Pravilna definicija strahota koje Izrael čini u Gazi je pitanje o kom se više od godinu dana raspravlja među istraživačima, pravnicima, političkim aktivistima, novinarima – diskusija kojoj većina Izraelaca nije izložena. Istina, za hiljade ubijene i ranjene dece, siročadi, za bebe koje su umrle od smrzavanja u Gazi nije važno koja definicija će na kraju biti usvojena od strane Međunarodnog suda pravde ili istoričara.
Mark Tven je napisao: „Mastilo kojim je ispisana istorija je sačinjeno od predrasuda.“ Opasnosti pisanja istorije na pristrasan način su jasne i ističu potrebu za opreznim i uravnoteženim definicijama kako bi se stiglo do tačnog razumevanja događaja. Pažljivo i uporedno ispitivanje događaja u poslednjoj godini vodi do bolnog zaključka da Izrael u Gazi provodi genocid.
Istoričar Šlomo Zand tvrdi da se uprkos užasnim strahotama i ratnim zločinima koje Izrael čini u Gazi, tamo ne dešava genocid. Kao dokaz, on rat u Gazi poredi sa dva po njegovom mišljenju slična događaja, u kojima su vojske demokratskih zemalja (Francuske i Amerike) činile strašne zločine prema civilima – ništa manje od onih u Gazi – ali se oni nisu definisali kao genocid: Alžirski rat (1954-1962) i Vijetnamski rat (1965-1973).
Zand nije u pravu. Ben Kiernan, jedan od značajnijih istraživača genocida u svetu, procenjuje u svojoj knjizi „Blood and Soil: A World History of Genocide and Extermination from Sparta to Darfur / Krv i tlo: svetska istorija genocida i istrebljenja od Sparte do Darfura“ da je tokom perioda francuske kolonijalne okupacije Alžira (1875-1830) umrlo ili ubijeno između 500 hiljada i milion Alžiraca, od gladi, bolesti i namernog ubijanja. Kiernan smatra da je kolonijalno naseljavanje Alžira dovelo do genocida sličnog onom koji se dogodio u kolonijalističkom osvajanju i naseljavanju Severne Amerike i Australije.
Leo Kuper, pripadnik prve generacije istraživača genocida, tvrdi u svojoj knjizi „Genocide: Its Political Use in the Twentieth Century / Genocid: politička upotreba u 20. veku“ da strahote koje su učinili Francuzi u Alžirskom ratu ulaze u okvir „genocidnog masakra“, iako ne odgovaraju potpuno definiciji genocida.
Što se tiče Vijetnamskog rata, Zand je tu još neprecizniji. Godine 1966. je ustanovljen „Raselov tribunal“, nezvanično telo koje je osnovao britanski filozof Bertrand Rasel, na čijem čelu je bio francuski filozof Žan Pol Sartr. Cilj je bio da se istraže i objave tvrdnje o ratnim zločinima koje su Sjedinjene Države počinile u Vijetnamskom ratu. U radu su, pored Sartra, učestvovali istaknuti intelektualci, političari i aktivisti Simon de Bovoar, Lelio Baso i Vladimir Dedijer. Ovaj građanski sud je zaključio da se aktivnosti američke vojske u Vijetnamu mogu smatrati genocidom prema Povelji UN-a o sprečavanju i kažnjavanju genocida iz 1948. Među nedelima su utvrđeni napadi i ubijanje civila, upotreba zabranjenog oružja, mučenje i zlostavljanje ratnih zarobljenika kao i uništavanje kulturno-istorijskih spomenika.
Slično slučaju Izraela i Hamasa, zaključci Raselovog tribunala bili su kritikovani zbog odsustva ozbiljne rasprave o zločinima Vijetkonga i Severne Koreje protiv civila Južne Koreje. Međutim, priznanje zločina Vijetkonga i Hamasa ne uklanja potrebu da se tačno definiše šta je američka vojska radila tada u Vijetnamu i šta izraelska vojska danas čini u Gazi.
Raselov tribunal je raspravu o genocidu odveo u novom pravcu. Tako je Leo Kuper zaključio da strateška bombardovanja, kao što su atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki (1945) ili savezničko bombardovanje Hamburga i Drezdena (1943-45) mogu da se shvate kao dela genocida zbog namere da se unište civili.
