Bila nekakva bara. I bio nekakav krokodil. U toj bari. Krokodil bio golem i silan. Na sve na što bi naiđi, on bi pojedi. I bivao sve veći i snažniji. A bila i nekakva stvorenja. U istoj bari. I bojali se tog silnika. Mnoge je on od njih pojeo. Neki su mu se sklonili pod rep. Ne bi im pravo, u početku, što krokodil nema guzicu. Tamo bi im bilo sigurnije, ali i ovako nekako su se snašli. Biskali mu rep, timarili ga. Ovome to godilo. Kad bi silnik niz vodu, i oni bi za njim. Kad bi uz vodu, i oni bi. Kad bi se izvrni na leđa, i oni bi.
Kad bi se krokodil prejedi i podrigni, iz usta bi mu ispadale mrvice, taman da ovi ne bi pocrkali od gladi. Prolazilo vrijeme, silnik pobrstio svu baru. I sve manje podrigivo. Ovima pod repom zafalilo mrvica. Malo po malo, čopali ga, čopali i počopali. Ostala samo koža. Onda se stvorenja počeše jesti između sebe i izjedoše se. Pa nesta i njih.
Jednom bara nadošla, pa se povukla, te se na obali ukazao komad krokodilske kože. I stajala tako dok ne naiđe nekakav, pa pogleda, pa stade, pa uze, a pritužilo mu, pa reče: E vala ću ovim obrisati guzicu.
A ona bara se razbistrila.