Odnosi Izraela i međunarodnih humanitarnih organizacija već dugo su napeti, ali od početka poslednjeg rata naša vlada je prekinula odnose sa velikim brojem njih uključujući i one koje su ovde prisutne dugo i sasvim su odomaćene.
Nekoliko poslanika Kneseta je tražilo da Izrael izađe iz Svetske zdravstvene organizacije; izraelski ambasador pri UN-u je izveštaj generalnog sekretara UN-a Antonija Gutereša o stanju u Gazi opisao kao „diplomatski teror“, dok je ministar spoljnih poslova proglasio Gutereša personom non grata u Izraelu. Izraelska vlada je donela zakon kojim se zabranjuje rad agencije UN za pomoć izbeglim Palestincima (UNRWA), koja je veliki distributer humanitarne i medicinske pomoći u Gazi. Zabranjen je svaki kontakt sa ovom organizacijom, što je njene zaposlene dovelo u bezizlaznu situaciju.
Ovaj trend je u poslednje vreme sve gori. Posle potpisivanja prve faze primirja u trajanju od 42 dana, izraelska vlada je 2. marta zaustavila ulazak humanitarne pomoći u Pojas Gaze, takoreći bez javne rasprave i uz prećutnu dozvolu vrhovnog suda. Nekoliko dana kasnije, stupili su na snagu novi i strožiji propisi koji su zadali dodatni udarac radu ovih organizacija u Gazi i na Zapadnoj obali.
Iz istorijskih razloga, humanitarne organizacije su duboko ukorenjene u svakodnevicu okupirane palestinske teritorije. Trenutno su registrovane 163 organizacije koje imaju pristup Zapadnoj obali. Ometanje njihovih aktivnosti će ugroziti pružanje usluga na samoj Zapadnoj obali, u Istočnom Jerusalimu i Pojasu Gaze. Sprečavanje njihovog rada je u suprotnosti sa preuzetim međunarodnim obavezama Izraela i imaće dugotrajne posledice na odnose naše države sa mnogim zemljama sveta. U nezvaničnim razgovorima sa nekima od zaposlenih u ovim organizacijama saznali smo da se oni plaše da govore o teškoćama u svom radu. Bilo bi dobro da izraelska javnost bude svesnija strašnih posledica nesrazmernog kažnjavanja stanovnika Gaze zbog navodnih birokratskih prepreka humanitarnoj pomoći.
Naša vlada namerno izbegava jasne odgovore o budućnosti humanitarne pomoći za Gazu da bi sačuvala koaliciju koja je održava na vlasti. Ali naziru se obrisi mogućeg scenarija, o čemu ćemo detaljnije na kraju ovog članka. Izrael će pokušati da preuzme kontrolu nad raspodelom humanitarne pomoći, možda uz pomoć privatnih firmi ili organizacija koje su pristale na plan o potiskivanju palestinskog stanovništva na jug Pojasa, uz prekid saradnje sa organizacijama koje to odbijaju.
U senci širih procesa, kao što su prekid primirja i obnavljanje pre rata započetog prevrata u pravosuđu, ministarstvo za dijasporu i borbu protiv antisemitizma je donelo nove propise za izdavanje dozvola za rad humanitarnim organizacijama u Izraelu i na okupiranim teritorijama. Ovi propisi dovode u pitanje mogućnost delovanja i pružanja neophodne pomoći na teritoriji Zapadne obale, Pojasa Gaze i Istočnog Jerusalima. Primena tih propisa će svrstati Izrael u red država kao što su Avganistan i Sudan, ili Sirija pod Asadovim režimom, koje su sve proterivale ili ometale rad međunarodnih humanitarnih organizacija. Stoji i poređenje sa Libijom čija je vlada nedavno suspendovala aktivnosti desetak humanitarnih organizacija.
Kako se dogodilo da ministarstvo za dijasporu i borbu protiv antisemitizma postane ovlašćeno za humanitarne organizacije? Od 1967, odnosi Izraela sa svetskim organizacijama bile su u nadležnosti ministarstva za socijalna pitanja i ono im je redovno izdavalo pisma preporuke za dobijanje izraelske radne dozvole. Izrael je tokom godina imao interes da podrži rad ovih organizacija kako bi skinuo sa sebe ekonomski, logistički i politički teret pružanja usluga palestinskoj populaciji koja se nalazi pod izraelskom vlašću, a za koju je prema međunarodnom pravu odgovoran.
