Naše prokletstvo je ono što istoričarka Barbara Tuhman naziva „ratobornom lakomislenošću senilnih imperija“.
Živimo u svetu u kome možeš do mile volje da pričaš o svakojakim međunarodnim divotama i temama, ali naš svet, Džejk, to je stvarni svet, kojim upravlja snaga, kojim upravlja sila, kojim upravlja moć. To su gvozdeni zakoni koji vladaju svetom od pamtiveka – Stiven Miler (Stephen Miller) Džejku Taperu (Jake Tapper) na CNN-u, 5. januara 2026.
Onaj ko želi da živi, mora da se bori. Onaj ko ne želi da se bori u ovom svetu, gde je neprestana borba zakon života, nema pravo da postoji. Možda su ovo teške reči, ali na kraju krajeva, to je tako – Adolf Hitler, „Majn kampf“
Fašistička država teži da koristi silu i da komanduje. Ovde se rimska tradicija otelotvoruje u shvatanju o nadmoći sile nad društvom. Imperijalna moć, kako je shvata fašistička doktrina, nije samo teritorijalna, vojna ili ekonomska; ona je takođe duhovna i etička… Fašizam u imperijalističkom duhu – odnosno tendenciji nacije da se širi – vidi manifestaciju sopstvene vitalnosti – Benito Musolini, „Doktrina fašizma“
Sva carstva, kada umiru, obožavaju idola rata. Rat je spas za carstvo. Rat vaskrsava prošlu slavu. Rat će naučiti neposlušne da se pokoravaju. Ali oni koji se klanjaju pred idolom rata, zaslepljeni hipermuževnošću i ohološću, nisu svesni toga da preuzimanjem osobina svog idola gube identitet i završavaju „samožrtvovanjem“, žrtvovanjem racionalnog prosuđivanja zarad fantazije o idolu. Ekpiroza (ekpyrosis), velika vatra koja uništava svet prema drevnim stoicima, deo je ciklične prirode vremena. I tu spasa nema. Fortuna. Postoji vreme za individualnu smrt. Postoji vreme za kolektivnu smrt. Na kraju, sa iznurenim građanima koji čeznu da ih nema, carstva pale sopstvenu pogrebnu lomaču.
Naši vrhovni propovednici rata, Donald Tramp, Marko Rubio, Pit Hegset (Pete Hegseth), Stiven Miler i načelnik Združenog generalštaba, general Den „Razin“ Kejn (Dan „Razin“ Caine), ne razlikuju se od ludaka i šarlatana koji su uništili brojna carstva u prošlosti – oholih vođa Austrougarskog carstva, militarista u carskoj Nemačkoj i nesrećnog dvora carske Rusije u Prvom svetskom ratu. Njih su sledili fašisti u Italiji pod Benitom Musolinijem, u Nemačkoj pod Adolfom Hitlerom i vojni vladari carskog Japana u Drugom svetskom ratu. Ove političke tvorevine su počinile kolektivno samoubistvo.
Pile su isti kobni eliksir kojim se opijaju Stiven Miler i ostali u Trampovoj Beloj kući. I oni nastoje da, industrijski organizovanim nasiljem preoblikuju univerzum. I oni misle da su svemoćni. I oni sebe vide kao idole rata. I oni zahtevaju da im se pokorava i da im se divi.
Uništavanje je za njih stvaranje. Neslaganje je pobuna. Svet je jednodimenzionalan. Jaki protiv slabih. Jedino je naša nacija velika. Druge nacije, čak i saveznici, odbacuju se sa prezirom.
Arhitekte ove imperijalne zaluđenosti su dvorske lude i klovnovi-ubice. Ismevaju ih i preziru oni koji obitavaju u stvarnom svetu. Ropski ih prate oni koji su očajni i obespravljeni. Njihova poruka je privlačna jer je jednostavna. Njihove političke bajke obećavaju povratak izgubljenog sveta, mitskog zlatnog doba. Slika stvarnosti se prelama isključivo kroz prizmu ultranacionalizma. Drugo lice ultranacionalizma je rasizam.
