Čolović: Ustali protiv Miloševića, jer ga nisu razumeli

O kritici Druge Srbije u Francuskoj

Ubrzo pošto su se početkom 1992. godine na tribinama Beogradskog kruga pojavile ideje o Drugoj Srbiji – kao državi i društvu koji se razlikuju od Miloševićeve Srbije, od njenog nacionalizma i njenog rata za proširenje državne teritorije – s interesovanjem i uvažavanjem dočekane su u inostranstvu. Veliki odjek imale su ove ideje i u Francuskoj, pre svega zahvaljujući čuvenom časopisu Les Temps Modernes, koji je 1994. godine, u dva broja, objavio prevode izabranih tekstova pročitanih na tribinama Kruga, a zatim objavljenih u zbornicima Druga Srbija i Intelektualci i rat.1 Na početku teksta kojim je propratila izbor iz Druge Srbije, glavna urednica časopisa, književnica Danijel Salnav, kaže da su intelektualci čije tekstove časopis objavljuje „nosioci jedne misli koja se, kada rat bude završen, neće moći zaobići ni u njihovoj vlastitoj zemlji ni na jugoslovenskom prostoru“ (Sallenave 331-335).

Njeno predviđanje se ostvarilo, bar kad je reč o Srbiji. Ovde Druga Srbija zaista nije zaboravljena. Međutim, Danijel Salnav nije mogla da predvidi da će za to najviše biti zaslužni kritičari Druge Srbije, da će u posleratnim godinama ljudi koji se smatraju predstavnicima Druge Srbije o njoj retko govoriti, dok će joj se kritičari često vraćati. Takođe, Danijel Salnav nije mogla da pretpostavi da će se kritičarima Druge Srbije poslednjih godina pridružiti i neki istraživači u društvenim naukama u Francuskoj i da će oni preuzeti glavnu tezu srpskih kritičara: da je Druga Srbija više naštetila srpskom društvu nego što mu je bila od koristi. A upravo to nalazimo u dve knjige, dve doktorske disertacije: Bipolarnost srpskog društva. Nasleđe, suština ili iluzija. Beogradske manifestacije 1991-2008, čija je autorka antropološkinja Leticija Delamar (Delamare 2016) i Društvene nauke suočene sa krizom. Intelektualna istorija raspada Jugoslavije, 1980-1995, delo istoričara Agustina Kosovšija (Cosovschi 2022).

Druga Srbija kao kvazietnički entitet

Terminom bipolarnost Leticija Delmar označava razornu podelu društva. „Za nas je“, kaže ona, „bipolarno društvo sačinjeno od dva elementa koji se bore na život i smrt“ (Delamare 13). Jedno takvo društvo, štaviše arhetip takvog društva, Delamar je našla u Srbiji u poslednjoj deceniji XX i prvoj deceniji XXI veka (Isto 45) i u ovoj knjizi ona se trudi da odgovori na pitanje da li je reč o stvarno podeljenom društvu na dva nepomirljiva dela ili o rasprostranjenim predstavama o takvom društvu. To ju je dovelo do Beogradskog kruga, jer je to bila sredina u kojoj se 1992. godine pojavio termin Druga Srbija, da označi Srbiju drugačiju od one koju je Miloševićev režim poveo u rat za podelu Jugoslavije. Evo odličnog primera bipolarnog društva, obradovala se Delamar. O tome je između 2008. i 2013. godine razgovarala i sa nekoliko ljudi koji su bili angažovani u radu Beogradskog kruga, među njima i sa mnom, ali i sa nekima koji su taj rad kritikovali. U knjizi je objavila opširne izvode iz tako prikupljenih kazivanja. Međutim, odgovor na pitanje o pravoj prirodi bipolarnosti srpskog društva (da li je reč o stvarnoj ili iskonstruisanoj bipolarnosti) Delamar je našla u autorskim tekstovima srpskih intelektualaca, pre svega u onima pročitanim na sesijama Beogradskog kruga 1992. i 1993. godine. „Mislimo“, kaže Delamar „da odgovor na ovo pitanje možemo naći proučavajući tekstove koje su napisali srpski intelektualci između 1991. i 2008. godine, posebno dve knjige koje je objavio Beogradski krug: Druga Srbija i Intelektualci i rat“ (Isto 11).

U proučavanju ove literature Leticija Delamar se umnogome oslanja na antropologa Slobodana Naumovića. Od njega je preuzela tezu da je podela na dve Srbije u stvari podela na dve imaginarne kvazietničke zajednice koje se ogledaju jedna u drugoj kao u ogledalu i da je izbor između njih nemoguć. Koliki značaj Delamar pridaje ovoj Naumovićevoj tezi pokazuje to što se ona na nju poziva na nekoliko mesta u tekstu (Isto 54, 118, 138) i u rezimeu knjige. U rezimeu citira jednu od verzija Naumovićevog nabrajanja atributa koje sebi pripisuju dve Srbije, ratujući jedna protiv druge. „Mada bipolarna vizija nije svojstvena samo srpskom društvu“, kaže Delamar, „ona ovde ima nešto originalno. Kao što piše antropolog Slobodan Naumović, ’autohtona’, ’autentična’, ’istorijska’, ’patriotska’, ’nacionalna’ i takođe ’nebeska’ i ’pravoslavna’ Srbija suprotstavljena je ’antinacionalističkoj’, ’pacifističkoj’, ’modernoj, ’evropskoj’, ’kosmopolitskoj’, ’civilnoj’ i ’liberalnoj’ Srbiji. Opozicija je do te mere oštra da je iz nje nastao kvazietnički entitet poznat pod imenom Druga Srbija, izraz koji se može prevesti kao Autre (Drugačija, I.Č.) ili kao Deuxieme (Druga, I.Č.) Srbija“.2

Radikali Druge Srbije

Još veći značaj  za razumevanje navodne bipolarnosti srpskog društva, posebno one za koju je odgovorna Druga Srbija, Leticija Delamar je pridala sociologu Slobodanu Antoniću. Za njega kaže da je „autor koji je ponudio jednu od najdubljih analiza Druge Srbije“, analizu koja je „bogato i precizno dokumentovana“ (Isto 188). Od njega je preuzela prikaz evolucije Druge Srbije, prema kome je u početku bila reč o jednoj „u osnovi dobroj i plemenitoj ideji“, koja se u međuvremenu „izrodila u svoju suprotnost“, jer je od hvale vredne „izvorne“ nastala problematična „projektovana“ Druga Srbija (Antonić 2010, I). Prihvatila je Antonićevo tumačenje da je do nesrećne transformacije Druge Srbije došlo zato što su se nje „dočepali njeni najradikalniji zastupnici“, jedno „radikalno jezgro“. Govoreći o ovome, Delmar je uvela jednu zbunjujuću (bar za mene) terminološku novinu, pa se kod nje Antonićeva „izvorna Druga Srbija“ zove „Druga Srbija lato sensu“, a ona projektovana „Druga Srbija stricto sensu“.