Međutim, od početka rata u Gazi, ove organizacije su postale problem. U Gazi i u nešto manjoj meri na Zapadnoj obali, one su jedini aktivan strani faktor. Neke od njih su objavile izveštaje o ratnim zločinima izraelskih snaga i ti izveštaji su dospeli do zapadnih medija. Humanitarni radnici i lekari su neposredni svedoci koji prijavljuju kršenja međunarodnog prava medijima i pišu o tome na društvenim mrežama.
Ubrzo nakon početka rata, ministarstvo za socijalna pitanja je prestalo da izdaje pisma preporuke pod izgovorom da s obzirom na nastale uslove nije u stanju da proceni bezbednosne i diplomatske okolnosti za rad humanitarnih organizacija. Direktna posledica je bila da su zaposleni morali da napuste zemlju odmah po prestanku važenja viza i da se vrate sa privremenom kratkoročnom vizom (koja važi za turiste ili poslovne sastanke). Mnoge organizacije su izvestile da su njihovi zaposleni uznemiravani na granici ili da im je zabranjen ulazak u zemlju, a za neke je izrečena zabrana ulaska do deset godina.
Izrael je pooštrio propise tokom jeseni prošle godine. Organizacije koje su izveštavale o aktivnostima ili politici Izraela van (nedefinisanih ili netransparentnih) ograničenja, suočile su se sa kaznenim merama. Vize za zaposlene su ukidane ili davane na sve kraće periode, ponekad pod izgovorom da postoje indicije o kršenju uslova turističkih viza i rada u Izraelu ili na okupiranim teritorijama. Ponekad su vize bivale suspendovane bez ikakvog objašnjenja. Žalbe ministarstvu unutrašnjih poslove većinom ostaju bez odgovora.
Istovremeno, Izrael je definisao novu politiku prema međunarodnim organizacijama. Jasan znak ove promene bio je prenos nadležnosti sa ministarstva za socijalna pitanja na ministarstvo za dijasporu što je značilo i promenu administrativnog okvira za upravljanje njihovim radom u Izraelu. Odlukom vlade iz decembra 2024, naloženo je formiranje novog međuresornog tima čime je pripremljena osnova za novi set propisa koji je ustanovljen početkom marta 2025.
Novim propisima se od svake međunarodne humanitarne organizacije i njenih zaposlenih na Zapadnoj obali i Gazi traži da se ponovo registruju u roku od šest meseci. To podrazumeva potvrdu da pružaju pomoć palestinskoj populaciji u okviru humanitarnih ciljeva, definiciju svoje delatnosti, kao i zvanični stav organizacija i njihovih zaposlenih prema izraelskoj politici.
Kriterijumi za registraciju obuhvataju zahtev da organizacija i njeno ljudstvo nisu umešani u delegitimizaciju Izraela – što je najšira moguća definicija koja može da obuhvati razne vrste javno izražene kritike. Specifičniji kriterijumi se odnose na pozivanje na sankcije, negiranje Izraela kao jevrejske i demokratske države ili poricanje oktobarskog masakra. Posebno problematičan kriterijum ima za cilj da utvrdi da li su aplikanti podržali tužbe protiv izraelskih državljana u inostranstvu ili pred Međunarodnim sudom pravde za radnje izvršene tokom služenja vojnog roka. U praksi se na ovaj način traži od organizacija da potkopaju sopstvenu poziciju institucija koje deluju po međunarodnom pravu. Zahtev za registraciju organizacija ili pojedinaca koji ne ispunjavaju ove kriterijume može biti diskvalifikovan ili odbijen.
Za proces registracije je nadležan međuresorni tim koji je izradio proceduru zasnovanu na dokumentima organizacija i dodatnih informacija od izraelskih vlasti. U slučaju neslaganja između izvora, podaci koji dolaze od izraelskih vlasti imaće prednost u odnosu na one koje je pružila organizacija. Ovakva odluka obrazložena je sprečavanjem delovanja „stranih faktora koji pod vidom humanitarne pomoći podrivaju egzistenciju zemlje“ ili „streme uvođenju sankcija i povredi suvereniteta Izraela“.
