Jednog majskog popodneva 2000. godine peo sam se strmom stazom na Šlosberg, čuveni breg oko koga je u srednjem veku nastalo naselje koje će u međuvremenu postati glavni grad austrijske pokrajine Štajerske – Grac. Auto kojim sam doputovao iz Beograda ostavio sam na parkingu u podnožju Šlosberga i s rancem na leđima i povelikim koferom u ruci krenuo uzbrdo, da na adresi Schlossberg 10 nađem Kuću za autore u kojoj ću boraviti sledeća dva meseca.
Došao sam u Grac na poziv Dževada Karahasana, koji je u to vreme živeo u ovom gradu i imao zvanje počasnog gradskog pisara (Stadtschreiber), što je u stvari stipendija koju Grac daje piscima i umetnicima u egzilu. Jedina obaveza gradskog pisara, ili gradskog pisca, kako bi danas trebalo prevesti nemački naslov ovog počasnog zvanja, sastoji se u tome da pripremi poneki kulturni program i da odabere ličnosti iz sveta književnosti i umetnosti kojima će biti ponuđen boravak u Kući za autore. Ova književna i umetnička rezidencija osnovana je u Gracu 1997. godine. Njeni gosti borave u zgradi nastaloj adaptacijom malog zamka Čerini (Cerrini Schlössel) na Šlosbergu. Bio sam jedan od onih koji su se ovde obreli na Dževadov poziv.
Već sam jednom bio u Gracu, ali na kratko, nisam se peo na njegov slavni breg i nisam znao da se do vrha, sem pešice, može stići i na dva mnogo lakša načina, uspinjačom i liftom. Ovako, umoran od dugog puta i natovaren prtljagom, polako sam napredovao uzbrdo, najpre stazom, a zatim stepenicama kojih, kako sam kasnije saznao, ima više od tri stotine. Zastajkivao sam, posmatrao brzu Muru, koja teče oko Šlosberga, i panoramu grada, ali mi je pred očima u stvari bila Dževadova knjiga “Kuća za umorne”. Pomislio sam da bi tako mogla da se zove i Kuća za autore na vrhu ovog brega, do koje se stiže po cenu ovolikog napora.
Kad sam sledeći put zastao da predahnem, već sam se bio dosetio da ima jedan jači razlog da se rezidencija namenjena piscima i umetnicima na Šlosbergu nazove “Kuća za umorne”. Zar to nije mesto za oporavak ljudi koje su razne nevolje kod kuće ili u egzilu iscrple, ljudima pod pritiskom, ljudima pod opterećenjem? Ranac i kofer nisu jedini teret s kojim oni stižu na Šlosberg. Razmišljao sam o tome s kojom mukom na leđima su se ovom uzbrdicom pre mene peli, na primer, rumunski književni kritičar i prevodilac Gerhard Šejka (Gerhardt Csejka), ili alžirski pisac i filmski režiser Abderahman Bugmu (Abderrahmane Bouguermouh), ili mađarski pesnik Ištvan Eorsi (István Eörsi), s kojim su teškim mislim i sećanjima do gore stigli Uzbekistanac Jogor Obid ili Iranac Said. Lakše mi je bilo da zamislim koji su psihički i moralni teret do Kuće za autore na Šlosbergu teglili, od koje težine su se ovde odmarali, Muhidin Šarić, pisac iz Prijedora, preživeli zatočenik logora Keraterm, i sarajevska književnica Dragana Tomašević, Dževadova životna saputnica, koja je zajedno s njim izbegla iz opsednutog Sarajeva i od 1997. godine živela gore na brdu, u stanu pisara grada Graca, jednom od malih stanova Kuće za autore.