Leticija Delmar je s odobravanjem navela i Antonićevo zapažanje da je radikalni diskurs Druge Srbije oživljen i u punom kapacitetu restauriran posle 2000 godine, o čemu navodno svedoči novo izdanje zbornika Druga Srbija i Intelektualci i rat, sa novim predgovorima koje su za ovo izdanje napisali Latinka Perović i Radomir Konstantinović. (Delmare 197). U to vreme, primetio je Antonić, a idući za njim i Delmar, ljudi verni „izvornoj“ Drugoj Srbiji, odnosno Drugoj Srbiji lato sensu, povukli su se, distancirali se od njenih radikala, sazreli, shvatili su da su Milošević i devedesete godine XX veka prošlost, da radikalno suprotstavljanje nacionalizmu u Srbiji više nema smisla. Stvari su se odvijale tako, objasnio je Antonić, da se „jedan deo srpske inteligencije, suočen sa novim činjenicama, razvijao i sazrevao, dok je drugi deo sve gorljivije nastavljao da ponavlja stare floskule, kao da svi mi i danas živimo u devedesetim“ (Antonić 2010, I).

Oslanjajući se u potpunosti na ovaj Antonićev prilog istoriji Druge Srbije, Leticija Delmar je zaključila da se Druga Srbija postepeno našla na suprotnoj strani od vrednosti na koje se u početku pozivala, da su u njoj postale dominantne neke izuzetno negativne i opasne ideje. Svaku od njih našla je opisanu i objašnjenu kod Antonića i poređala ih redom kojima ih je on naveo. Najpre, u Drugoj Srbiji je zacarila „logika isključivosti“, to jest  „manihejski diskurs“. Zatim, njen diskurs je postao „elitistički“, diskurs prosvećene manjine koja s visine i s prezirom gleda na običan srpski narod. Takođe, njega navodno odlikuju „skepticizam“ u pogledu sposobnosti srpskog društva i naroda da se menja i razvija, i „istorijski revizionizam“, koji je „drugosrbijanske radikale“ doveo do zaključka da je „u Srbiji vladajuća ideologija zapravo fašizam, da je on trajna karakteristika srpske istorije“. Najzad, diskurs Druge Srbije je, naročito posle rušenja Miloševićevog režima, postao i misionarski (Delamare 196-199).

Antonić je ovaj navodni elitizam Druge Srbije, praćen skepticizmom, revizionizmom i misionarstvom, pripisao „samozvanoj urbanoj aristokratiji iz Kruga dvojke“ i nazvao ga „beogradski šovinizam“ i „beo-fašizam“ (Antonić 2010, I). Našavši u knjizi Leticije Delamar ovo Antonićevo mišljenje o Drugoj Srbiji – koje ona ni jednom reči ne dovodi u pitanje, jer je ono za nju primer „najdublje analize Druge Srbije“ – francuski čitalac ove knjige može samo da zaključi da ako je u Srbiji 1990-ih bilo fašizma, onda ga je bilo među intelektualcima okupljenim oko Beogradskog kruga, a ne među propagatorima i borcima za etnički očišćenu i razgraničenu srpsku državu, među srpskim patriotama koje pravi srpski fašisti, „beo-fašisti“ bezobrazno nazivaju fašistima. Ipak, francuskom čitaocu neće biti lako da razume kako je došlo do toga da skeptici Druge Srbije, uvereni da žive u nepopravljivom društvu, prihvate optimističku ideju da je promena ipak mogućna, da je mogućno promeniti tok srpske istorije, pa su tako od skeptika postali misionari, to jest – kako Delamar rezimira ovo mesto Antonićeve analize – postali „pokret koji hoće da promeni društvo protiv njegove volje“ (Delamare 201).

Ovo revolucionarno „misionarstvo“, kao program koji je Druga Srbija navodno usvojila posle napuštanja „izvornog“ programa, ograničenog na otpor ratu i rušenje Miloševića, Delamar nalazi i u odnosu Druge Srbije prema manifestacijama protiv režima na ulicama Beograda 1996-97. Utvrdila je da „diskurs Druge Srbije prisvaja ove manifestacije i reinterpretira ih, eksplicitno ili prećutno, kao da su one tekovina Druge Srbije“, mada je „zahtev za demokratizacijom bio mnogo širi“. Posledica ovakvog „diskursa“ je produbljivanje opasne bipolarnosti srpskog društva i to u trenutku kad se činilo da se ono ujedinilo protiv Miloševićevog režima. To treba da znači da je Druga Srbija odgovorna što manifestacije u Srbiji 1990-ih nisu bile „samo opozicija između naroda i režima“, što je „bipolarnost koja se tu ispoljila – bar prema tumačenjima beogradskih intelektualaca – mnogo dublja… bipolarnost između Dve Srbije“ (Isto 243). Zato je Delamar poglavlju u kome piše o ovim manifestacijama dala naslov „Manifestacije, ilustracija bipolarnosti“.

Leticija Delamar je ostavila mesta i za samorazumevanje Druge Srbije, što je nazvala „Druga Srbija njom samom“. Prenela je i mišljenja nekih ljudi koji se smatraju njenim važnim predstavnicima, pa tako i mišljenje da se – sem spremnosti da se ustane protiv rata u Jugoslaviji i Miloševićevog režima – ne mogu izdvojiti ideje koje bi činile zajednički program Druge Srbije. Citirala je Latinku Perović, koja u pregovoru za drugo izdanje zbornika Druga Srbija i Intelektualci i rat, kaže: „Ali, suprotstavljanje drugoj strani nije dovelo do homogenizacije Beogradskog kruga. Na oltar njegovog jedinstva nisu položene unutrašnje razlike, u ime njegovih ciljeva nisu žrtvovane posebnosti. Da je bilo drukčije, Beogradski krug ne bi ni bio moguć“. Navela je i podatak koji je iznela Latinka Perović da na pojavu knjige Druga Srbija 1992. godine nije reagovala vlast nego opozicija, i to takozvana „umerena opozicija“. Ta opozicija je, kaže Perović, u ovoj knjizi videla ’apsurdnu i opasnu’ podelu na dve Srbije koje „treba da se sudare, pa šta bude“ (Delamare 2009, Perović 7).

To ipak nije odvratilo Leticiju Delamar od potrage za onim što sami predstavnici Druge Srbije nisu znali da imaju, za njenim programom, odnosno za njenim „diskursom“, niti od toga da zajedno sa „umerenom opozicijom“, to jest sa Naumovićem i Antonićem, u navodnom programu Druge Srbije, koji je stvorilo njeno radikalno jezgro, otkrije izvor razorne bipolarnosti srpskog društva 1990-ih. „Koncept Druge Srbije“, zaključila je ona, „predstavlja najpotpuniju ilustraciju bipolarnosti izražene u diskursu srpskih intelektualaca“ (Delmare 273).

