Kada sam 1942. osvojio nagradu na takmičenju Ludi Juveniles (otvoreno takmičenje obavezno za mlade italijanske fašiste – što će reći, za sve mlade Italijane), imao sam deset godina. S retoričkom virtuoznošću obradio sam temu: „Da li treba da umremo za slavu Musolinija i besmrtnu sudbinu Italije?“ Moj odgovor je bio potvrdan. Bio sam bistar dečak.
Zatim sam 1943. otkrio značenje reči „sloboda“. Tu priču ispričaću na kraju ovog izlaganja. U tom trenutku „sloboda“ još uvek nije značila i „oslobođenje“.
Dve godine detinjstva proveo sam okružen esesovcima, fašistima i partizanima, koji su pucali jedni na druge, tako da sam naučio kako da izbegnem kuršume. To nije bila loša vežba.
Aprila 1945. partizani su zauzeli Milano. Dva dana nakon toga stigli su u moju varošicu. Bila je to prava radost. Glavni trg bio je prepun ljudi koji su pevali i mahali zastavama, kličući Mimu, lokalnom partizanskom vođi. Mimo, bivši zapovednik karabinjera, bio se pridružio Badoljovim sledbenicima i u jednoj od prvih borbi izgubio nogu. On izađe na balkon opštine, oslanjajući se na štake, bled: jednom rukom pokušavao je da utiša gomilu. Stajao sam i čekao njegov govor, budući da je čitavo moje detinjstvo bilo obeleženo Musolinijevim velikim istorijskim govorima čije smo najvažnije delove morali da učimo napamet u školi. Tajac. Mimo progovori promuklim glasom, jedva da smo ga čuli. Reče: „Građani, prijatelji. Posle tolikih bolnih žrtava… evo nas ovde. Slava palima za slobodu.“ I to je bilo sve. Vrati se unutra. Gomila je vikala, partizani su dizali oružje i razdragano pucali uvis. Mi, dečaci, jurili smo da pokupimo čaure, dragocene predmete za naše zbirke, ali sam tom prilikom nešto i naučio: da sloboda govora znači oslobađanje od retorike.
Posle nekoliko dana video sam prve američke vojnike. Bili su to američki crnci. Prvi Jenki koga sam sreo bio je crnac, Džozef, koji me je uveo u čaroban svet Dika Trejsija i Li’l Abner. Njegovi stripovi su bili u boji i lepo su mirisali.
Jedan od oficira (major ili kapetan Madi) odseo je u vili koja je pripadala porodici moje dve školske drugarice. Osećao sam se kao kod kuće u toj bašti gde se nekoliko gospođa okupilo oko kapetana Madija, govoreći nešto nalik francuskom jeziku. Kapetan Madi je bio obrazovan i malo je govorio francuski. I tako je moja prva slika o američkim oslobodiocima, posle tolikih bledih lica u crnim košuljama, bila slika jednog obrazovanog crnca u žuto-zelenoj uniformi koji kaže: „Oui, merci beaucoup Madame, moi aussi j’aime le champagne…“ Nažalost, šampanjca nije bilo, ali sam od kapetana Madija dobio svoju prvu chewing-gum te nisam prestajao da žvaćem po ceo dan. Preko noći sam žvaku stavljao u čašu s vodom, da se do jutra ne bi stvrdnula.
U maju smo saznali da je rat završen. Mir je u meni izazvao neki čudan osećaj. Rekli su mi da je neprestano ratno stanje normalno za jednog mladog Italijana. Narednih meseci otkrio sam da Pokret otpora nije bio samo ovdašnja, već evropska pojava. Naučio sam nove, uzbudljive reči kao „resau“, „maquis“, „armée secrète“, „Rote Kapelle“, „varšavski geto“. Video sam prve fotografije holokausta, i tako shvatio značenje reči još pre nego što sam je naučio. Shvatio sam od čega smo bili oslobođeni.
Danas u Italiji ima onih koji se pitaju da li je Pokret otpora zaista imao vojnog uticaja na tok rata. Ovo pitanje je beznačajno za moju generaciju: mi smo odmah shvatili moralni i psihološki značaj Pokreta otpora. Saznanje da mi, Evropljani, nismo čekali oslobođenje skrštenih ruku, bio je dovoljan razlog da budemo ponosni. Mislim da ni za mlade Amerikance koji su dali svoj danak u krvi za našu slobodu nije bilo beznačajno saznanje da su negde u pozadini Evropljani već otplaćivali svoj dug.
