U izjavama očevidaca stoji da je na dan ubistva jedna žena ušla na kapiju i bila tu, a da je već sledećeg dana nađeno telo. Očevici kažu da je ta žena imala oko 40 godina i da je izgledala kao prodavačica.
Pronašli su neke njene polise u sobi Nohei Kajako. Utvrdili su da sve glase na istu agenciju i da ih je potpisala Mase Kimiko. Nabavili su njenu sliku i, kada su je pokazali očevicima, utvrdili su da je nesumnjivo ona ta žena.
Kaori i Kusanagi su odmah krenuli da ugovore razgovor sa Mase Kimiko. Raspitali su se za nju na njenom radnom mestu, ali pošto je već bila otišla, krenuli su njenoj kući.
Stan Mase Kimiko je na petnaestak minuta hoda od kuće porodice Nohei. Jednosobni stan se video ceo kada se otvore vrata – od trpezarije u prednjem delu, pa sve do spavaće sobe pozadi. Kaori i Kusanagi su zatekli Kimiko kako sedi za stolom u toj maloj trpezariji.
U zadnjoj sobi je devojčica, otprilike srednjoškolskog uzrasta, gledala televiziju. Prema Kimikinim rečima, muž joj je umro pre tri godine i otada živi sama sa ćerkom. Kimiko je bila vitka, skladno građena žena. Iako je nesavršenosti kože lica prekrivala šminkom, šarmom je to i više nego nadoknađivala. Kaori se zapitala ima li još klijenata koje ova četrdesetjednogodišnjakinja može svojim šarmom da navede da stave pečat na ugovor.
Kimiko nije znala da je Nohei Kajoko umrla. Bilo je nejasno da li glumi, ali delovala je kao da je duboko potresena. Uprkos svetlom tenu, izgledala je bleda kao krpa. U tren oka su joj se oči zacrvenele. Ako glumi, sjajna je, pomislila je Kaori. Nije se sećala da je neki raniji zločinac priredio takvu predstavu.
Kimiko je priznala da je svratila do kuće porodice Nohei na dan kada se sumnja da je zločin izvršen, kako bi Nohei Kajako objasnila kako stoje stvari s privatnom penzijom koju je počela da koristi. Došla je po podne, negde posle tri a već oko četiri je otišla.
– Da li je bilo nekoga u kući kada ste došli i ušli unutra?
Na Kusanagijevo pitanje je potvrdno klimnula glavom.
– Pošto sam došla nenajavljena, htela sam da proverim da li je gđa Nohei kod kuće.
– Tako što ste banuli? Zar se ne pozvoni na interfon kada hoćete da proverite da li je neko kod kuće?
– Tog dana sam, ipak, na kraju i pozvonila. Pošto ni za živu glavu nisam htela da prilazim kapiji, provirila sam.
– Zašto niste hteli da prilazite kapiji?
– Zato što imaju psa. Zove se Kuro i strašno laje. Zalaje čim se približite kapiji. Zaista ne volim pse i kada ulazim ili izlazim iz te kuće, imam osećaj da ću umreti.
– Haha, stvarno? Da li je i tog dana Kuro lajao?
– I kad ste izlazili?
– Da – pošto je klimnula glavom, Kimiko je zbunjeno pogledala Kusanagija.
– Nego, da li je sve bilo u redu sa Kurom?
Pošto je na tren pogledao Kaori, Kusanagi je vratio pogled na Kimiko.
– Posle incidenta Kurou se izgubio svaki trag.
– Stvarno?! – Kimiko je iskolačoila oči.
– Znate li bilo šta o tome? Trenutno, vi ste posljednja osoba koja je videla Kuroa.
– Ako vi tako kažete – zabrinuto je rekla Kimiko.
– Promeniću pitanje. Da li ste u kući gđe Nohei vidjeli budistički oltar?
– Šta biste vi posavetovali nekome da stavi u takav oltar?