Nenaučno tumačenje srpskog nacionalizma

Knjiga Agustina Kosovšija nudi istorijski i tematski pregled tumačenja događaja uoči i za vreme rata u Jugoslaviji koja su ponudili predstavnici društvenih nauka u Srbiji i Hrvatskoj, pre svega sociolozi, politikolozi i etnolozi-antropolozi. U prvom planu knjige su njihova mišljenja o nacionalizmu, o uzrocima rata i o odnosima između tradicije i modernizacije u društvenim i političkim procesima. Međutim, čitalac kome je poznata osnovna naučna literatura o krizi i raspadu Jugoslavije 1990-ih, primetiće da Kosovši nije uzeo u obzir neke izuzetno važne radove srpskih i hrvatskih sociologa, politikologa i etnologa o ovim temama. Tako su izvan njegovog interesovanja ostali – da dam samo nekoliko primera – radovi Vjekoslava Perice, Milana Vukomanovića i Mirka Đorđevića (o ulozi crkve u propagandi nacionalizma i rata), Srđana Vrcana i Dražena Lalića (o nacionalizmu u sportu i navijačkim grupama), Ranka Bugarskog, Dubravka Škiljana i Snježane Kordić (o nacionalizmu i jeziku), Iva Žanića (o hajdučkoj tradiciji oživljenoj za vreme rata u Hrvatskoj i BiH) i Marka Živkovića (o nacionalnom imaginarijumu u Srbiji za vreme Miloševića). Nije se Kosovši zainteresovao ni za tekstove jugoslovenskih i stranih autora o nacionalizmu i interkulturalnosti objavljene u pet knjiga koje je uredio sociolog Božidar Jakšić (Jakšić 1995, 1996, 1997, 1998, 1999), mada je Jakšić na listi jugoslovenskih naučnika sa kojima je razgovarao u sklopu priprema za izradu teze. Takođe, Kosovšijevu pažnju nisu privukli ni radovi sociologa, politikologa i etnologa objavljeni u knjizi Srpska strana rata (Popov 1996), koja inače uživa reputaciju jednog od najvažnijih naučnih doprinosa tumačenju uloge srpske političke i kulturne elite u događajima koji su doveli do rata i raspada Jugoslavije. Istina, on u bibliografiji navodi engleski prevod ove knjige, ali ne i naslov originala i naslov prevoda ove knjige na francuski, što bi se očekivalo od autora koji se obraća frankofonskoj publici. Ostaje nejasno da li tekstove objavljene u ovoj knjizi Kosovši ne pominje zato što misli da oni pomena nisu vredni ili zato što ih nije čitao.

Mada je uzeo u obzir samo relativno (s obzirom na opseg teme) mali broj izvora, bez mnogih važnih dela, Kosovši je svoju knjigu predstavio kao „kritičko istraživanje sveta jugoslovenskih društvenih nauka, njihove produkcije i njihovih prestrojavanja“. Štaviše, on je uveren da njegova knjiga, kako se izrazio, „zaranja u dubine naučnog i intelektualnog života u trenutku krize i raspada Jugoslavije i da je njeno bogatstvo u težnji da se osvetle ne samo smrt jugoslovenskog projekta, nego i njegov život i nasleđe“ (Cosovschi 216).

Govoreći o Srbiji, Kosovši je veliku – skoro isključivu – pažnju posvetio intelektualcima u Srbiji okupljenim početkom 1990-ih oko Beogradskog kruga i ideja o Drugoj Srbiji i nekim tekstovima koje su oni objavili, posebno onima u zbornicima Beogradskog kruga Druga Srbija i Intelektualci i rat. Tumačeći njihova mišljenja o srpskom nacionalizmu i drugim uzrocima krize, rata i raspada Jugoslavije, i Kosovši se u najvećoj meri oslanja na kritičare Druge Srbije, najviše na Slobodana Naumovića. Nije zato neočekivano što je on, via Naumović, došao do zaključka do koga je pod Naumovićevim uticajem došla i Delamar, to jest da se u godinama uoči i za vreme rata u Jugoslaviji srpsko društvo opasano podelilo, razbilo na dva dela, raspolutilo. Istina, on to ne zove bipolarnost, nego polarizacija, ali ima u vidu istu stvar: štetnu podelu društva na dva neprijateljska tabora.

Naumović je i Kosovšiju, kao pre toga Leticiji Delamar, pomogao da shvati da su intelektualci koji su bili ustali protiv Miloševića u ime Druge Srbije, različite od njegove, najviše doprineli da zavlada opasna polarizacija srpskog društva na nacionaliste i antinacionaliste, na dve Srbije. Ovi intelektualci nisu videli ili nisu hteli da vide ono što je Naumović navodno jasno video: da se tu radi o dve imaginarne kvazi-etničke zajednice, o dve sukobljene priče o njima, koje se hrane jedna drugom. Nisu razumeli da je zadatak intelektualaca da se uzdignu iznad tih priča – kao što je to uradio sam Naumović – da ih dekonstruišu, da ne dozvole kobnu polarizaciju na dve nepomirljive Srbije. „Umesto da dekonstruišu polarizaciju koja u to vreme devastira srpsko društvo“, prekoreo je Kosovši intelektualce Druge Srbije – „njihovi stavovi često doprinose da se ona pojača i da se održi slika dva identiteta koji se ogledaju jedan u drugome i međusobno podržavaju“. Sledi, očekivano, citat jedne od verzija Naumovićevog nabrajanja atributa za koje se vezuju dve slike Srbije: „Kao što je povodom ove istorijske podele u Srbiji primetio Naumović: ’Svaka od dve Srbije svoje simboličke granice u najvećoj meri određuje kao da se radi o ’stvarnim’ etničkim grupama, isključujući članove one druge Srbije iz svoje imaginarne zajednice. Na taj način je ’autohtona’, ’istorijska’, ’patriotska’ i ’nacionalna’ Srbija, i ponekad ’nebeska’ i ’pravoslavna’, suprotstavljena ’antinacionalističkoj’, ’pacifističkoj’, ’modernoj’, ’evropskoj’, ’kosmopolitskoj’, ’civilnoj i ’liberalnoj’ Srbiji“ (Cosovschi 134).

Kao posebno značajno Kosovši je ocenio Naumovićevo zapažanje da je u Srbiji u vreme Miloševića nacionalizam bio „složena realnost“, da je pored nacionalizma političara na vlasti i onih u opoziciji, postojao i „narodni nacionalizam otpora spontano potekao iz najnižih slojeva društva“. „Ovo poimanje nacionalizma kao složene realnosti u koju su uključeni različiti akteri“, kaže Kosovši, „dozvoljava autoru da pokaže istoričnost fenomena nacionalizma, da vrati društvo u centar uspona nacionalizma u Srbiji počev od 1980-ih i, najzad, da prida deo racionalnosti onim akterima koji su sve do sada predstavljani pre svega kao predmet manipulacije lišeni sposobnosti za istorijsku akciju“ (Isto 160). Dakle, Naumović je pomogao Kosovšiju da uvidi da je svođenje nacionalizma na plod manipulacije i svođenje društva na manipulisane ljude jedna od zabluda Miloševićevih kritičara, posebno intelektualaca okupljenih oko Beogradskog kruga.

