U lingvistici, kao i filozofiji, odavno je poznato da između jezika i stvarnosti postoji višedimenzionalni splet odnosa. Ratna retorika ovom sklopu daje svojevrstan doprinos, upečatljivo izvlačeći u prvi plan neke njegove potencijale. Jezivi rat kojim smo okruženi pružio je obilje materijala za moguća buduća istraživanja ove vrste. U ovoj prilici mogu se dati neke najopštije naznake, uz pregršt odabranih primera, iz kojih će se videti kako jezik (a) proizvodi, (b) poništava i (c) posuvraćuje stvarnost. Ova ad hoc tipologija je, dakako, samo delimična.
(a) Jezik proizvodi stvarnost. U ovu rubriku ide najveći deo kriminalne ratnohuškačke propagande, jer je poznato da je verbalna artiljerija temeljito pripremila teren za govor gvožđa. Za ilustraciju, dugo pre početka rata u Hrvatskoj masovno se na obe strane govorilo o četnicima odnosno ustašama, u vreme kada ovih jednostavno nije bilo, ili su bili malobrojni i bez većeg uticaja. Ali kako je rat odmicao, politikantski i tendenciozno prizivane utvare prošlosti preobraćale su se u ljude od krvi i mesa, pa su i četnici i ustaše uskoro u velikom broju postali deo tragične stvarnosti. A kada se rat preneo u Bosnu i Hercegovinu, i tamošnja treća strana morala je biti ravnopravno tretirana, pa su izmišljeni mudžahedini, i to znatno pre nego što će iz inostranstva pristići prvi odredi ratnika kojima ova etiketa pristaje. Međutim, ako rat na ovoj teritoriji potraje, lako je moguće da će i poslednji domaći musliman postati – mudžahedin. Ostaje da se vidi i da li će preostali Srbi u Hrvatskoj listom formirati jugounitarističko-srbočetničko-banditske grupe, sledeći uobičajena imenovanja putem monstruoznih složenica kojima obiluje jezik hrvatske propagande.
Na sličan način, učestala neodgovorna upotreba reči genocid prethodila je obnovi genocidnih radnji, kao što je propagandističko i nekrofilno prekopavanje grobova iz prošlog rata urodilo novim masovnim grobnicama. (S druge strane, ono što je autentično nov „doprinos“ ovog rata doskora je ostalo neimenovano. To je urbicid – sistematsko i divljačko ubijanje gradova sa njihovim kompletnim civilnim stanovništvom, i to iz okruženja i sa bezbedne udaljenosti. Ovako nešto nije dosad zabeleženo u istoriji ratovanja u sopstvenoj zemlji).
(b) Jezik poništava stvarnost. Za ovu pojavu navešćemo samo jedan svež primer. To je arogantna demonstracija vlasti i gole sile, ispoljena prilikom zauzimanja zgrade saveznog MUP-a od strane jedinica republičkog MUP-a. Ova skandalozna akcija, nezamisliva u bilo kojoj pravnoj državi, šokirala je domaću i svetsku javnost, i protumačena je kao najava ili početak građanskog rata u samoj Srbiji. Međutim, republičke vlasti su to zataškale, a uskoro potom izdato je zvanično zajedničko saopštenje saveznog i republičkog ministra unutrašnjih poslova. U njemu oni naglašavaju da je ovo „imovinsko-pravno pitanje nepotrebno politizovano“, te da postoji „saglasnost o istovetnosti ciljeva funkcija“, kao i „puno međusobno razumevanje“ da saradnju ministarstava „treba zasnivati na zakonu“(!). Dakle, puj pike – ne važi: oružani upad koji je posredstvom televizije video ceo svet nije se desio, jer su se ministri dogovorili da je posredi nešto drugo. Verovatno osećajući da treba nekako pojačati kredibilitet ovog kratkog i birokratski sročenog teksta, list Politika (7.11.1992) ga je opremio ne samo fotografijama dvojice ministara nego i faksimilom njihovih potpisa. Pa neka sada neko ne poveruje u to što tu piše!
(c) Jezik posuvraćuje stvarnost. Ipak, najzanimljiviju kategoriju predstavljaju mnogobrojni slučajevi kada dirigovani jezik stvarnosti ne izneverava niti je tek lažno prikazuje, jer je to malo reći, nego je baš posuvraćuje, birajući reči ne drugačijeg nego upravo suprotnog značenja, tačno po obrascu Orvelovog Ministarstva istine. Ovoga, razume se, ima na svim zaraćenim stranama, a ovde će biti dati primeri iz srpskih državnih medija, kao najdostupniji.
Počelo je, možda, sa dobro znanim, ali i brzo zaboravljenim, golorukim braniocima vekovnih ognjišta. Pošto se uskoro pokazalo da mnogi od ovih nisu baš goloruki, i da nisu uvek na svojim ognjištima, frazeologija je modifikovana, ali je stožerni pojam odbrane ostao, da bi potom bio dopunjen idejom oslobađanja. Ova druga bila je neophodna kako bi se sakrila činjenica da je uveliko reč o osvajačkom ratu za teritorije. Ali tako je stvorena nepodnošljiva napetost, koja je vodila pravim malim semantičkim eksplozijama. Trebalo je, naime, uverljivo izreći po sebi nepojamne stvari – da se neko mesto brani opkoljavanjem a zatim pobeđivanjem i proterivanjem okupatora u njemu, ili da se jedan grad oslobađa odbranom nekog drugog mesta.