Kimiko je izgledala kao da u trenutku nije razumela pitanje. Nije bilo jasno da li je i ovo gluma.
– Zlato, šta ja znam… – odgovorila je ona.
– Aham, sigurno ste znali. Za skrivenu pregradu u oltaru.
– Jednom prilikom su mi je pokazali. Da nije pokradena?
Kusanagi na to nije odgovorio. Umesto toga je upitao da li je još neko znao za tajnu pregradu.
Odmahnula je glavom. – Nije.
– Tako?
Na kraju bih vas zamolio da mi kažete šta ste radili pošto ste napustili kuću gospođe Nohei. Bio bih vam zahvalan na detaljnom objašnjenju.
Na Kusanagijevo pitanje, Kimiko je nabrala obrve. Imala je osećaj dajoj proverava alibi.
– Pošto sam obišla neke od redovnih klijenata, vratila sam se u kancelariju. Mislim da je to bilo oko sedam popodne. Posle toga sam otišla u kupovinu. Kad sams tigla kući, bilo je oko osam.
– Posle svega?
– Sve vreme sam bila kod kuće.
– Sama?
– Ne, sa ćerkom – Mase Kimiko je malo nakrivila glavu – Isto kao i sad, sedela je u spavaćoj sobi i gledala TV.
Kusanagi je klimnuo glavom.
– Gospođo Mase, imam jednu molbu. Hteo bih da nam pokažete spavaću sobu.
Kimikino lice se smračilo.
– Spavaću sobu?
– Zašto?
– Oprostite mi, ali da bismo bili sigurni u ono što pričate, moramo videti ceo stan. Brzo će biti gotovo. Pošto pretpostavljam da bi vam bilo neprihvatljivo da muškarac pretura, neprijatan deo posla obavila bi kolegica Ućiumi. Da li je to u redu?
Kimiko je, zbunjenog izraza lica, nevoljno klimnula glavom.
– Kad je već tako, šta se tu može. Izvolite.
Izvinivši se, Kaori je ustala od stola i izvukla rukavice iz džepa.
Počela je pretres od trpezarije, s namerom da utvrdi da li je tu skriveno zlato. Zbog nedostatka naloga, nije mogao biti obavljen kompletan pretres, ali u jednosobnom stanu praktično i nije bilo mnogo toga za pretraživanje. Kaori je tada postala svesna toga da njih dve vode vrlo skroman život.
Iako je pomno tražila, nije našla zlato. Električni uređaji u stanu izgledali su poprilično zapušteno i staro. Pošto je frižider bio poluprazan, da ne bi ledio, nije imalo smisla držati ga uključenog. Izgleda da nije imala ništa ni od moderne odeće. Knjiga na polici izgledala je kao da je nasleđena od nekog. Godina štampe je bila jasno vidljiva.
Pošto je izvršila pregled ormana, Kaori je klimnula kusanagiju.
– Hvala vam na saradnji. Možda ćemo morati ponovo da popričamo. Do tada, prijatno – pozdravio je kusanagi Kimiko dok je ustajao od stola.
Kad su izašli iz stana, nakon kraćeg ćutanja, Kusanagi je zapitao Kaori: – Šta ti misliš?
– Mislim da ona nije ubica. Iako ima malo, ne izgleda kao neko ko bi zbog novca bio u stanju da ubije čoveka.
– Zašto tako misliš?
– Videla sam kako živi. Da ima sklonosti ka kriminalu, ne bi trpela takav život. Ona skuplja parčiće sapuna u mrežicu od mandarina i to koristi, jer za bolje ne zna.
– Svejedno, zločinac je zločinac.
– Mislim da si previše sumnjičav.
– Kako? Ne razumem. Kad vidim njih dve, tešto mogu da rasuđujem hladne glave.
– Šta sa njih dve?
– Majka i ćerka koje hrabro žive same. Ma, kako god… Požurimo.
Kaori je potrčala za Kusanagijem, koji je pružio korak.