Naveo je Kosovši i Naumovićevo zapažanje da se savez između političkog i narodnog i nacionalizma ostvaruje putem instrumentalizacije tradicije, jer „nove političke strukture ostaju nerazumljive za narod ako se ne predstave pomoću simboličkog jezika tradicije“. Nije u tome video protivrečnost, da Naumović, koji je u srpskom narodu pronašao spontani nacionalizam, ovde tvrdi da tog nacionalizma ipak nema bez manipulacije, to jest bez političke instrumentalizacije tradicije. Za Kosovšija je to samo primer kako Naumović uspešno prevazilazi nenaučno suprotstavljanje modernog i tradicionalnog (Isto 163).

Po Kosovšijevom mišljenju, značajan doprinos razumevanju srpskog nacionalizma je i Naumovićevo tumačenje odnosa između Miloševića i naroda, koje se zasniva na zapažanju da je novi srpski vođa, nasuprot intelektualcima iz Beogradskog kruga, video i pozdravio spontani narodni nacionalizam i sposobnost naroda za istorijsku akciju. Naveo je Kosovši i Naumovićevo mišljenje da je susret Miloševića sa Srbima na Kosovu 1987. godine, kad im je poručio da niko ne sme da ih bije, „bio prvi slučaj da se iz političkih krugova savetuje srpskom narodu da sudbinu uzme u svoje ruke, uz garantovanje svake moguće pomoći“. Završio je navod Naumovićevom poslednjom i najrečitijom pohvalom novog srpskog vođe: „Osetio je šta narod želi, umeo da proceni kada treba izaći pred narod, imao hrabrosti da razbije političke konvencije, ostavljao utisak da veruje u ono što govori i nametao osećanje da je za njega vezana istorijska misija. Narodu je bio potreban takav političar, a takvom političaru bio je neophodan narod“ (Naumović 1994, 100, Cosovschi 160-161).

Navodeći ove Naumovićeve reči, Kosovši svog čitaoca uverava da će pogrešiti ako mu one zazvuče kao odobravanje Miloševićeve politike. „Ovo što na prvi pogled može da izgleda kao pledoaje za Miloševića“, objašnjava Kosovši, „u stvari je samo nastojanje da se dokuči ’magični trenutak’ u kome dolazi do podudarnosti interesa na kojem je izgrađen jedan snažan društveni i politički savez“ (Cosovschi 161). On izgleda nije imao u rukama knjigu Aljoše Mimice i Radine Vučetić Vreme kada je narod govorio (2008), gde je mogao da se obavesti da je u vreme kad je Milošević došao na vlast u režimskim medijima bilo mnogo sličnih pohvala „čudesnog“ susreta novog vođe i srpskog naroda. Mogao je u ovoj knjizi da nađe tekstove objavljene u rubrici „Odjeci i reagovanja“, koja je od 1988. do 1991. godine izlazila u listu Politika.

Danas su ti tekstovi nezaobilazno svedočanstvo o tome kako je preko najvažnijih srpskih medija (a Politika je jedan od njih), koje su bili preuzeli Miloševićevi ljudi čim je on preuzeo vlast u Srbiji, pripremljena javnost za njegov obračun sa preostalim protivnicima u Srbiji i Crnoj Gori, za takozvanu „antibirokratsku revoluciju“, odnosno za „događanje naroda“, kako je masovne mitinge koje su krajem 1980. godina organizovale Miloševićeve pristalice u Srbiji (pre svega u Vojvodini) i Crnoj Gori nazvao književnik Milovan Vitezović. U sklopu tih medijskih priprema bilo je i objavljivanje u novinama pisama čitalaca u kojima oni veličaju Miloševića i pozdravljaju isto što i Naumović: istorijski susret novog srpskog vođe i starog srpskog naroda. Na primer, u jednom pismu objavljenom u rubrici „Odjeci i reagovanja“ piše da je Milošević „izrazio dušu i mišljenje naroda, stao uz narod i deli njegovu sudbinu. Zato je on veliki, jer je zadobio poverenje naroda“, a u drugom da „on vjeruje narodu i sprovodi ono što traži narod… stoga narod nosi njegove slike i pjeva pjesme“. Autor jednog pisma pita „Zašto narod vjeruje Slobodanu Miloševiću?“ i spremno odgovara: „Zato što on vjeruje narodu i sprovodi ono što traži narod“. Tu se može pročitati i jedno pismo čiji autor kaže ono što će kasnije ponoviti Naumović: da je srpskom narodu bio potreban političar kakav je Milošević. „Srpskom narodu, u ovom odsudnom trenutku, neophodno je takvo rukovodstvo koje ne obećava ništa osim rešavanja srpskih problema u Srbiji“ (Mimica i Vučetić 74-75).

Ne znam da li je Kosovši pomišljao da Naumovićeva teza – prema kojoj je takozvano „događanje naroda“ u Srbiji krajem 1980-ih pre svega bilo spontani izraz društvenih promena, a ne rezultat propagande i manipulacije nacionalističke elite – na srpski narod prebacuje odgovornost za događaje koji su usledili, pa tako i za zločine koje je počinila srpska strana u ratovima 1990-ih. U svakom slučaju, u to vreme nije polarizacija između nacionalista i antinacionalista „devastirala“ srpsko društvo, nego ga je „devastirala“ Miloševićeva politika homogenizacije levice i desnice, crkve i kulture, vojske, policije i mafijaškog podzemlja oko projekta takozvane Velike Srbije. Ako je tada bilo polarizacije u srpskom društvu, to je bila podela između aktivnih i prećutnih pristalica ratnih operacija koje su u Hrvatskoj i BiH pokrenuli srpski separatisti, u kojima su već na početku rata počinjeni mnogobrojni ratni zločini, i onih koji su ustali protiv rata, koji su govorili u ime Srbije koja se „ne miri sa zločinom“, kako je rekao pisac Radomir Konstantinović, što je kratka i tačna definicija onoga što je bilo zajedničko raznim idejama o Drugoj Srbiji.

Alergičan na nacionalizam? Jesam!