Evo samo nekoliko tipičnih novinskih naslova koji svedoče o odista nerešivoj jezičkoj i pojmovnoj zavrzlami. „JNA oslobađa Cavtat i Dubrovnik“. (To je, ne zaboravimo, ona armija koja se stalno branila i samo povremeno žestoko uzvraćala.) „Branioci Mirkovaca oslobađaju Vukovar“. (Ovo je već teže zamisliti.) „Vukovar nije osvojen nego odbranjen“. (Tako odbranjen, iz pepela je krenuo u obnovu, pa su ubrzo pruženi dokazi da se život vraća u potpuno uništeni grad. Jedan od njih, koji je nagovestio mogućnosti male privrede, bio bi crnohumoran da nije stravičan: u medijima je zabeleženo otvaranje prvog privatnog krematorijuma u Vukovaru!) „Branioci slave pobedu u Bilju“ – sa nadnaslovom „Juče palo poslednje uporište ZNG i MUP u Baranji“ i podnaslovom „Gardisti i mupovci isprovocirali baranjske teritorijalce a zatim izgubili bitku i primorani na povlačenje u pravcu Osijeka“ (Politika, 4.9.1991). Treba li komentar ovom silovanju jezika i elementarne logike? Miroljubivi branioci dolaze sa strane ali, eto, bivaju isprovocirani, pa samim činom odbrane nateraju u bekstvo napadačke snage u samom mestu. Alal vera!
Zajedno sa ratom ovaj obrazac se preneo i u Bosnu i Hercegovinu. Tako agencija SRNA javlja da su „srpski branioci zaposeli sve dominantne tačke oko Goražda“. A u vezi s Jajcem saznajemo od tzv. ratnih izveštača da „muslimanske i hrvatske snage pokušavaju ugroziti položaje srpske vojske“, ali i da je „srpska vojska već stigla u prigradska naselja“, te da „krajiški oslobodioci slamaju i najjača utvrđenja ustaša i džihad-fanatika u okupiranom Jajcu“.
Primetimo još da se ne oslobađaju samo naselja i veći prostori nego i pojedine prostorije na „neprijateljskoj teritoriji“. O tome govori slučaj nasilnog preuzimanja dopisništva RTV Sarajevo i „Oslobođenja“, u samom centru Beograda, za potrebe dopisništva medija iz Srpske Republike BiH (koja tada još nije bila krštena jezički nemogućim imenom Republika Srpska). U Javnosti, listu bosanskih Srba, a pod naslovom „Ono što nam pripada“, srećni događaj je obnarodovan i ovako: „… slobodni smo poručiti srpskom narodu, svejedno u jednoj ili više država, da je i ovaj komadić srpske teritorije oslobođen“. Ni manje ni više! (Prenela Borba, 2.6.1992. gde treba videti i celinu ovog teksta).
A šta treba najpre uraditi sa oslobođenim teritorijama? Pogodili ste, treba ih očistiti. Način na koji je ovaj izraz uveden u upotrebu i korišćen, naročito u odvratnoj sintagmi etničko čišćenje, zasluživao bi zaseban ogled. Recimo samo da pomenuta sintagma, u našem jeziku kao i u prevodu na druge jezike, slabo uspeva da prikrije zločin koji označava. Valjda zato što hemikalija nije dovoljno jaka da izvadi fleke od krvi.
Na kraju, uz odbranu ide i zaštita,danas kao i ranije – otuda, biće, što su branioci i zaštitnici tada i sada isti ljudi, ili bar isti soj ljudi. Ovde je najbolji primer crnogorski lider bosanskih Srba, čiji junaci u patriotskoj ekstazi, a iz topova i minobacača bivše JNA, već nedeljama ili mesecima nekažnjeno ubijaju nedužne a bespomoćne stanovnike gradova koje drže u čeličnom zagrljaju, izlažući preživele laganoj smrti od gladi, bolesti ili zime. Među tim nesrećnicima, već mrtvim ili još živim, ima, kao što je poznato, i na hiljade Srba, uz pripadnike mnogih drugih nacionalnosti. I baš ovaj narečeni lider u poslednje vreme zasipa zemlju i svet krokodilskim suzama, predstavljajući se kao zabrinuti zaštitnik tih istih ljudi! On optužuje drugu stranu da je od Srba u gradovima napravila zatočenike i etničke taoce, što je, kako kaže, gaženje Ženevske konvencije. A u samoj Ženevi ne trepnuvši izjavljuje da srpska strana ne drži Sarajevo pod opsadom. „Mi jednostavno štitimo srpska predgrađa od muslimanskih napada“, citira ga Rojters. Može li iko ozbiljno misliti, ma kakve uzore imao, da ceo svet može još zamajavati tako što se crno proglasi belim, i obrnuto?
Primitivna i licemerna demagogija koju smo ilustrovali uklapa se u jednu opštu sliku koju možda najbolje sažima uporno nastojanje da se evidentna, sveobuhvatna i neopoziva degradacija svekolikog naroda kroz ratne i druge strahote patetično prikaže kao vraćanje dostojanstva srpskom narodu. Ova teza danas se može doživeti samo kao čist cinizam, pa je dobro što se sada ređe čuje, ali je ona isuviše dugo, i sa katastrofalnim posledicama, zamagljivala ono što se uistinu dešavalo.
U zaključku, i najkraće, kakav rat takav i jezik: prljav, nakazan, razoran – a nemušt. Ostaje tek nada da će se gospodarima rata kad-tad obiti o glavu, uz sve drugo zlo koje su porodili, i čudovišni jezik koji su slavodobitno izmucali.
Iz knjige „Druga Srbija – 10 godina posle: 1992-2002“, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji 2002. Izgovoreno u 4. krugu 2. ciklusa razgovora (koji se odvijao pod naslovom Intelektualci i rat) u organizaciji Beogradskog kruga u SKC-u u Beogradu 14.11.1992.