Danas u Italiji ima onih koji kažu da je mit o Pokretu otpora obična komunistička laž. Tačno je da su komunisti iskoristili Pokret otpora kao ličnu svojinu, s obzirom da su u njemu odigrali glavnu ulogu; ali ja pamtim i partizane koji su nosili maramice drugačijih boja.
Priljubljen uz radio, provodio sam noći – uz zatvorene prozore i potpuno zamračenje koje je prostor oko aparata pretvaralo u usamljeni svetleći krug – slušajući poruke koje je Radio London slao partizanima. One su u isto vreme bile i tajnovite i poetične („Sunce se još uvek rađa“, „Ruže će procvetati“), i uglavnom su bile „poruke za gospođu Franki“. Neko mi je došapnuo da je Franki vođa jedne od najjačih ilegalnih grupa u severnoj Italiji. Franki je postao moj heroj. Franki (čije je pravo ime bilo Edgardo Sonjo) bio je monarhista, do te mere zagrižen antikomunista da se posle rata pridružio grupama krajnje desnice i bio optužen da je sarađivao u jednom reakcionarnom državnom udaru. Ali kakve to veze ima? Sonjo je do dana današnjeg ostao san mog detinjstva. Oslobođenje je bilo zajednički poduhvat ljudi različite političke obojenosti.
Danas u Italiji ima onih koji kažu da je oslobodilački rat bio tragičan period razdora i da nam je sad potrebno nacionalno pomirenje. Trebalo bi potisnuti sećanje na te strašne zločine. Ali potiskivanje izaziva neurozu. Ako pomirenje znači samilost i poštovanje za sve one koji su vodili svoj rat u dobroj nameri, oproštaj ne znači zaborav. Mogu čak dopustiti da je Ajhman iskreno verovao u svoju misiju, ali nikako ne mogu reći: „OK; vrati se i učini to ponovo“. Mi smo danas ovde da bismo se sećali onoga što se dogodilo i da bismo svečano obznanili da „oni“ više ne smeju to da čine.
Ali ko su to „oni“?
Ako se prisetimo totalitarnih režima koji su vladali Evropom pre Drugog svetskog rata, možemo mirne duše reći da bi bilo teško zamisliti da se u drugačijim istorijskim uslovima vrate u istom onakvom obliku. Ako se Musolinijev fašizam zasnivao na ideji o harizmatičnom vođi, korporativizmu, utopiji „fatalne sudbine Rima“, imperijalističkoj želji za osvajanjem novih teritorija, zaoštrenom nacionalizmu, idealu čitave jedne nacije ugurane u crne košulje, odbijanju parlamentarne demokratije, anitsemitizmu, onda mi nije teško da priznam da je Nacionalni savez, nastao iz ISP-a, neosporno desničarska partija, ali da nema mnogo sličnosti sa starim fašizmom. Iz istih razloga, mada me brinu razni pronacistički pokreti koji deluju u nekim delovima Evrope, uključujući tu i Rusiju, mislim da se nacizam, u svojoj prvobitnoj formi, ipak ne sprema da vaskrsne kao pokret koji bi mogao da zapali čitavu naciju.
Pa ipak, i pored toga što se politički režimi mogu smenjivati, a ideologije kritikovati i lišavati legitimnosti, iza jednog režima i njegove ideologije uvek stoji određen način razmišljanja i osećanja, čitav niz običaja i kulturnog nasleđa, neproziran oblak maglovitih nagona i nedokučivih impulsa. Postoji li, onda, još neka sablast koja hara Evropom (da ne govorimo o drugim delovima sveta)?
Jonesko je jednom rekao da su „bitne samo reči dok je sve ostalo prazna priča“. Lingvističke navike često su važni simptomi neiskazanih osećanja.
Dopustite mi, stoga, da se pitam zašto su u čitavom svetu ne samo Pokret otpora već i čitav Drugi svetski rat definisani kao borba protiv fašizma. Ako se vratite Hemingvejevom romanu Za kim zvona zvone, otkrićete da Robert Džordan poistovećuje svoje neprijatelje sa fašistima čak i onda kada misli na španske falangiste.
S vašim dopuštenjem, dajem reč Frenklinu Delanu Ruzveltu: „Pobeda američkog naroda i njegovih saveznika biće pobeda u borbi protiv fašizma i protiv slepe ulice despotizma koju on predstavlja“ (23. septembar 1944).