Naumovićevo navodno nepristrasno naučno tumačenje srpskog nacionalizma kao „složene realnosti“, Kosovši je uporedio sa tumačenjem koje je pripisao meni i predstavio ga kao primer pojednostavljenog, u stvari nenaučnog shvatanja ovog nacionalizma. Tako sam i ja dobio zapaženo mesto u njegovoj knjizi, celo jedno malo poglavlje pod naslovom „Dva pogleda na odnose između politike i tradicije: Ivan Čolović i Slobodan Naumović“. „Autor“, kaže za mene Kosovši, „gradi jednu ponekad karikaturalnu sliku nacionalizma i analizira ga kao da se radi o homogenom, patološkom, iracionalnom, suštinski antidemokratskom i najzad antimodernom fenomenu, zasnovanom na manipulaciji i mobilizaciji ljudi pod teretom društvene krize“. Otkrio je i uzroke mog navodnog nerazumevanja prave prirode nacionalizma: „Sklonost prema karikaturi i alergija na nacionalistički jezik često dovode autora do uprošćavanja i prečica zbog kojih previđa složenost fenomena nacionalizma i, što je najvažnije, naglašava manipulaciju kao glavnu dimenziju nacionalizma, zbog čega ne vidi ulogu društva u proizvodnji njegovih političkih formi“(Cosovschi 159). Ipak, Kosovši je kod mene našao i ponešto dobro. Pohvalio me je da sam ukazao na važnu vezu između folklora i politike 1990-ih, za moju analizu rekao da je „primamljiva i lucidna“, a za njenog autora da je „pažljiv posmatrač ondašnjeg kulturnog života“ (Isto 158).

Ovu, blago meni, lucidnu, ali, avaj, uprošćenu i karikaturalnu sliku nacionalizama Kosovši je navodno našao u dva moja teksta, jednom o političkim funkcijama folklora, iz knjige Bordel ratnika (Čolović 1993), a drugom o vremenu i prostoru u savremenoj političkoj mitologiji, objavljen u zborniku Kultura u tranziciji (Čolović 1994). Podstakao me je da ponovo pročitam ove tekstove napisane pre 30 godina. I odmah da kažem: ne spadaju u najbolje što sam o ovim temama tada i kasnije objavio. Ali, njihova najveća mana, koju zahvaljujući Kosovšiju sada jasno vidim, upravo je u tome što u njima nema ni traga od moje alergije na nacionalizam i od moje sklonosti prema karikaturi. Jer ja sam, za razliku od onih koji u nacionalizmu dišu punim plućima, zaista alergičan na nacionalizam, i kad pišem o njemu rado se služim karikaturom, ponekad satirom, a vrlo često ironijom, ali mislim da to mojim tekstovima nimalo ne smeta da budu naučni.

Ali, eto, baš u ova dva teksta toga nema, nema ni alergije ni karikature, a to će biti razlog što u njima nema ni lucidnosti. Oni su u stvari pomalo zamorne analize političkog folklora i političkih mitova i njihove uloge u Jugoslaviji 1990-ih. Vidi se da se autor načitao relevantne literature, da mu je stalo da to pokaže i da ne ide mnogo dalje od toga. Zato do ovih tekstova danas mnogo ne držim. Da se Agustin Kosovši malo potrudio lako bi našao bolje primere moje alergije na nacionalizam i sklonosti prema karikaturi u mnogim drugim mojim tekstovima o nacionalizmu 1990-ih, o njegovim pesmama i mitovima, odnosno, mogu i tako da kažem, o njegovom „diskursu“ i „narativu“, mada danas izbegavam ove u međuvremenu preteranom upotrebom obesmišljene termine. Ipak, ne zameram Kosovšiju što je umesto svega toga izabrao da pročita ova dva kratka teksta od pre 30 godina, jer se on autorima čije tekstove komentariše u predgovoru izvinio što je mogao da im posveti samo malo prostora (Cosovschi 20). Štaviše, kad je reč o prostoru koji je meni posvetio, ja mogu da budem više nego zadovoljan. Ali zameram mu to što bar ova dva nije pažljivo pročitao, nego sad ja moram da ga potanko obaveštavam šta tu piše, a čega tu nema.

Ono čega u ova dva teksta svakako nema, niti bi ga Kosovši našao u drugim mojim tekstovima, je slika nacionalizma kao antimodernog, patološkog i iracionalnog fenomena. Da je bar ova dva pažljivo pročitao, video bi da sam od nekih od najvažnijih istraživača nacionalizma i mesta folklora i mitova u njegovoj službi, preuzeo gledište da je reč o suštinski modernim pojavama. Nisam se ustezao od toga da ponavljam neka opšta mesta teorije i istorije nacionalizma. Tako sam u tekstu o folkloru napisao da se politička funkcija folklora „javlja kao fenomen modernog doba“ i da je folklor povezan sa „jednom modernom idejom nacionalnog identiteta“ (Čolović 1993: 92-93).

Istina, u tekstu o srpskim političkim mitovima rekao sam da su se u vreme kad sam tekst pisao (decembar 1993) ti mitovi „proširili preko mere koja bi obezbeđivala ravnotežu racionalnih i iracionalnih momenata u društvenoj strukturi“, da je „to proširenje bilo mogućno i u izvesnom smislu neminovno u trenutku kad je nastupila jedna od najvećih oseka racionalnosti za koju naša društvena istorija zna“, i da ostaje da se nadamo da „ta oseka neće večno trajati i da će stvari – a među njima i mitovi – ponovo doći na svoje mesto“ (Čolović 1994: 127). Mada ovu oseku racionalnosti nisam poistovetio sa nacionalizmom, nego sam u njoj našao socijalno-psihološki ambijent stimulativan za ekspanziju nacionalističke mitologije, Kosovši mi je pripisao mišljenje da su nacionalizam i oseka racionalnosti isto, te da je kritika nacionalizma isto što i kritika iracionalnog u društvenog života, jer se tu krije otrov nacionalizma. „Prema ovom autoru“, kaže Kosovši, „on (nacionalizam – I.Č.) predstavlja ’jednu od najvećih oseka racionalnosti u našoj istoriji, a njegovi koreni se nalaze u krizi društva. Iz tog razloga uloga kritike upravo je u tome da ukaže na otrovni izvor nacionalizma i da dovede u pitanje njegove simbole, u nadi da će stvari doći na svoje mesto“ (Cosovschi 158).

Međutim, u ovom mom tekstu racionalističke kritike mitskog i iracionalnog nema. Štaviše, u njemu takvu kritiku dovodim u pitanje: „Kritika političke mitologije pozvana je da prepozna i objasni i društveno korisne funkcije mitova u vremenima krize, i da razlikuje te funkcije od efekata koje mitovi proizvode kada se upregnu u kola ratobornih nacionalnih demagoga. Uopšte, uputno je uvažiti ulogu iracionalnog i imaginarnog u društvenoj simboličkoj komunikaciji. Vaspostavljanje racionalnosti tamo gde je ona uslov organizovanog društvenog života ne treba pretvarati u radikalno suzbijanje svih oblika iracionalnog. U artikulisanom modernom društvu ono ima svoje legitimno i izuzetno važno mesto“. Ne znam zašto sam u ovom starom tekstu ovako odmereno i takoreći blagonaklono pisao o političkim mitovima i iracionalnom i imaginarnom u njima, kasnije je moj sud o tome bio mnogo oštriji. U međuvremenu mi je postao blizak Gelnerov „prosvećeni, racionalistički fundamentalizam“ (Gelner 99).