Izrael nije bacio atomsku bombu na Gazu (uprkos predlogu ministra nasleđa Amihaja Elijahua), ali je u ovom ratu prešao granice koje je sam sebi postavio u prošlosti. Istraživanje novinara Juvala Avrahama,[1] čija su otkrića potvrđena u odvojenom istraživanju Washington Posta, pokazalo je da izraelska vojska koristi veštačku inteligenciju u bombardovanju Gaze, na način koji je doveo do povređivanja nevinih. Ponekad je odobravano da se uništi ceo kvart i ubije 300 nevinih civila samo da bi se ubio jedan zvaničnik Hamasa.
Ovakva logika pretvorila je sve stanovnike Gaze u legitimnu metu. Prema pažljivo prikupljenim podacima dr Li Mordehaja, možemo da procenimo da su između 60-80 odsto povređenih u Gazi civili – više nego što je izraelska vojska sebi ranije dopuštala i više nego u bilo kom drugom ratu u 21. veku.
To je politika koja de fakto dozvoljava sprovođenje genocida. Međutim, glavna poteškoća pravne definicije masovnog ubijanja kao genocida jeste nužnost da se dokaže namera. Konvencija o genocidu UN-a iz 1948. zahteva da se dokaže da postoji namera potpunog ili delimičnog uništenja grupe, a koja može biti nacionalna, verska, etnička i rasna. Ovaj uslov je unet u konvenciju između ostalog i zbog zajedničkog interesa Sjedinjenih Država i Sovjetskog saveza koji su se plašili da će se u toku Hladnog rata naći na optuženičkoj klupi Međunarodnog suda pravde zbog raznih nasilnih operacija svojih oružanih snaga.
Tokom Hladnog rata ovaj sud je bio marginalni faktor u međunarodnim odnosima. Međunarodni krivični sud za Ruandu je prvi put osudio optuženog za genocid (Žana Pola Akajesua) tek septembra 1998. Međunarodni sudovi vrlo oprezno postupaju pre nego što utvrde da se dogodio genocid. Krivični apelacioni sud se u slučaju genocida u Srebrenici bavio pitanjem istrebljenja dela grupe (koje se pominje u Povelji UN-a). Sud je utvrdio da taj deo treba da bude istaknut i definisan, kao i eliminisanje dela grupe kao ugrožavanje postojanja cele grupe.
U dve presude koje se odnose na rat u Jugoslaviji, Međunarodni sud pravde je presudio da, za dokazivanje da je postojala namera uništenja, dela i ponašanje moraju biti takvi da im se ne može dati drugo razumno tumačenje. Drugim rečima, nije dovoljno da namera uništenja bude najverovatnije tumačenje dela, već se zahteva da ne bude nikakvog drugog objašnjenja.
Tako je u presudi od 2015. po tužbi koju je podnela Hrvatska protiv Srbije s tvrdnjom da je Srbija izvršila genocid protiv Hrvatske 90-ih godina 20. veka, sud utvrdio da su u tom ratu počinjena ubistva i da je bilo nasilja na obe strane, ali da nijedna nije prešla potreban prag kako bi se utvrdilo da se dogodio genocid. Specijalni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju se uzdržao da definiše svaki slučaj nasilja kao genocid, osim masakra koji su počinile srpske snage u julu 1995. nad bosanskim Muslimanima u Srebrenici, gde je ubijeno oko 8 hiljada muškaraca, dok su žene i deca proterani.
Da li je u slučaju Gaze moguće dokazati ovakvu nameru? Osim predloga da se upotrebi atomska bomba, političari, vojni zvaničnici i ljudi iz medija su davali mnoge druge izjave koje svedoče o genocidnoj nameri. Sve su dokumentovane: nema nevinih u Gazi, izvešćemo drugu Nakbu, treba uništiti Amaleka i slično. Ali i dalje je pojam namere veoma problematičan. Viliam Šabas, jedan od vodećih pravnika o pitanju genocida to objašnjava u svojoj značajnoj knjizi „Genocide in International Law: The Crime of Crimes / Genocid u međunarodnom pravu: zločin nad zločinima“, gde analizira odluke specijalnih međunarodnih sudova koji su sudili počiniocima genocida u Ruandi i Jugoslaviji.
Dokazivanje namere kako bi se osoba ili država osudila za genocid, navodi Šabas, mnogo je zahtevnije i složenije od dokazivanja namere potrebne u običnom krivičnom suđenju za ubistvo. Posebno kada je reč o državi, postavlja se pitanje na osnovu čega se može utvrditi njena namera. Ako ubice izvrše svoja dela jer su čuli izjave, zapovesti, govore koji imaju genocidni smisao, naravno da je tada lakše ustanoviti takvu nameru. U nedostatku ove vrste materijala, tužilaštvo se mora osloniti na dokaze izvedene iz samog zločina i upornost sa kojom ubice izvršavaju ubijanje, što ukazuje na jasnu želju da se uništi neka grupa.