U Mekartijevo doba, one Amerikance koji su učestvovali u španskom građanskom ratu zvali su „preuranjeni antifašisti“ – što znači da je borba protiv Hitlera četrdesetih godina bila moralna obaveza svakog čestitog Amerikanca, ali je preuranjena borba protiv Franka, tridesetih godina, bila sumnjiva. Zašto su američki radikali koristili izraz kao što je „fascist pig / fašistička svinja“ čak i kad su mislili na policajca koji piše prijavu zbog pušenja trave? Zašto nisu govorili: „prokleti Kogolar“, „prokleti falangista“, „prokleti ustaša“, „prokleti kvisling“, „prokleti Ante Pavelić“, „prokleti nacista“?
Mein Kampf je kompletan manifest jednog političkog programa. Nacizam je imao svoju teoriju o rasizmu i arijanstvu, vrlo preciznu predstavu o entartete Kunst, „izopačenoj umetnosti“, svoju filozofiju želje za moći i Übermenscha / natčoveka. Nacizam je neosporno bio antihrišćanski i neopaganski, na isti način na koji je Staljinov Dijamat (zvanična verzija sovjetskog marksizma) bio nesumnjivo materijalistički i ateistički. Ako se pod totalitarizmom podrazumeva režim koji svaki individualni akt podređuje državi i njenoj ideologiji, onda su nacizam i staljinizam bili totalitarni režimi.
Fašizam je neosporno bio diktatura, ali nije bio u potpunosti totalitaran – ne toliko zbog svoje umerenosti koliko zbog filozofske slabosti svoje ideologije. Za razliku od onog što se obično misli, italijanski fašizam nije imao svoju filozofiju. Članak o fašizmu koji je potpisao Musolini za Enciklopediju Trekani napisao je ili suštinski nadahnuo Đovani Đentile (Giovanni Gentile), ali se on bavio kasnohegelovskim pojmom „etičke i apsolutne države“ koju Musolini nikada nije u potpunosti ostvario. Musolini nije imao nikakvu filozofiju: samo retoriku. Počeo je kao militantni ateista, da bi potom potpisao konkordat sa Crkvom i zbližio se sa biskupima koji su blagosiljali fašističke barjake. U svojim prvim antiklerikalnim godinama, prema jednoj verodostojnoj legendi, zamolio je jednom prilikom Boga da ga na licu mesta pogodi munjom kako bi dokazao svoje postojanje. Bog je očigledno bio odsutan. U narednim godinama, Musolini je u svojim govorima redovno prizivao Boga i čak tražio da ga zovu „čovek Proviđenja“. Može se reći da je italijanski fašizam bio prva diktatura desnice koja je došla na vlast u jednoj evropskoj državi i da su kasnije svi srodni pokreti našli svojevrstan zajednički arhetip u Musolinijevom režimu. Italijanski fašizam je prvi ustanovio vojnu liturgiju, folklor, pa čak i način odevanja – pošto je u inostranstvu postigao veći uspeh od Armanija, Benetona ili Vesaćea. Tek tridesetih godina javili su se fašistički pokreti u Engleskoj – sa Moslijem, u Letoniji, Estoniji, Litvaniji, Poljskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Grčkoj, Jugoslaviji, Španiji, Portugaliji, Norveškoj, pa čak i u Južnoj Americi, da ne govorimo o Nemačkoj. Italijanski fašizam uverio je mnoge liberalne evropske vođe da novi režim sprovodi zanimljive socijalne reforme koje mogu da ponude umereno revolucionarnu alternativu komunističkoj partiji.
Svejedno, čini mi se da istorijsko prvenstvo nije dovoljan razlog da bi se objasnilo zašto je reč „fašizam“ postao sinegdoha, pars pro toto naziv za različite totalitarne režime. Ne vredi reći da je fašizam u sebi nosio sve elemente budućih totalitarizama, da se tako izrazimo „u stanju kvintesencije“. Naprotiv, fašizam nije posedovao nikakvu kvintesenciju, pa čak ni najobičniju esenciju. Fašizam je bio fuzzy totalitarizam. Fašizam nije bio monolitna ideologija, već pre kolaž različitih političkih i ideoloških ideja, košnica protivrečnosti. Može li se uopšte zamisliti totalitarni pokret koji uspeva da pomiri monarhiju i revoluciju, kraljevsku vojsku i Musolinijevu ličnu miliciju, privilegije date Crkvi i obrazovanje u državnim školama koje veliča nasilje, apsolutnu kontrolu i slobodno tržište? Fašistička partija je nastala obznanjujući svoj novi revolucionarni poredak, ali su je finansirali najkonzervativniji zemljoposednici koji su očekivali kontrarevoluciju. Fašizam je na početku bio republikanski nastrojen i održao se dvadeset godina iskazujući svoju lojalnost kraljevskoj porodici, dopuštajući jednom „dučeu“ da kroz istoriju korača ruku pod ruku s „kraljem“, kome je čak ponudio titulu „cara“. Ali, kada je kralj 1943. otpustio Musolinija, partija se posle dva meseca ponovo pojavila, uz pomoć Nemaca, pod barjakom „socijalne“ republike, vraćajući se svojoj staroj revolucionarnoj partituri, ovoga puta obogaćenoj gotovo jakobinskom akcentuacijom.