Esencijalistička redukcija nacionalizma

Kosovšijev negativan sud o mojim tumačenjima srpskog nacionalizma 1990-ih, zasnovan na površnom čitanju dva moja teksta, ne bi bio dovoljan razlog da ga komentarišem i osporavam, da ovi moji tekstovi autoru nisu poslužili kao primer nerazumevanja srpskog nacionalizma svojstvenog i drugim intelektualcima koji su u Srbiji početkom 1990-ih ustali protiv Miloševićevog režima. Sklonost karikaturi i uprošćavanju složenih fenomena navodno je navela i druge da ne vide kako stvari s Miloševićem i srpskim nacionalizmom zaista stoje.

Tako je Kosovši i za autore priloga koji su čitani na sesijama Beogradskog kruga 1992. i 1993. godine, a zatim objavljeni u knjigama Druga Srbija i Intelektualci i rat, rekao da oni „nastoje da svoj identitet izgrade suprotstavljajući ga karikaturalnoj i esencijalističkoj slici ’nacionalističke Srbije’“, što ih je dovelo do toga da „često pojednostavljuju složeni fenomen nacionalizma, ne ponudivši pravo promišljanje njegove prirode i još manje njegove efikasnosti“ (Cosovschi 134). Istina, on je primetio da „diskurs ove platforme intelektualaca nije homogen“ i zato govori o „nekim autorima“ priloga čitanih na sesijama Beogradskog kruga – dakle, ne o svima – i o onome što oni „često“ tvrde – dakle, ne uvek. Ali to ga ne sprečava da kod njih nađe odnos prema nacionalizmu karakterističan za intelektualce okupljene oko Beogradskog kruga i ideja o Drugoj Srbiji, odnos koji se navodno svodi na karikaturu, na esencijalističku redukciju, dakle, na nerazumevanje nacionalizma.

Primere ovog nerazumevanja Kosovši je našao kod još nekih kritičara nacionalizma 1990-ih. Nisu ga razumeli ni neki u Hrvatskoj i to iz istih razloga koji su na stranputicu odveli njegove kritičare u Srbiji. Tako je, po Kosovšijevom mišljenju, hrvatski sociolog Nenad Zakošek napravio iste greške u tumačenju nacionalizma koje i njegov srpski kolega Dušan Janjić. Njih dvojica su pošla dobrim putem i zaslužili Kosovšijevu pohvalu da „nacionalni identitet ne vide kao gotovu stvar (fait accompli) postjugoslovenske politike, nego kao fenomen koji treba dovesti u pitanje i istorijski i konceptualno dekonstruisati“. Ali su zatim Janjić i Zakošek s tog puta skrenuli i tako došli do pojednostavljene slike nacionalizma, na kojoj je on sveden na manipulaciju, na antimoderan fenomen i patološku formu politike. „Izvesne slabosti se ipak ispoljavaju u njihovim radovima“, objašnjava Kosovši, „što njihovu vrednost ograničava: s jedne strane, to je elitistički pristup koji se interesuje za dominantne političke grupe, ali gubi iz vida važnost društvenih dinamika u definisanju političkog procesa, i, s druge strane, to je vrlo šematska modernizatorska koncepcija, prema kojoj se oživljavanje imaginarijuma i diskursa koji određuju političku zajednicu u etničkom i nacionalnom smislu tumači kao antimoderan fenomen, kao nezrela, to jest patološka forma politike“. Tako je za Janjića i Zakošeka nacionalizam ostao nerešiva zagonetka iz istih razloga koji su mene i druge autore okupljene oko Beogradskog kruga i ideja o Drugoj Srbiji sprečili da ga razumemo (Isto 150).

Ko su ovi ljudi, pita baba iz srednje klase

Intelektualcima okupljenim oko Beogradskog kruga Kosovši je zamerio da su doprineli još jednoj, možda najopasnijoj, polarizaciju srpskog društva. Kod njih je otkrio tendenciju da srpsko društvo podele na prosvećenu gradsku elitu i neprosvećeni narod i da kao pripadnici elite s visine sude o ulozi narodnih masa u političkim i društvenim promenama do kojih je u Srbiji došlo uoči i za vreme rata u Hrvatskoj i BiH. Ponudio je i objašnjenje ove navodne rezervisanosti Druge Srbije prema seoskom narodu. Oni su navodno štitili privilegije srednje klase, koje je ugrozila pojava novih političkih snaga u Srbiji, poteklih iz naroda. Reagovali su, kažete Kosovši, na „dolazak na političku scenu velike mase društvenih aktera iz naroda koje je Miloševićeva vlada htela da zastupa, koji su često bili predstavnici seoskog ili polu-seoskog stanovništva, dolazili iz najdubljih slojeva jugoslovenskog društva i koji su dovodili u pitanje kulturnu dominaciju srednjih klasa iz velikih gradova, što je postao još primetniji fenomen sa dolaskom u Beograd hiljada izbeglica iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske koji su odatle otišli zbog rata“ (Cosovschi 136).

Primere ovog prepotentnog civilizatorskog diskursa kojima predstavnici Druge Srbije u stvari brane svoje klasne interese našao je Kosovši tamo gde ih je pre njega, čitajući Antonića, našla i Leticija Delamar: u tekstovima arhitekte Bogdana Bogdanovića („Ritualno ubijanje gradova“) i sociologa Sretena Vujovića („Drugi Beograd“), koji su objavljeni u zborniku Druga Srbija. On citira Bogdanovićeve reči da su „gradomrzitelji i gradorušitelji… među nama“, da „primitivac teško prima da je išta moglo biti ’pre njega’; njegova je etiologija jednostavna, isključiva i jedna jedina, pogotovo kad je dobro sistematski obrađena usmenim kafanskim didaskalijama“ i Bogdanovićev zaključak da mu je, kad je reč o Drugoj Srbiji, prva briga „kako sačuvati ono malo preteklog urbaniteta i ne dozvoliti da nas pomajmune“ (Cosovschi 135).

Pomajmune? Da, to je zaista napisao Bogdanović, ali to nije gruba metafora koju je on smislio da bi dočarao sudbinu stanovnika razorenih gradova, kao što bi čitalac Kosovšijeve knjige mogao da pomisli, nego citat iz Kur’ana. Naime, Bogdanović ovde govori o „kletvama zapisanim u Kur’anu da će svi gradovi sveta biti porušeni, a neposlušni gradovi pretvoreni u majmune“. I tom kletvom završava ovaj tekst, svoju verziju „lamenta nad Beogradom“. „Ako, dakle, i nas proglase za zatečenu, nezdravu i nedovoljno srpsku populaciju“ – piše ovde Bogdanović – „ako se odluče za fundamentalno rasni i nacionalni preporod gradova, onda će sve nas koje ne uspeju zauvek proterati (a na tome i te kako predano rade), onda će nas, kao što svete knjige i preporučuju, pretvoriti u majmune“ (Bogdanović 47-48).