Mogao sam, takođe, da pretpostavim pod kojim opterećenjem je do Šlosberga stigao Dževad. Bio sam pročitao njegov roman “Sara i Serafina”, objavljen prethodne, 1999. godine, u kome on govori o ljudima u ratnom Sarajevu. Pomislio sam da je ono što ga je najviše mučilo, o čemu je najviše razmišljao, bila težina iskušenja s kojim se u ratu suočava prijateljstvo, istinsko prijateljstvo, ono shvaćeno kao davanje, kao dobrota koja nikog ne obavezuje, nikog ne porobljava. Jer ova knjiga je napisana u slavu tako shvaćenog prijateljstva, kao da je pisac želeo da sebe i svoga čitaoca oslobodi mučne sumnje u opstanak prijateljstva u ratu. Za razliku od nekih drugih pisaca, on ne lamentira nad izdajom, nad raspadom, nad zaboravom prijateljstva, nego, naprotiv, pokazuje da u ratu prijateljstvo ne samo što opstaje, nego da ono tada pokazuje svoju najveću snagu.
Razumeo sam da je za Dževada u “Sari i Serafini” bilo važno da naglasi da do istinskog prijateljstva ne dolazi samo izuzetno, samo kad se retki, probrani ljudi uzdižu do visina prijateljstva kao etičkog ideala, nego da je vrednost prijateljstva egzistencijalno iskustvo svakog čoveka suočenog sa nekim velikim etičkim izazovom. Napisao je, ako se dobro sećam, da upravo u vremenima velikih iskušenja ljudi postanu mnogo moralniji nego inače, kad se živi manje-više normalno. Tako njegova junakinja, razapeta između formalne i istinske dobrote, između sebe kao Serafine i sebe kao Sare, bira da po svaku cenu bude ova druga.
Sledeći put sam napravio pauzu kad sam već bio na stepenicama i kad sam mogao da vidim krov i brojčanik Sahat kule (Grazer Uhrturm) na vrhu Šlosberga, pa sam se ponadao da ću uskoro stići na cilj. I dalje sam razmišljao o “Sari i Serafini”, o tome da ću Dževadu reći da mi je bliska njegova optimistička etika prijateljstva, ali da je možda potcenio snagu poriva koji, posebno u zlim vremenima, ugrožavaju i ruše prijateljstvo, te da, na žalost, imamo mnoga svedočanstva o tome da u vreme velikih kriza i ratova ljudi postaju nemoralniji nego u normalnim uslovima. Istina, moraću mu odati priznanje da je uočio i pokazao možda najveću skrivenu opasnost koja preti prijateljstvu, a to je srodnička, plemenska, nacionalna, verska ili bilo koja druga solidarnost koja važi kao prirodna i normalna, a čija je fatalna posledica isključenje nepripadnika, nečlana, autsajdera, kraj prijateljstva. Etika prijateljstva, kaže mi ova Dževadova knjiga, počinje tamo gde prestaje etika srodstva. Za tako shvaćenu etiku prijateljstva živi i žrtvuje se njegova Sara. A kad se ova etika prenese na politički plan, koji je u ovoj knjizi implicitno ali sasvim vidljivo prisutan, može se reći da istinska demokratska politika počinje tamo gde politika takozvanih organskih zajednica prestaje.
I, takođe, ako ne zaboravim, treba da pohvalim Dževadovo, čini mi se, izuzetno važno zapažanje da se ponekad, posebno među ženama, uspostavlja jedna vrsta posebno čvrstog i važnog prijateljstva, u kome nema ni ljubavi, ni simpatije niti bilo kakvog drugog emotivnog vezivanja i zbližavanja, nego ga motiviše samo zajednička potreba i odluka da se reši neki konkretan problem. A na tako nečem, naizgled skromnom i banalnom, možda počiva i istinska društvena solidarnost, etos demokratske politike: da bismo zajedno uradili nešto zaista dobro ne moramo se voleti. Ne piše to u ovoj knjizi, ali me pisac podstiče da ovako rezonujem, odnosno kako narator “Sare i Serafine” voli da kaže, da pametujem i mudrujem. Dževade, reći ću mu, iz ovog romana mogla bi se izvesti cela jedna antropologija prijateljstva, studija koja bi se zvala “Elementarne strukture prijateljstva”, te tako bila dopuna, a bogme i kritika “Elementarnih struktura srodstva”, čuvenog dela Kloda Levi-Strosa.