Postojala je jedna jedina nacistička arhitektura, i jedna jedina nacistička umetnost. Ako je nacistički arhitekta bio Albert Šper (Albert Speer), tu nije bilo mesta za Misa van der Roea (Mies van der Rohe). Isto tako, pod Staljinom, ako je Lamark bio u pravu, nije bilo mesta za Darvina. Nasuprot tome, nema sumnje da je bilo fašističkih arhitekata, ali su pored njihovih kvazikoloseuma nicala i nova zdanja nadahnuta Gropijusovim modernim racionalizmom.
Nije postojao Ždanov fašista. U Italiji su postojale dve važne umetničke nagrade: „Premio Cremona“ koju je pod svojim nadzorom držao jedan neobrazovan i fanatičan fašista kao što je Farinači (Farinnacci), koji je podsticao propagandističku umetnost (sećam se slika sa nazivom Slušajući Dučeov govor na radiju ili Duševna stanja koja je stvorio fašizam), i „Premio Bergamo“ pod pokroviteljstvom jednog obrazovanog i razumno tolerantnog fašiste kakav je bio Botai (Bottai), koji je potpomagao umetnost radi umetnosti i nove oglede avangardne umetnosti koji su u nemačkoj bili zabranjeni kao iskvareni i kriptokomunistički, u suprotnosti sa nibelunškim Kitschem, koji je jedino bio dopušten.
Nacionalni pesnik bio je D’Anuncio, kicoš koji bi u Nemačkoj ili Rusiji bio poslat pred streljački vod. Zbog svog nacionalizma i kulta herojstva – sa snažnim primesama francuske dekadencije, uzdignut je do ranga Velikog Barda režima.
Pogledajmo futurizam. On bi trebalo da bude primer entartete Kunsta, kao ekspresionizam, kubizam, nadrealizam. Ali prvi italijanski futuristi bili su nacionalisti, podržavali su učešće Italije u Prvom svetskom ratu iz estetskih razloga, veličali su brzinu, nasilje, opasnost, i izgleda da su ovi aspekti bili na neki način bliski fašističkom kultu kod mladih ljudi. Kada se fašizam poistovetio sa Rimskim carstvom i ponovo otkrio ruralno predanje, Marineti (koji je izjavio da je automobil lepši od Nike Samotračke i hteo čak da usmrti mesečinu) je imenovan za člana italijanske Akademije, koja je prema mesečini gajila veliko poštovanje.
Mnoge buduće partizane, i buduće intelektualce Komunističke partije, odgojio je G.U.F, fašističko udruženje univerzitetskih studenata koje je trebalo da bude kolevka nove fašističke kulture. Ti klubovi postali su svojevrstan intelektualni kazan u kojem su nove ideje ključale bez ikakve stvarne ideološke kontrole, ne zato što su partijski ljudi bili tolerantni, već zato što je malo njih posedovalo intelektualno oruđe potrebno za njihovu kontrolu.
Tokom tog razdoblja fašističke vladavine u Italiji, kao reakcija na raskošan i razmetljiv stil režima, pojavili su se hermetisti: tim pesnicima bilo je dopušteno da izraze svoj književni protest iza zidova kule od slonovače. Hermetisti su bili nešto sasvim suprotno fašističkom kultu optimizma i herojstva. režim je tolerisao taj očigledan, mada društveno neprihvatljiv bunt, jer nije posvećivao dovoljno pažnje tako mračnom i nejasnom žargonu.
To naravno ne znači da je italijanski fašizam bio tolerantan. Gramši je stavljen iza rešetaka gde je dočekao smrt, Mateoti i braća Roseli bili su ubijeni, slobodna štampa ugušena, sindikati razbijeni, politički disidenti prognani na daleka ostrva, zakonodavna vlast postala je puka fikcija, a izvršna (koja je kontrolisala sudsku, kao i sredstva javnog informisanja) neposredno je donosila nove zakone, među kojima su bili i oni o zaštiti rase (formalna podrška Italije holokaustu).