„Nacionalista je, po definiciji, ignorant“, napisao je jugoslovensko-srpski romanopisac Danilo Kiš.„Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste.“
Ova zatucana ljudska bića nisu u stanju da čitaju druge. Oni prete. Oni terorišu. Oni ubijaju. Veština vladanja politikama balansiranja moći između naroda ili pojedinaca daleko je iznad njihove skučene mašte. Nedostaje im inteligencija – emocionalna i intelektualna – da se nose sa složenim, stalno promenljivim peščanim dinama starih i novih saveza. Ne mogu da vide sebe onako kako ih vidi svet.
Diplomatija je, po pravilu, pritajena i varljiva. Po svojoj prirodi je manipulativna. Ali zahteva razumevanje drugih kultura i tradicija. Zahteva i da se „uđe u glavu“ protivnika ili saveznika. Za Trampa i njegove poslušnike, to je nemoguća misija.
Vešte diplomate, poput princa Klemensa fon Meterniha (Prince Klemens von Metternich), ministra spoljnih poslova Austrijskog carstva, koji je dominirao evropskom politikom nakon poraza Napoleona, to čine sastavljanjem sporazuma i ugovora poput Koncerta Evrope (1815-48) koji je usvojen na Bečkom kongresu (1814-15). Meternih, koji nije bio prijatelj liberalizma, vešto je održavao Evropu stabilnom sve do revolucija 1848. godine.
Izveštavao sam o Ričardu Holbruku, pomoćniku državnog sekretara Sjedinjenih država, dok je pregovarao o okončanju rata u Bosni. Bio je nadmen i opijen sopstvenom slavom. Nadigravao se sa balkanskim ratnim vođama u bivšoj Jugoslaviji sve dok nisu pristali da obustave borbe i potpišu Dejtonski mirovni sporazum – ali tek nakon što su avioni NATO-a bombardovali srpske položaje na brdima oko Sarajeva.
Holbruk nije mnogo cenio diplomate koji su se muvali po konferencijskim salama u Ženevi, dok je u Bosni 100.000 ljudi bilo ubijeno ili nestalo, dok ih je, prema nekim procenama, izbeglo oko 900.000, a 1,3 miliona bilo interno raseljeno. Gajio je prezir prema vojnim komandantima koji su odbijali da se upuste u rizične operacije. Gnušao se hrvatskih, srpskih i muslimanskih lidera koje je morao da utera u tor da bi potpisali mirovni sporazum.
Holbruk, čiji su silovit način i vulkanska energija bili legendarni, ostavljao je za sobom povređene sujete i ogorčene, omalovažene kolege. Ali, samo je on znao kako da svoje protivnike nagovori i ubedi da postupe po njegovoj zamisli. Upoređivali su ga, u ne baš laskavom poređenju, sa Kardinalom Mazarinom (Jules Cardinal Mazarin), lukavim prelatom i državnikom iz 17. veka koji je učvrstio nadmoć Francuske među evropskim silama. „On podilazi, laže, ponižava: on je neka vrsta brutalnog i šizofrenog Mazarina“, rekao je o Holbruku jedan francuski diplomata tokom pregovora u Dejtonu, u izjavi za Figaro.
Istinito. Koliko god bio nepredvidljiv, Holbruk je razumeo u kojoj meri je važno preplitanje sile i diplomatije. Zato nacije imaju diplomate. Zato su veliki diplomati jednako važni kao i veliki generali.
Gangsterske države nemaju potrebu za diplomatijom. Tramp i Rubio su, iz tog razloga, uništili Stejt department, zajedno sa drugim oblicima „meke“ moći, kojima je Amerika širila svoj uticaj bez upotrebe sile: reč je o ulozi SAD u Ujedinjenim nacijama, o delovanju Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID), o američkom Institutu za mir – koji je preimenovan u Donald J. Trump Institute of Peace, nakon što je većina upravnog odbora i osoblja otpuštena, a na kraju je ukinut i Glas Amerike.
Diplomate su, u gangsterskim državama, svedene na ulogu kurira. Hitlerov ministar inostranih poslova, Joakim fon Ribentrop (Joachim von Ribbentrop), čije je glavno iskustvo u spoljnim poslovima do 1933. godine bila prodaja lažnog nemačkog šampanjca u Velikoj Britaniji, imenovao je na diplomatske položaje u inostranstvu partijske pisare iz redova „smeđih košulja“ – paravojnog krila nacističke stranke. Ministar spoljnih poslova Benita Musolinija je bio njegov zet, Galeaco Ćano (Galeazzo Ciano). Musolini, koji je verovao da je „rat za muškarca ono što je majčinstvo za ženu“, pogubio je Ćana zbog nelojalnosti. Trampov specijalni izaslanik za Bliski istok, Stiven Čarls Vitkof (Steven Charles Witkoff), je investitor u nekretnine, koga u diplomatskim misijama često prati Trampov bezlični zet Džared Kušner.