Sud koji je raspravljao o genocidu u Ruandi je utvrdio da je moguće zaključiti da je postojala namera genocida u okviru same aktivnosti „u kontekstu njihove masovnosti i/ili sistematičnosti ili njihovog zverstva“. U kontekstu Gaze, Šabas pretpostavlja da je tužba protiv Izraela koju ju podnela Južna Afrika i kojoj se pridružilo još 14 zemalja – veoma jaka, kako zbog bezbrojnih genocidnih izjava donosilaca odluka u Izraelu tako i zbog prirode samih akcija, kao što su sistematsko izgladnjivanje stanovništva Gaze, etničko čišćenje severa Pojasa Gaze i bombardovanje oblasti koje su bile definisane kao „bezbedne“.
Većina slučajeva genocida u moderno doba dogodila se nakon dugotrajnog nasilnog konflikta između ubilačke i žrtvene grupe. Na primer, Jermeni su se pobunili protiv otomanske tiranije i suzbijanja svojih nacionalnih težnji, te su preduzeli terorističke akcije protiv države već krajem 19. veka. Pripadnici Herero grupe na jugozapadu Afrike su se pobunili protiv nemačke imperijalističke vlasti, koja je kao odgovor krenula u njihovo uništenje, nakon što je usvojena politika koja je eliminisala njihove izvore egzistencije (stočni fond). Pripadnici Hutua su ubijali pripadnike Tutsa u Ruandi nakon dugogodišnjih sukoba, koji su počeli zbog privilegija koje je belgijska kolonijalna vlast dala Tutsima nakon Prvog svetskog rata.
U ovom kontekstu je važno istaći da većinu dela genocida njihovi počinioci doživljavaju kao čin samoodbrane. Izraelsko-palestinski konflikt bez sumnje pripada ovoj kategoriji. Većina Izraelaca doživljava genocid u Gazi kao odbrambeni rat nakon stravičnog napada Hamasa 7. oktobra 2023. godine.
Genocid ne mora biti identičan nacističkoj paradigmi koja je u svakom Jevrejinu videla neprijatelja koga treba uništiti. Genocid nikada nije linearan, već ga pokreću kontradiktorni procesi. Tako, dok su Jermeni bivali deportovani i masakrirani u velikim delovima Otomanske imperije, u Izmiru i Istanbulu su ostavljeni na miru. U nekoliko slučajeva, tvorac nacističkog konačnog rešenja Hajnrih Himler je privremeno obustavljao istrebljenje Jevreja na određenom mestu ili u nekom ograničenom vremenu iz ekonomskih ili diplomatskih razloga, što je omogućavalo otvaranje uskih prolaza spasa. Tako je i Izrael mogao da doprema humanitarnu pomoć Gazi (što su lokalne kriminalne bande više puta zloupotrebile) a da u isto vreme ubija hiljade nevinih građana.
Naredbe za masovno ubijanje su uvek maglovite, nejasne i otvorene za razna tumačenja. Takvo je i „konačno rešenje jevrejskog pitanja“. Britanski istoričar Ijan Krešo u knjizi „Fateful Choices: Ten Decisions That Changed the World, 1940-1941 / Kobni izbori: 10 odluka koje su promenile svet, 1940-1941“ objašnjava da može biti pogrešna tvrdnja da je postojala odluka o uništenju Jevreja, jer bi to značilo da je u jednom konkretnom trenutku dato izričito naređenje da se izvrši genocid. Naredba nije došla sa vrha piramide (od Hitlera) ka dole, već kroz komplikovane međusobne odnose koji su uključivali davanje zelenog svetla, insinuacije kojima su odobravane akcije i inicijative podređenih koje su se spajale u radikalizaciji koja se odvijala. Tek se u kasnijoj fazi proces iskristalisao u jasnu odluku koja se videla na terenu. I ovde se vidi analogija sa onim što se događa u Gazi.
Novinar Janiv Kubovic je bio svedok događaja na koridoru Nicrim od kojih se ledi krv u žilama. Svi koji prelaze imaginarnu liniju bivaju ubijeni, bilo da se radi o naoružanim ljudima ili građanima koji su pogrešili put. Samovolja i bezakonje vladaju na mestu gde svako može da puca u bilo kog Palestinca u prolazu, dok se svaki ubijeni, čak i ako je u pitanju dete, smatra teroristom. Kao što je svaki mladić ili starac koje je tokom rata ubio Vermaht u selima Sovjetskog Saveza bivao proglašavan partizanom.