Razlivena slika koju sam upravo opisao nije bila rezultat tolerancije: bio je to primer političkog i ideološkog rasula. Ali to je bilo „uredno rasulo“, uobličena konfuzija. Fašizam je bio filozofski labav, ali je s emotivne tačke gledišta bio čvrsto uzglobljen u neke arhetipe.
Tako smo stigli i do druge tačke moje teze. Postojao je jedan jedini nacizam, i ne možemo zvati „nacizmom“ Frankov hiperkatolički falangizam, s obzirom da je nacizam u osnovi paganski, politeističan i antihrišćanski, inače nije nacizam. Nasuprot tome, fašizma se možemo igrati na različite načine, pri čemu se ime igre ne menja. S pojmom „fašizma“ dešava se ono što se, prema Vitgenštajnu, događa s pojmom „igre“. Igra može biti takmičarska ili ne, može zanimati jednu ili više osoba, može ali ne mora zahtevati neku posebnu veštinu, kao nagradu može ponuditi novac, ali i ne mora. Igre su čitav niz različitih aktivnosti koje pokazuju samo poneku „porodičnu sličnost“.
1 2 3 4
abc bcd cde def
Pretpostavimo da postoji jedan niz političkih grupa. Grupu 1 odlikuju aspekti abc, grupu 2 bcd, i tako dalje. Grupa 2 je slična grupi 1 pošto imaju dva zajednička aspekta. Grupa 3 je slična grupi 2, a grupa 4 grupi 3 iz istih razloga. Primetićemo i da je grupa 3 slična i grupi 1 (zajednički im je aspekt c). Najzanimljiviji slučaj je grupa 4, svakako slična grupama 3 i 2, ali bez ijednog zajedničkog obeležja sa grupom 1. Ipak, i pored neprekidnog niza opadajućih sličnosti između grupa 1 i 4, zbog neke vrste prividne tranzitivnosti, izgleda kao da postoji bliska veza između grupa 4 i 1.
Termin „fašizam“ prikladan je za sve situacije jer postoji mogućnost da se iz fašističkog režima odstrani jedan ili više aspekata, a da on i dalje ostane fašistički. Uklonite iz fašizma imperijalizam i dobićete Franka i Salazara; odstranite iz njega kolonijalizam i dobićete balkanski fašizam. Dodajte italijanskom fašizmu radikalni antikapitalizam (čijim čarima Musolini nikada nije podlegao), i dobićete Ezru Paunda (Ezra Pound). Dodajte kult keltske mitologije i misticizam svetog Grala (potpuno stran zvaničnom fašizmu) i dobićete jednog od najuvaženijih fašističkih gurua, Julijusa Evolu.
Uprkos ovoj zbrci, smatram da je moguće sastaviti spisak tipičnih obeležja onoga što bih hteo da zovem „Ur-fašizam“ ili „večni fašizam“. Ova obeležja se ne daju sistematizovati: mnoga od njih su uzajamno protivrečna i svojstvena nekim drugim oblicima despotizma i fanatizma. Međutim, samo jedno od njih sasvim je dovoljno da se fašistička maglina zgusne.
1. Prvo obeležje Ur-fašizma je kult tradicije. Tradicionalizam je stariji od fašizma. Nije bio svojstven samo katoličkoj kontrarevolucionarnoj misli posle Francuske revolucije, već je nastao u poznom helenističkom dobu kao reakcija na klasičan grčki racionalizam.
U Mediteranskom basenu, narodi različitih religija (koje je rimski Panteon sve blagonaklono prihvatio) počeli su da sanjaju otkrovenje primljeno u osvit ljudske istorije. To otkrovenje dugo je ležalo skriveno pod velom već zaboravljenih jezika. Bilo je povereno egipatskim hijeroglifima, keltskim runama, još nepoznatim svetim tekstovima azijskih religija.
Ta nova kultura morala je biti sinkretistička. „Sinkretizam“ nije samo, kako navode rečnici, spoj različitih oblika verovanja ili obreda. Jedan takav spoj mora da toleriše protivrečnosti. Sve izvorne poruke sadrže klicu mudrosti, a kada izgleda da govore nešto sasvim drugo ili nešto što se ne uklapa, to je samo zato što sve one ciljaju, alegorijski, na neku prvobitnu istinu.
Shodno tome, tu ne može biti napretka znanja. Istina je već objavljena jednom za svagda, a mi možemo samo da nastavimo da tumačimo njenu maglovitu poruku. Dovoljno je baciti pogled na obrazovni program svakog fašističkog pokreta i pronaći ćete glavne tradicionalističke mislioce. Nacistička gnoza hranila se tradicionalističkim, sinkretističkim i okultnim elementima. Najvažniji teoretičar nove italijanske desnice, Julijus Evola, mešao je Gral sa Protokolima sionskih mudraca, alhemiju sa Svetim rimskim carstvom. Sama činjenica što je nedavno, u želji da pokaže mentalnu otvorenost, jedan deo italijanske desnice proširio svoj obrazovni program stavljajući zajedno De Mestra, Genona i Gramšija, nesumnjiv je dokaz sinkretizma.