Italijanski filozof Benedeto Kroče (Benedetto Croce) je duhovito primetio da je fašizam stvorio četvrti oblik vladavine, onagrocracia, vladavinu magaraca koji njaču, odnosno nasilnih ignoramusa u sistemu korumpirane vlasti, i tako Aristotelovom tradicionalnom trijumviratu tiranije, oligarhije i demokratije dodao četvrti oblik vladavine.
Naša vladajuća klasa, demokrate i republikanci su, deo po deo, demontirali demokratiju. Nemačka i Italija, dve ustavne države, takođe su se urušile mnogo pre dolaska fašizma. Tramp, koji je simptom, a ne bolest, nasledio je leš, iz koga on izvlači poveliku korist.
„Verujem da održavanje naše imperije po svetu zahteva resurse i obaveze koji će neizbežno potkopati našu demokratiju i na kraju dovesti do vojne diktature ili njenog civilnog ekvivalenta“, napisao je Čalmers Džonson (Chalmers Johnson) pre dve decenije u svojoj knjizi „Nemezis: Poslednji dani američke republike“ (“Nemesis: The Last Days of the American Republic”).
Džonson nas upozorava: „Očevi naše nacije su ovo dobro razumeli i pokušali su da stvore oblik vladavine – republiku – koja bi sprečila da se to dogodi. Ali kombinacija brojne stajaće vojske, gotovo neprekidnih ratova, vojnog kejnzijanizma i ogromnog rasta rashoda za vojsku, uništila je našu republikansku strukturu u korist imperijalnog predsedničkog sistema. Nalazimo se na ivici gubitka demokratije zarad očuvanja našeg carstva. Kada nacija jednom krene tim putem, nastupa dinamika koja važi za sva carstva – izolacija, prenapregnutost sistema, ujedinjavanje snaga u svetu koje se suprotstavljaju imperijalizmu i bankrot. Nemezis se nadvija nad životom naše slobodne nacije.“
Američka imperija, poražena u Iraku i Avganistanu – kao što je bila u Zalivu svinja na Kubi i u Vijetnamu – ništa nije naučila. Svaki put uleće u novi vojni poraz kao da se oni prethodni nikada nisu desili. I dalje veruje da joj nisu potrebni saveznici. I da će vladati svetom.
Ako okupacija Grenlanda rasturi NATO, pa šta? Ako finansiranje i naoružavanje Izraela za politiku genocida i bombardovanje Irana i Jemena otuđi najveći deo zemalja globalnog Juga i razgnevi muslimanski svet, koga briga? Ako invazija i otmica predsednika Venecuele vonja na jenkijevski imperijalizam, to je njihov problem. Niko više nije važan. Nacije koje gaze po svetu poput King Konga usput pokupe smrtonosne viruse.
Džonson je pisao da ćemo, ukoliko nastavimo sa imperijalnom politikom našeg carstva, kao što je to činila Rimska republika, „izgubiti svoju demokratiju i sumornog lica dočekati konačni udar koji je svojstven kraju imperijalizma.“
Da nam sledi konačni udar, a sa njim i pad urušenog američkog carstva, stara je priča. Ipak, to će biti kako za nas, tako i za kliku izroda raspoređenih u domaćoj verziji Žarijevog „Kralja Ibija“, strašan šok.
Autor je novinar, bio je strani dopisnik i šef biroa za Bliski istok i Balkan Njujork tajmsa, radio je na Nacionalnom javnom radiju (NPR), vodi emisiju „Izveštaj Krisa Hedžisa“. Bio je član tima koji je 2002. osvojio Pulicerovu nagradu za izveštavanje Njujork tajmsa o globalnom terorizmu. Magistrirao je na studijama teologije na Harvardu, autor je knjiga „Američki fašisti: Hrišćanska desnica i rat protiv Amerike“, „Imperija iluzija: Kraj pismenosti i trijumf spektakla“.