadne države. Trampova Amerika verovatno će se ponašati više kao te države, a manje kao recimo Nemačka ili Švedska.
Globalno istraživanje javnog mnjenja provedeno u 24 zemlje, koje je nedavno objavio Evropski savet za spoljne odnose (ECFR), oslikava ovu surovu realnost. Istraživanje je osmišljeno u saradnji sa projektom Univerziteta u Oksfordu „Evropa u promenljivom svetu“, čiji sam učesnik od samog početka. Ovo je treće istraživanje koje smo proveli od 24. februara 2022, kada je Putinova invazija na Ukrajinu označila kraj ere posle pada Berlinskog zida.
Evo nekoliko uznemirujućih nalaza do kojih smo došli. Mnogi ispitanici u svetu izvan Evrope se raduju Trampovom dolasku na vlast i smatraju da će to biti dobro za njihovu zemlju i globalnu stabilnost, to jest da će dovesti do kraja rata u Ukrajini i na Bliskom istoku. U Indiji i Saudijskoj Arabiji većina ljudi veruje u to, kao i u Kini, Brazilu, Južnoj Africi i Rusiji. Evropa i Južna Koreja (čija bezbednost, kao i evropska, zavisi od SAD-a) gotovo su usamljene u svojoj zabrinutosti zbog dolaska Trampa.
Kao što smo već otkrili u ranijim fazama ovog istraživanja, mnoge zemlje, uključujući Kinu, Indiju i Tursku, Putinovu Rusiju još uvek smatraju prihvatljivim međunarodnim partnerom, uprkos tome što vodi brutalni neokolonijalni rat protiv Ukrajine. Većina ili mnogi u tim zemljama takođe misle da će globalni uticaj Rusije rasti u deceniji pred nama. Toliko o preuranjenim, samouverenim izjavama zapadnih lidera o „strateškom porazu“ Rusije u Ukrajini. Ostatak sveta misli drugačije.
Naravno, većina takođe smatra da će Sjedinjene Američke Države steći još veći globalni uticaj u narednih deset godina. Međutim, kada smo pitali da li misle da će „Kina biti najmoćnija sila na svetu – moćnija od Amerike“ u narednih 20 godina, većina ispitanika u gotovo svim zemljama odgovara potvrdno. Zapanjujuće je da to misli pola ispitanika u samoj Americi. Samo u Južnoj Koreji i Ukrajini preovlađuje uverenje da će SAD ostati dominantne. Naravno, ovo je samo trenutni presek spontanih odgovora, ali takođe pokazuje i promenu percepcije o tome šta je i gde je globalna moć.
Ako je tako u ostatku sveta, šta je sa zapadom? Krajem 2022. godine, nakon šoka zbog Putinove invazije na Ukrajinu, naše istraživanje pokazalo je uglavnom ujedinjeni zapad, naspram ostatka sveta. Više nije tako iako je, objektivno gledano, transatlantski odnos trajniji, stabilniji i dublji savez od svega što možemo da vidimo u grupi BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika, sada proširena na još pet zemalja) ili u navodnoj osi Rusije, Kine, Irana i Severne Koreje. Oni nemaju pandan NATO-u.
Ali subjektivna situacija je sasvim drugačija. Jedan iznenađujuć rezultat ovogodišnje ankete pokazuje da, uzimajući prosek iz devet anketiranih članica EU, uključujući Nemačku, Francusku, Španiju, Italiju i Poljsku, samo 22% Evropljana smatra Ameriku „saveznicom“. Daljih 51% kaže da SAD vide kao „neophodnog partnera“, ali kakav je to savez kada ga manje od četvrtine ispitanika doživljava na taj način? U stvari, znatno više kineskih ispitanika smatra Rusiju saveznicom (39%), a i ruski ispitanici uzvraćaju kompliment Kini (36%).
Ako se još malo udubimo u ove nalaze otkrivamo da su Evropljani podeljeni i u odnosu prema Trampu, pri čemu su jugoistočne evropske zemlje (Mađarska, Bugarska i Rumunija) znatno pozitivnije nastrojene. Pogledajte oduševljeni doček koji mu priređuju evropski političari poput Đorđe Meloni iz Italije, Viktora Orbana iz Mađarske i Najdžela Faraža iz Britanije. Trampov dolazak možda će podstaći Evropu da više radi na sopstvenoj odbrani, ali ujedinjeni evropski front protiv trampizma je malo verovatan. Pojedinačne evropske zemlje će možda pokušati da izdejstvuju zasebne sporazume sa SAD. Možda će postati pragmatičnije i u međusobnim odnosima.
Podeljena Evropa, podeljeni zapad, transakcioni svet – šta da se radi? Liberalne demokratije u celini, a evropske posebno, trebalo bi da nauče četiri lekcije. Prvo, treba da vidimo svet onakvim kakav jeste, a ne kakav bismo želeli da bude. Drugo, treba prekinuti s generalizacijama o „globalnom jugu“ i gledati na te zemlje onako kako one same sebe vide: kao pojedinačne velike i srednje sile, sa svojim jedinstvenim istorijama, kulturama i nacionalnim interesima. (Kako je nedavno istakla ekspertkinja za Kinu, Oriana Skajlar Mastro, ovome bi pomogao veći broj regionalnih studija na našim univerzitetima i u istraživačkim centrima). Potrebne su nam posebne, prilagođene politike za Indiju, Tursku, Kinu, Južnu Afriku i tako dalje.
Treće, treba zaboraviti binarni, hladnoratovski pristup „sa nama ili protiv nas“. Mnoge zemlje su spremne da budu bliske sa SAD politički, sa Kinom ekonomski, sa Rusijom vojno, a sa Evropom na neki drugi način. Treba da zapušimo nos i budemo spremni na nešto slično: da na primer sarađujemo sa Kinom na ekonomskom i ekološkom planu, dok osuđujemo njen odnos prema ljudskim pravima. To je veliki izazov za liberalna društva zasnovana na vladavini prava. Ne bismo smeli da se odreknemo svojih osnovnih načela dok trampovski sat otkucava ponoć, ali treba priznati surovu realnost savremenog sveta.
U takvom svetu, sreća prati jake. Evropa se sastoji od malih i srednjih sila, pa je jedini način da ona generiše adekvatnu snagu koordinisana kolektivna akcija. To uključuje bliže odnose Britanije i kontinentalne Evrope. Snaga je u jedinstvu. Ukratko, evropske demokratije treba da budu manje pragmatične u međusobnim odnosima, a više delujući zajedno prema velikim i srednjim silama novog trampovskog sveta.