Ako krenete da prebirate po policama američkih biblioteka koje nose oznaku „New Age“, naići ćete čak i na svetog Avgustina koji, koliko je meni poznato, nije bio fašista. Ali sama činjenica da na istoj polici stoje sveti Avgustin i Stounhendž, to jeste simptom Ur-fašizma.
2. Tradicionalizam podrazumeva odbacivanje modernizma. I fašisti i nacisti obožavali su tehnologiju, dok tradicionalistički mislioci obično odbacuju tehnologiju kao poricanje tradicionalnih duhovnih vrednosti. Pa ipak, premda je nacizam bio ponosan na svoja industrijska dostignuća, njegova pohvala modernog bila je samo površinski vid jedne ideologije zasnovane na „krvi“ i „zemlji“ (Blut und Boden). Odbacivanje modernog sveta bilo je zamaskirano kao osuda kapitalističkog načina života, ali se poglavito odnosilo na odbacivanje duha 1789 (ili, očigledno, 1776). Prosvetiteljstvo, doba Razuma, smatra se početkom moderne izopačenosti. U tom smislu, Ur-fašizam može da se definiše kao „iracionalizam“.
3. Iracionalizam zavisi i od kulta akcije radi akcije. Akcija je lepa sama po sebi, i zato je treba sprovesti pre i bez ikakvog razmišljanja. Razmišljanje je jedan oblik kastracije. Te stoga, kultura je sumnjiva u onoj meri u kojoj biva poistovećena sa kritičkim stavovima. Od izjave pripisane Gebelsu („Kad čujem da se govori o kulturi, potežem pištolj“) do česte upotrebe izraza kao što su „prokleti intelektualci“, „jajoglavi“, „radikalni snobovi“, „univerziteti kao leglo komunista“, sumnjičavost spram sveta intelektualaca uvek je bila simptom Ur-fašizma. Zvanični intelektualci fašizma uglavnom su bili zaokupljeni optužbama koje su upućivali na račun moderne kulture i liberalne inteligencije zbog napuštanja tradicionalnih vrednosti.
4. Nijedan oblik sinkretizma nije kadar da prihvati kritiku. Kritički duh stvara razlike, a razlike su znak modernog vremena. U modernoj kulturi, naučna zajednica smatra da je neslaganje oko nekih pitanja instrument za razvijanje i širenje znanja. Za Ur-fašizam, neslaganje je izdaja.
5. Neslaganje je osim toga i znak različitosti. Ur-fašizam raste i traži potvrdu koristeći i pojačavajući prirodan strah od drugačijeg. Prva strela koju upućuje jedan fašistički ili preuranjeno fašistički pokret je strela koja poziva protiv uljeza. Ur-fašizam je dakle rasistički po definiciji.
6. Ur-fašizam potiče iz individualne ili društvene frustracije. To objašnjava zašto je jedno od tipičnih obeležja istorijskih oblika fašizma bio poziv upućen frustriranim srednjim klasama, utučenim zbog neke ekonomske krize ili političkog poniženja, u strahu od pritiska nižih društvenih slojeva. U našem dobu, u kojem stari „proleteri“ postaju sitna buržoazija (a lumpen-proleterijat se sam isključuje sa političke scene), fašizam će u ovoj novoj većini naći svoju publiku.
7. Onima koji nemaju nikakav društveni identitet, Ur-fašizam poručuje da je njihova jedina prednost ona najrasprostranjenija: rođeni su u istoj zemlji. To je poreklo „nacionalizma“. Osim toga, samo neprijatelji mogu dati identitet naciji. I tako, u korenu psihologije Ur-fašizma leži opsednutost zaverom, po mogućstvu međunarodnom. Sledbenici treba da se osećaju kao da su pod opsadom. Pozivanje na ksenofobiju najlakši je način da se stvori atmosfera zavere. Ali, zavera treba da se plete i iznutra: Jevreji su obično najbolja meta, pošto imaju tu prednost da u isto vreme budu i unutra i spolja. U Americi, poslednji primer opsednutosti zaverom srećemo u knjizi The New World Order iz pera Pata Robertsona.