Niko vojnicima koji su ubijali nevine ljude na koridoru Nicrim nije dao takvu naredbu. Ali oni koji su to činili (naravno, to nisu činili svi vojnici) shvatili su da će njihovi postupci proći nekažnjeno. Kombinacija nagoveštaja koji dolaze sa vrha (od političara i oficira; na primer, potpukovnika Jehude Vaha) i bezakonja odozdo – to je način na koji se odvija genocid.
U martu 2022. u Muzeju Holokausta u Vašingtonu državni sekretar Entoni Blinken je saopštio da Sjedinjene Države vide operacije Mjanmara protiv Rohindža muslimana kao genocid. Blinken je rekao da je odlučio da to objavi baš u ovom muzeju zato što su te lekcije značajne i danas. I niko nije rekao da je to trivijalizacija Šoe koja se ne sme porediti ni sa čim.
To je bio osmi slučaj da su Sjedinjene Države nešto proglasile genocidom, pored Šoe. Ostali primeri su genocid nad Jermenima, Holodomor u Ukrajini 30-ih godina 20. veka, genocid koji su sprovodili Crveni kmeri u Kambodži, genocid u Ruandi, genocid u Srebrenici, u Darfuru i genocid koji je izvršio Isil nad Jezidima. Baš ovih dana, 9. januara, Bajdenova administracija je priznala (ponovo kroz Blinkenovu izjavu) deseti slučaj genocida: onaj koji sprovode paravojne Snage za brzu podršku (RSF) u ubilačkom građanskom ratu koji je izbio u Sudanu posle pada predsednika Omara al-Bašira 2019.
U Mjanmaru je reč o proterivanju oko 850 hiljada pripadnika Rohindža u Bangladeš i ubistvu oko 9 hiljada ljudi. Nije bilo fizičkog uništenja svih, već malog procenta pripadnika zajednice. Sada se raspravlja o tužbi protiv Mjanmara koju je Međunarodnom sudu pravde podnela Gambija, a priključile su joj se još neke države, među njima Nemačka i Britanija. Izjave o nameri Mjanmara da uništi Rohindže su slabe i sporadične kada se uporede sa bujicom genocidnih izjava koje su se čule u Izraelu od političara, u društvu, medijima i vojsci, a koje su izazvale radikalnu dehumanizaciju Palestinaca i opštu želju da se oni istrebe.
Genocid je svaka radnja koja rezultira uništavanjem sposobnosti kolektiva da postoji, a ne nužno njegovo fizičko ubistvo. Procenjuje se da je skoro 50 hiljada ljudi ubijeno u Gazi i da je više od 110 hiljada njih ranjeno. Broj onih koji su ostali ispod ruševina nije poznat i možda ga nikada nećemo saznati. Većina žrtava su građani koji nisu umešani u sukob. Oko 90 posto stanovništva u Gazi je raseljeno iz svojih domova i živi u nemogućim uslovima, što sve zajedno samo pojačava sliku tog užasa.
Ubijanje dece, izgladnjivanje, uništenje infrastrukture, uključujući zdravstveni sistem, destrukcija većine stambenih objekata, brisanje čitavih kvartova i gradova kao što su Džabalija i Beit Lahija, etničko čišćenje severa Pojasa Gaze, uništenje univerziteta i većine kulturnih ustanova, džamija, državnih institucija i organizacija, masovne grobnice, uništenje lokalne infrastrukture za proizvodnju hrane i zalihe vode, sve ovo ocrtava jasnu sliku genocida. Gaza kao ljudska i nacionalna kolektivna celina više ne postoji. Tačno tako izgleda genocid.
Kada se rat završi, moraćemo da se pogledamo u ogledalo. U njemu ćemo videti društvo koje ne samo da je zanemarilo svoje otete članove i nije odbranilo svoje građane pred ubilačkim Hamasom, već je i izvršilo stravično delo genocida u Gazi, koji će zauvek obeležiti jevrejsku istoriju. Jednom ćemo morati da se suočimo sa ogromnošću počinjenih strahota. Ono što se događa u Gazi nije Šoa. Ovde nema Aušvica i Treblinke. Ali je ovo zločin iz iste porodice, zločin istrebljenja.