Ovde je možda još važnije primetiti da Bogdanović, kad govori o „primitivcima“ i o „ubicama gradova“, oni, po njegovom mišljenju, ne dolaze iz srpskog naroda u normalnom stanju. Da bi se oni pojavili, moralo je da se nešto desi sa psihom srpskog naroda, da se ona „poremeti“. Rušitelji gradova, kaže Bogdanović, izronili su „iz dubina poremećene narodne duše“. S druge strane, oni nisu divlji vandali, nego „velemajstori rušenja“ u ime ideja, u ime ambicioznih programa. „Jer od kada je sveta i veka“, podseća on, „gradovi se ruše u ime ’čvrstih ubeđenja’ i vajnih viših, najviših, najstrožih moralnih normi, verskog klasnog i rasnog reda“ (Bogdanović, 60). Dakle, kad je reč o „ubicama gradova“ poniklih na srpskoj strani, moglo bi se reći da su oni u stvari štitili interese srednje klase, da su im nacionalizam i rat služili da učvrste svoj dominantni položaj u postkomunističkoj Srbiji.

U Vujovićevom tekstu Kosovši se zadržao na autorovoj konstataciji da dve trećine stanovnika Beograda čine doseljenici sa sela i iz palanki, da su oni formirali stilove života koji „urbane seljake udaljavaju od urbaniteta u smislu učtivosti, uljudnosti, pristojnosti, a bez toga teško može biti demokratske političke kulture“ (Vujović 88, Delamare 244, Cosovschi, 135). Da li zbog toga urbani Beograd s prezirom dočekuje došljake? Možda se primeri takvog dočeka mogu negde naći, ali ne u ovom Vujovićevom tekstu. Naprotiv, on naglašava da „nijedan socijalni prostor nije toliko povoljan za evoluciju svake vrste kao što je velegrad“ i očekuje da će Beograd, zajedno sa onima koji u njega dolaze iz seoskih sredina, nastaviti da „stremi urbanitetu u smislu plemenitog gradskog ponašanja obrazovanih ljudi čija je osnovna vrlina tolerancija“. Jer Vujović stanovnike grada, građane, ne posmatra kao društvenu klasu, suprotstavljenu drugim klasama, nego kao zajednicu u socijalnom, verskom i kulturnom pogledu različitih ljudi, koje je grad naučio toleranciji i međusobnom uvažavanju. Vujović je, kaže, „pre za više drugih Beograda nego za jedan drugi Beograd: za heterogenost, a ne za homogenost“ (Vujović 89).

Pošto je ovako predstavio glavni motiv koji je navodno pokrenuo intelektualce Druge Srbije protiv naroda željnog promena, stranice koje je posvetio toj temi Kosovši je završio citirajući reči neke beogradske babe koja je na pitanje „ko su ljudi koji su se pojavili kad je Milošević došao na vlast“ odgovorila, „tja, to su neki drugi ljudi, nisu kao mi. Mi kod kuće govorimo engleski i sviramo klavir“(Cosovschi 136). Međutim, događaji koji su usledili kad je počeo rat u Hrvatskoj nisu predstavljali pretnju za ovu beogradsku babu, ali su bili vrlo opasni za neke druge babe, posebno za one u nekim vojvođanskim i slavonskim selima sa etnički mešovitim stanovništvom. Jer u ovom ratu, kao i u ratu koji će zatim buknuti u Bosni i Hercegovini, nije došlo do klasnih nego do etničkih sukoba, čiji je cilj bio stvaranje etnički homogenih teritorija.

O tome kako su se ti sukobi odvijali u Vojvodini piše Dragan Veselinov u tekstu „Iseljavanje iz Vojvodine“, koji je pročitao na jednoj sesiji Beogradskog kruga posvećenoj temi „Druga Srbija“: „Sada u Vojvodini militantne srpske izbeglice proteruju sremačke Hrvate iz njihovih kuća i otimaju im imovinu. To se događa u Hrtkovcima, Platičevu, Nikincima, Rumi, Beški, Slankamenu i drugim mestima. A u Baranji ljudi iz Šešeljeve fašističke stranke, u koju po svom ponašanju izgleda da spada i vlast tzv. Srpske republike sa sedištem u Kninu, ubijaju i proteruju iz svojih domova Hrvate i Rusine“ (Veselinov 82). Jedan od glavnih razloga što se ovo događalo u sremskim selima bio je u tome što se Miloševićev režim trudio da izbeglice drži podalje od velikih gradova, dozvoljavajući im da se eventualno zadrže na njihovoj periferiji, tako da ih babe u centru Beograda nisu mogle ni videti.

Korespondencija

Preispitujući ulogu Beogradskog kruga i ideja o Drugoj Srbije u događajima koji su obeležili rat i raspad Jugoslavije 1990-ih, Leticija Delamar i Agustin Kosovši došli su uglavnom do istih zaključaka: da su intelektualci koji su ustali protiv Slobodana Miloševića pogrešno razumeli nacionalizam koji ga je učinio novim srpskim liderom, da su u kritici nacionalizama bili isključivi isto koliko i nacionalisti, i da zajedno sa nacionalistima, ako ne i više od njih, snose odgovornost za radikalnu bipolarnost, to jest polarizaciju srpskog društva, do koje je navodno došlo 1990-ih i koja i danas blokira njegov razvoj.

Da će Delamar i Kosovši ovako nešto zaključiti moglo se očekivati, jer su se oboje u svojim istraživanjima u najvećoj meri oslonili na iste naučne autoritete, na Slobodana Naumovića i Slobodana Antonića, preuzimajući argumente kritike kojoj su ova dvojica izložili intelektualce pobunjene protiv Miloševića i srpskog nacionalizma. Čitajući njihovim očima tekstove i izjave ovih intelektualaca, Delamar i Kosovši nisu ni mogli da tu vide nešto drugo. Zbog toga u ovom mom osvrtu na njihova tumačenja Druge Srbije najviše ima osporavanja argumenata koje su oni preuzeli od Naumovića i Antonića. Podstakli su me da se vratim nauci ove dvojice njihovih maîtres à penser.

Da nije možda kasno za polemiku sa negativnim mišljenjima o Drugoj Srbiji od pre 10 ili čak od pre više od 20 godina? Bilo bi kasno, da ova mišljenja nisu do danas ostala aktuelna i uticajna. U međuvremenu, u javnosti u Srbiji ustalila se vrlo ružna slika Beogradskog kruga i Druge Srbije. Srpska napredna stranka Aleksandra Vučića, na vlasti od 2012. godine, i najveći deo opozicije, koji se s njom takmiči u pravovernom nacionalizmu, pripisuju takozvanim Drugosrbijancima razna antisrpska shvatanja i osećanja. To su uglavnom ona koja su Naumović i Antonić navodno otkrili, opisali i objasnili u formi naučnih tekstova. Međutim, njihova kritika Druge Srbije, koliko je meni poznato, u srpskoj akademskoj javnosti nije problematizovana, nije osporavana. Takođe, nisu se pojavili neki drugi prilozi proučavanju uloge koju su u događajima 1990-ih imali intelektualci okupljeni oko ideja Druge Srbije. Trideset godina posle ovih događaja, i dalje nemamo kritički prikaz istorije otpora nacionalizmu i ratu u Srbiji i mesta ovih intelektualaca u tome.