8. Pristalice treba da ponizi razmetljivo bogatstvo i snaga neprijatelja. Kad sam bio mali, učili su me da su Englezi „narod sa pet obroka“: jedu češće od Italijana, siromašnih ali umerenih. Jevreji su bogati i međusobno se pomažu zahvaljujući tajnoj mreži uzajamne podrške. Pristalice ipak treba uveriti da neprijatelje mogu pobediti. I tako, zahvaljujući neprestanom pomeranju retoričkog registra, neprijatelji su u isto vreme suviše jaki i suviše slabi. Svaki fašizam je osuđen da izgubi svoje ratove, jer je konstitucionalno nesposoban da objektivno proceni snagu neprijatelja.
9. Za Ur-fašizam ne postoji borba za život, već pre „život za borbu“. Pacifizam je stoga šurovanje s neprijateljem: pacifizam ne valja zato što je život neprestani rat. To ipak nosi sa sobom armagedonski kompleks: pošto neprijatelji treba i mogu da budu poraženi, moraće da dođe do konačne bitke, posle koje će pokret steći kontrolu nad svetom. Takvo konačno rešenje podrazumeva da će zatim nastupiti period mira, Zlatnog doba, što je protivrečno principu neprestanog rata. Nijedan fašistički vođa nikada nije uspeo da reši ovu protivrečnost.
10. Elitizam je tipičan vid svake reakcionarne ideologije, budući da je u osnovi aristokratski. tokom istorije, svi aristokratski i militaristički elitizmi podrazumevali su prezir prema slabima. Ur-fašizam ne može a da ne propoveda „narodni elitizam“. Svaki građanin pripada najboljem narodu na svetu, članovi partije su najbolji građani, svaki građanin može (ili bi trebalo) da postane član partije. Ali patriciji ne mogu postojati bez plebsa. Vođa, koji veoma dobro zna da svoju vlast nije dobio po ovlašćenju već ju je prigrabio silom, isto tako zna i da se njegova moć zasniva na slabosti masa, koje su toliko slabe da im je potreban „gospodar“ i da ga stoga i zavređuju. Pošto je grupa organizovana hijerarhijski (prema vojnom modelu), svaki podređeni vođa prezire svoje podređene, a svi oni preziru one koji su njima potčinjeni. Sve to pojačava osećaj masovnog elitizma.
11. U toj perspektivi, svako uči da postane heroj. U svim mitologijama „heroj“ je izuzetno biće, ali u ideologiji Ur-fašizma heroizam predstavlja normu. Ovaj kult heroizma usko je povezan sa kultom smrti: nije slučajno što je moto falangista bio: „Viva la muerte!“ Normalnim ljudima se priča da je smrt neprijatna, ali se s njom treba suočiti dostojanstveno; vernicima se propoveda da je to bolan način da se dostigne nadnaravna sreća. Međutim, heroj Ur-fašizma teži ka smrti, koja dolazi kao najveća nagrada za herojski život. Heroj Ur-fašizma jedva čeka da umre. U tom njegovom nestrpljenju, treba napomenuti, i prečesto mu polazi za rukom da usmrti druge.
12. Budući da su i neprestani rat i heroizam veoma teške igre, Ur-fašista prebacuje svoju volju za moć na seksualna pitanja. To je poreklo mačoizma (koji podrazumeva prezir prema ženama i netolerantnu osudu neprihvatljivih seksualnih navika, od celibata do homoseksualnosti). Budući da je i seks teška igra, heroj Ur-fašizma igra se oružjem, i ono je njegov falusni Ersatz: njegove ratne igre izaziva jedna stalna invidia penis.
13. Ur-fašizam se zasniva na „kvalitativnom populizmu“. U demokratiji građani uživaju individualna prava, ali celokupno građanstvo ima politički uticaj samo s kvantitativne tačke gledišta (poštuju se odluke većine). Za Ur-fašizam pojedinci kao takvi nemaju prava, a „narod“ je zamišljen kao kvalitet, monolitan entitet koji izražava „zajedničku volju“. Budući da nijedan kvantitet ljudskih bića ne može imati zajedničku volju, vođa pretenduje da bude njihov tumač. Pošto su izgubili svoju moć ovlašćivanja, građani ne delaju, samo su pozvani pars pro toto da igraju ulogu naroda. I tako je narod samo pozorišna iluzija. Za dobar primer kvalitativnog populizma nije nam više potreban Trg Venecija ili Nirnberški stadion. Na obzorju naše budućnosti javlja se Televizijski ili Internetski kvalitativni populizam, gde emotivni odgovor jedne odabrane grupe građana može biti predstavljen i prihvaćen kao „glas naroda“. Zbog svog kvalitativnog populizma, Ur-fašizam mora da se suprotstavi „trulim“ parlamentarnim vladama. Jedna od prvih rečenica koju je Musolini izgovorio u italijanskom parlamentu bila je: „Mogao sam da pretvorim ovu gluvu i sumornu salu u bivak za moje čete“. U stvari, odmah je našao bolji smeštaj za svoje čete, ali je vrlo brzo nakon toga raspustio parlament. Svaki put kada neki političar dovodi u sumnju legitimnost parlamenta jer on više ne predstavlja „glas naroda“, možemo osetiti zadah Ur-fašizma.