Ovako sa sobom razgovarajući i mudrujući najzad sam stigao do Sahat kule i shvatio da grupa ljudi koja stoji nedaleko odatle čeka lift, da oni sa Šlosberga pešice neće ni da siđu, a kamoli da se na njega penju, kao ja. Tešio sam sebe da sam, idući polako uzbrdo imao vremena da razmislim o tome šta ću reći mom domaćinu Dževadu Karahasanu kad ga uskoro budem video. Lift bi me pred njega izbacio odmornog, ali nespremnog. Nespremnog i za susret s njim i za susret s mestom gde on živi i gde ću i ja dva meseca boraviti.
Ovako, ne žureći, zastajkujući, imao sam dovoljno vremena da se podsetim da s Dževadom treba da razgovaram i o granici, jer je to, odnosno “poetika granice”, bila tema o kojoj su u to vreme pisali gosti Kuće za autore, što je bila jedina njihova obaveza. O ovoj temi trebalo je i ja nešto da priložim. Hteo sam da u razgovoru s mojim domaćinom proverim ono malo što sam znao o Gracu u vreme kad je bio neka vrsta graničnog bedema pred Osmanlijama koji su napredovali prema Beču i gde je kasnije bila komanda jednog dela Vojne krajine. Pretpostavljao sam da je i u naše vreme razmišljanje o granici aktuelno i važno za ljude u Austriji, posebno u Gracu, da je zato i književnik Markus Jaroška (Markus Jaroschka), urednik časopisa “Lichtungen”, zainteresovan da o ovoj temi za njegov časopis pišu Dževadovi gosti na Šlosbergu. Šta o tome misli naš domaćin?
Ali, kad je reč o granici, za mene je najinteresantnije bilo ono što sam o tome pročitao u Dževadovim knjigama i spremao sam se da s njim o tome pričam. Penjući se polako prema njemu, podsećao sam sebe da hoću da ga pitam kako on tumači razlike koje se javljaju u dve slike života na granici koje sam našao u njegovim knjigama. U “Kući za umorne” granica je problem, mesto na kome je teško opstati, jer ono nije u svetu, nego između dva sveta, pa mu se ne može pripadati, nema se za šta čovek na granici vezivati. Zato ljudi s granice imaju osećaj kao da ne postoje, kao da su nevidljivi, da ih niko ne vidi niti priznaje. Nasuprot tome, u jednom eseju u Dževadovoj knjizi “Dosadna razmatranja”, objavljenoj 1997. godine, granica je prikazana kao mesto s mnogim prednostima, štaviše kao mesto koje omogućava ljudima da u kontaktu s drugima steknu punu svest o sebi, pa je zato napetost svojstvena životu na granici plodna, a ne frustrirajuća. Napetost na granici postaje osujećujuća, opasna, preteća tek kad se granice iz unutrašnjeg sveta kulturnih razlika prenesu u spoljni svet političkih podela, kao što se to desilo u ratovima 1990-ih u Jugoslaviji. Nameravao sam da kažem Dževadu da su, po mom mišljenju, ove dve slike granice u njegovim knjigama komplementarne, da je prva, pesimistička, data iz ugla likova njegove proze, dok je druga, optimistička, izraz njegove humanističke vere u zajedništvo i bratstvo ljudi koji se u svemu razlikuju, sem u onome što ih čini ljudima, onome što Dževad na drugim mestima zove istinskim prijateljstvom.
Najzad sam se obreo pred kapijom nekadašnje Čerinijeve vile. Jedna gospođa će me primiti i odvesti do stana rezervisanog za mene. Od nje ću saznati da je gospodin Karahasan na putu, negde u Nemačkoj. Dakle, ono što sam, penjući se ovamo, nameravao da mu kažem moraće da sačeka. U stvari, danas nisam siguran, ne sećam se, da sam ikad kasnije s Dževadom razgovarao o svemu ovome o čemu sam tada, jednog majskog dana 2000. godine, razmišljao, pripremajući se za prvi susret s njim. Zato verujem da je moje sećanje na taj dan prikladan oproštaj od mog prijatelja Dževada.