Dakle, kad je reč o srpskoj istoriografskoj i uopšte naučnoj literaturi o Beogradskom krugu i Drugoj Srbiji, Leticija Delamar i Agustin Kosovši imali su na raspolaganju Antonićeve i Naumovićeve radove i malo šta drugo. Razume se, time se ne može objasniti to što su oni preuzeli zaključke ove dvojice autora, ne dovodeći ih u pitanje, zbog čega njihove knjige, mada je reč o odbranjenim doktorskim tezama, ne donose skoro ništa novo kad su u pitanju tumačenje otpora ratu i nacionalizmu u Srbiji 1990-ih i uloge Druge Srbije u tome. Za njih se taj otpor svodi na ono što su u njemu našli Naumović i Antonić: nerazumevanje srpskog nacionalizma i na tom nerazumevanju zasnovano opasno produbljivanje „arhetipske bipolarnosti“ (Delmar), odnosno „devastirajuće polarizacije“ (Kosovši) srpskog društva. Dakle, ništa novo, osim činjenice da su argumenti srpskih kritičara Druge Srbije prihvaćeni u dve doktorske teze odbranjene poslednjih godina u Francuskoj. To se događa u vreme kad u nekim sredinama u toj zemlji i drugim evropskim zemljama jačaju zahtevi da se reafirmišu vrednosti desnice, nacionalizama, nacionalnog identiteta i suvereniteta i da se toga radi kritika tih vrednosti preispita, relativizuje i odbaci kao jednostrana i za naciju štetna. Kritika Druge Srbije u današnjoj Francuskoj s tim zahtevima korespondira.


1  Bibliografski podaci o svim publikacijama koje pominjem nalaze se u Bibliografiji na kraju ovog teksta.

2  Sliku dve Srbije kao dve kvazietničke zajednice Naumović je izložio u nekoliko tekstova, nabrajajući njihove uglavnom iste atribute. Kosovši ovde citira jedan Naumovićev tekst na engleskom jeziku iz 2005. godine (Naumović 2005, 83). Isti citat mogao je da nađe i u jednom Naumovićevom tekstu iz 1999. godine (Naumović 1999, 29), a malo izmenjen i u njegovoj knjizi Upotreba tradicije u političkom i javnom životu Srbije na kraju 20. i početkom 21. veka (Naumović 2009, 57-58).


Bibliografija

Antonić, Slobodan, „Izvorna i projektovana Druga Srbija(I), Pečat, Beograd 2. mart 2010.

Antonić, Slobodan, „Izvorna i projektovana Druga Srbija(II), Pečat, Beograd 12. mart 2010.

Bogdanović, Bogdan, „Ritualno ubijanje gradova“, Druga Srbija. Deset godina posle, 1992-2002, Helsinški odbor za ljudska prava, Beograd 2002, 59-61.

Cosovschi, Agustín, Les sciences sociales face à la crise. Une histoire intellectuelle de la dissolution yougoslave (1988-1995), Karthala, Paris, 2022

Čolović, Ivan, „Vox populi – vox naturae“, u: Bordel ratnika. Folklor, politika i rat, Biblioteka XX vek, Beograd 1993, 85-94.

Čolović, Ivan, „Vreme i prostor u savremenoj političkoj antropologiji“, u: Mirjana Prošić Dvornić (ur.): Kulture u tranziciji, Plato, Beograd 1994, 121-128.

Delamare, Laëtitia, La Bipolarité de la societé serbe: Héritage, essence ou illusion? Les manifestations belgradoises 1991-2008. EHESS, Paris 2016.

Gelner, Ernest: Postmodernizam, razum i religija. Prevela sa engleskog Silva Mežnarić. Naklada Jesenski i Turk, Zagreb 2000.

„Les intellectuels et la guerre. Les oposants de Belgrade“, Les Temps Modernes No 578, juillet-novembre 1994.

Jakšić, Božidar (ur.): Interkulturalnost u multietničkim društvima, Forum za etničke odnose, Beograd, 1995.

Jakšić, Božidar (ur.) Ka jeziku mira, Forum za etničke odnose, Beograd, 1996.

Jakšić, Božidar (ur.), Granice – izazov interkulturalnosti, Forum za etničke odnose, Beograd, 1997.

Jakšić, Božidar (ur.), Interkulturalnost versus rasizam i ksenofobija, Forum za etničke odnose, Beograd, 1998.

Jakšić, Božidar (ur.), Interkulturalnost i tolerancija, Republika i Biblioteka XX vek, Beograd, 1999.

Mimica, Aljoša i Vučetić, Radina, Vreme kada je narod govorio. Odjeci i reagovanja u Politici, 1988-1991. Drugo, popravljeno i dopunjeno izdanja. Institut za sociološka istraživanja, Beograd 2008.

Naumović Slobodan, „Upotreba tradicije. Politička tranzicija i promene odnosa prema nacionalnim vrednostima u Srbiji 1987-1990“, u: Mirjana Prošić Dvornić (ur.), Kulture u tranziciji, Plato, Beograd 1994.

Naumović, Slobodan, „Identity Creator in Identity Crisis: reflections on the Politics of Serbian Ethnology“, Anthropological Journal on European Culture, 1999, 8(2), 39-128.

Naumović, Slobodan, „The Social Origins and political Uses of Popular Narratives on Serbian Desunity“, Filozofija & Društvo, 26, 2005, 65-104.

Naumović, Slobodan, Upotreba tradicije u političkom i javnom životu Srbije na kraju 20. i početkom 21. veka, Institut za filozofiju i društvenu teorije i IP Filip Višnjić, Beograd 2009.

Popov, Nebojša (ur.), Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamćenju, Republika, Beograd 1996.

„Une autre Serbie“, Les Temps Modernes , No 570-571, janvier-fevrier 1994.

Sallenave, Daniele, „Des intellectuels courageux et solitaire. Le Cercle de Belgrade“ u: „Une autre Serbie“, Les Temps Modernes No 570-571, janvier-fevrier 1994, 3.

Salnav, Danijel, „Hrabri i usamljeni intelektualci. Beogradski krug“, preveo Sreten Vujović, u: Druga Srbija. Deset godina posle, 1992-2002. Helsinški odbor za ljudska prava, Beograd 2002, 331-335.

Veselinov, Dragan, „Iseljavanje iz Vojvodine“, Druga Srbija. Deset godina posle, 1992-2002,Helsinški odbor za ljudska prava, Beograd 2002, 82-83.

Vujović Sreten, „Drugi Beograd“, Druga Srbija. Deset godina posle, 1992-2002, Helsinški odbor za ljudska prava, Beograd 2002, 87-91.