Osim efekta zastrašivanja, primena ovih propisa šteti radu međunarodnih organizacija čiji zaposleni na okupiranim teritorijama već decenijama realizuju razvojne programe vredne više miliona dolara i imaju dugogodišnje radne odnose kako u Izraelu tako i na teritorijama. Propisi utvrđuju neproporcionalno kažnjavanje ovih organizacija i korisnika pomoći zbog svake izjave koja dođe od zaposlenih ili njihovih partnera, a koja se može protumačiti kao kritika Izraela, posebno u vezi sa povredom međunarodnog prava. To objašnjava strah međunarodnih organizacija da će biti lišeni svake mogućnosti da rade na palestinskim teritorijama. Prošlog meseca, organizacije su se obratile pravnicima iz vladinih ministarstava, uključujući i državnu pravobraniteljku,1 sa molbom da se ovi propisi ublaže.
Konačne odluke o međunarodnoj humanitarnoj pomoći još uvek nema. Čini se da u okviru namernih nejasnoća u ponašanju izraelske vlade (na primer u vezi sa instrukcijama o otvaranju vatre ili dugoročnih planova za Gazu) različita tela i ljudi rade paralelno kako bi pogurali različite alternative, često na proizvoljan i nekoordinisan način.
Tako je na primer došlo do napetosti između vojske i ministra bezbednosti i finansija zbog navodno različitih stavova. U svakom slučaju, opcije koje izraelska vlada razmatra ne uključuju civilno stanovništvo Gaze ili bilo kog palestinskog civilnog aktera. Osnovna premisa izraelske politike prema izvorima u vojnom tužilaštvu (i uz saglasnost vrhovnog suda) jeste da situacija u Gazi još nije definisana kao „okupacija“ prema međunarodnom pravu, što omogućava Izraelu da odbaci odgovornost i da tvrdi da je Hamas suveren na teritoriji (uprkos stavu velikog broja međunarodnih činilaca, uključujući Međunarodni sud pravde koji je utvrdio da u Gazi okupacija postoji još pre ovog rata).
Jedna mogućnost je da Izrael centralizuje distribuciju pomoći i preuzme kontrolu nad njom. O centralizovanoj distribuciji se raspravljalo u javnosti u prethodnoj fazi rata, ali je bivši načelnik generalštaba Herci Halevi više puta stavio veto na nju, dok je tadašnji ministar bezbednosti Joav Galant podržao ovu odluku. Međutim, ubrzo nakon odlaska Halevija, njegov zamenik Ejal Zamir je javno objavio da se on ne protivi ideji da vojska nadzire distribuciju humanitarne pomoći ili da čak preuzme veću odgovornost nad njenom raspodelom. Skoro u isto vreme, iz pojedinih izvora u Izraelu, uključujući vladinog koordinatora aktivnosti na teritorijama, krenule su glasine da Hamas krade i preprodaje humanitarnu pomoć da bi finansirao svoje aktivnosti. Ovakve poruke su se čule čak i među visokim političkim zvaničnicima kao što je ministar finansija Becalel Smotrič. Izgleda da je zaključak da postoji potreba da se pojača direktan izraelski nadzor nad distribucijom humanitarne pomoći, jer same organizacije više nisu pouzdane. Zbog toga je vojska „pojačala praćenje“ života Palestinaca u Pojasu, a vrše se i svakodnevne procene o tome.
Druga mogućnost jeste dogovor sa privatnim firmama za obezbeđenje koje bi upravljale distribucijom. Paralelno sa pooštravanjem propisa o organizacijama i sprečavanjem ulaska humanitarne pomoći u Pojas Gaze, nekoliko međunarodnih nevladinih organizacija su primile apel sa novom „šargarepom“ u vidu jedinstvene prilike za raspodelu pomoći (prilika koja će biti uskraćena drugim organizacijama). Nakon što je Izrael obnovio napade na Gazu 18. marta, obnovljeni su i pokušaji da se sever Pojasa isprazni od stanovnika i da se oni potisnu ka jugu, kombinacijom sprečavanja pomoći i vojnog pritiska. Ova politika je imala samo delimičan uspeh: izraelske snage su potisnule desetine hiljade stanovnika sa severa u grad Gazu, ali nisu uspele da ih potisnu na jug Pojasa.