14. Ur-fašizam govori „novogovorom“. „Novogovor“ je izmislio Orvel u svojoj 1984, kao zvaničan jezik Englsoca, Engleskog socijalizma, ali elementi Ur-fašizma zajednički su različitim oblicima diktatura. Svi nacistički ili fašistički školski tekstovi zasnivali su se na siromašnoj leksici i elementarnoj sintaksi kako bi se ograničilo oruđe za složeno i kritičko razmišljanje. Međutim, moramo biti spremni da prepoznamo i druge oblike novogovora, čak i onda kada poprime bezazlen oblik neke popularne talk-show emisije.
I, pošto sam ukazao na moguće arhetipove Ur-fašizma, dopustite mi da završim. Ujutro 27. jula 1943. rečeno mi je da je, prema vestima s radija, fašizam pao i da je Musolini uhapšen. Majka me je poslala da kupim novine. Otišao sam do najbliže novinarnice i video da imaju novine, ali sa drugačijim nazivima. Osim toga, pošto sam preleteo pogledom preko naslova, shvatio sam da su svake novine govorile drugačije stvari. Kupio sam jedne, nasumice, i pročitao poruku objavljenu na prvoj strani, koju je potpisalo pet-šest političkih partija kao što su Hrišćanska demokratija, Komunistička partija, Socijalistička partija, Partija akcije, Liberalna partija. Do tog trenutka verovao sam da u svakoj zemlji postoji samo jedna partija, a da u Italiji postoji samo Fašistička nacionalna partija. Tad sam otkrio da u mojoj zemlji mogu istovremeno da postoje različite partije. I ne samo to: pošto sam bio bistar dečko, odmah mi je bilo jasno da tolike partije ne mogu da izniknu preko noći. Shvatio sam tako da su već postojale kao ilegalne organizacije.
U poruci se slavio kraj diktature i povratak slobode: slobode govora, štampe, političkog udruživanja. Prvi put u životi – Gospode! – čitao sam te reči: „sloboda“, „diktatura“. Zahvaljujući tim novim rečima ponovo sam se rodio kao slobodan čovek zapada.
Moramo voditi računa da se smisao tih reči ne zaboravi. Ur-fašizam je još uvek oko nas, ponekad u civilu. Bilo bi suviše jednostavno, za sve nas, kad bi se na svetskoj sceni pojavio neko i rekao: „Hoću ponovo da otvorim Aušvic, hoću da crnokošuljaši ponovo paradiraju italijanskim trgovima!“ Avaj, život nije tako jednostavan. Ur-fašizam još uvek može da se vrati, u mnogo bezazlenijem ruhu. Naša je dužnost da ga raskrinkamo i da upremo prstom u svaki njegov novi oblik – svakoga dana, u svim krajevima sveta. Još jednom prepuštam reč Ruzveltu: „Usuđujem se da kažem da ako bi američka demokratija prestala da se razvija kao živa snaga, koja svakodnevno pokušava da mirnim sredstvima poboljša životne uslove naših građana, u našoj zemlji bi ojačale snage fašizma“ (4. novembar 1938.) Sloboda i oslobođenje predstavljaju zadatak kome nema kraja. Neka naš moto glasi:
„Ne zaboravite“.
I dopustite mi da završim jednom pesmom Franka Fortinija (Franco Fortini):
Na ogradi mosta
Glave obešenih
U vodi izvora
Pljuvačka obešenih
Na pločniku tržnice
Nokti streljanih
Na suvoj travi polja
Zubi streljanih
Gristi vazduh gristi kamenje
Naše meso ljudsko više nije
Gristi vazduh gristi kamenje
Naše srce ljudsko više nije.
Al’ mi smo videli u očima mrtvih
i na zemlji slobodu ćemo stvoriti
al’ stegle su pesnice mrtvih
pravdu koja će se zadovoljiti.
iz knjige „Spisi o moralu“, tekst je prvobitno objavljen 22.6.1995. u The New York Review of Books