Kompanije Safe Reach Solutions (SRS) i UG Solutions dve su privatne firme za obezbeđenje koje su upravljale kontrolnim punktom na putu Salah Al Din tokom primirja. Poslednjih meseci uloga ovih kompanija sve je manje jasna, a pošto su mediji izvestili da im je osoblje raspoređeno u Gazi, manje-više su nestale iz javnosti. Krajem marta 2025. nekoliko organizacija je saopštilo da im se kompanija SRS obratila sa predlogom saradnje u implementaciji infrastrukture za distribuciju pomoći duž Nicrim koridora. U obaveštenju koje je deljeno kao flajer, SRS je definisao pilot program ili „eksperimentalni sajt za distribuciju pomoći“ radi otvaranja logističkog centra koji će pružati pomoć Palestincima koji odlaze na jug. Kompanija je saopštila da se „vojska složila da omogući SRS-u da se vrati u Gazu“ i da otvori prolaze kojima će pomoć odlaziti. Takođe je navela da ima dozvolu izraelske vlade da omogući ulazak nove pomoći u Gazu. Nama je poznato da je najmanje jedna međunarodna nevladina organizacija pristala da učestvuje u ovom programu. Istovremeno, u vojsci su izgleda razočarani učinkom ovih privatnih firmi.
Treća mogućnost je pritisak da organizacije praktično postanu partneri Izraela. Ovaj pritisak se može naslutiti iz nezvaničnih razgovora s ljudima koji učestvuju u distribuciji humanitarne pomoći u Gazi, posebno usled svesti da nova procedura registracije omogućava državi da suspenduje registraciju bilo koje organizacije u bilo kom trenutku. Tako je početkom aprila 2025. vladin koordinator za palestinske teritorije objavio da je održan sastanak sa međunarodnim nevladinim organizacijama sa ciljem „da se osigura da delovanje organizacija ostane neutralno“ kroz pojačan nadzor i zahtev za kontinuiranim izveštavanjem.
Da bi odobrio distribuciju pomoći onima kojima je potrebna, Izrael primorava organizacije da biraju između dve loše opcije. S jedne strane, organizacije bi se mogle naći u saradnji sa onima koji prisilno raseljavaju severnu Gazu i izgladnjuju stanovnike koji odbijaju ili nisu u stanju da se povinuju novim naređenjima o evakuaciji. S druge strane, organizacije koje odluče da ne sarađuju sa državom biće lišene mogućnosti da realizuju svoju misiju, što može izazvati frustraciju kod donatora i naneti im finansijsku štetu, u slučaju kada se deo nabavljene pomoći u hrani pokvari zbog čekanja na dozvolu za ulazak u Gazu.
Sve ove politike su deo značajno širih procesa, među kojima je i ućutkivanje, delegitimizacija i kažnjavanje kritike izraelskih akcija u Gazi, uključujući pokušaje da se prekine tok informacija o ratu u izraelskoj i međunarodnoj javnosti. Drugi proces je povratak na plan izraelskih generala i stvaranje novih mehanizama koji će omogućiti prisilno raseljavanje i izgladnjivanje stanovništva. Ispod radara, to može značiti privatizaciju i eksternalizaciju distribucije pomoći palestinskom stanovništvu, za koje je prema međunarodnom pravu odgovorna izraelska država. Uslovljavanje distribucije pomoći u kombinaciji sa etničkim čišćenjem stavlja ove organizacije pred surovu dilemu.
Treći proces jeste nastavak postepenog anesteziranja javne kritike u Izraelu i inostranstvu. Kao što se pokazalo u slučaju UNRWA, Izrael ulaže napore u delegitimizaciju međunarodnih organizacija. Kada domaća i međunarodna javnost prihvati proterivanje pojedinih humanitarnih organizacija, Izrael nastavlja sa nametanjem novih ograničenja preostalim humanitarnim radnicima. Birokratizacija tih ograničenja čini ih trivijalnim, i javnost lako previđa njihovu primenu. Odsustvo šire javne diskusije o položaju organizacija koje pružaju humanitarnu pomoć samo je još jedan korak u sve težoj međunarodnoj izolaciji Izraela.