Predajem prošlog petka studentima o planskoj usmerenosti iskustvenih obaveštenja i o ulozi pojmova u tom usmeravanju. Kažem im da će potpuno isti ljudi izraziti različite, pa čak i oprečne stavove prema Ciganima i Romima, gejevima i homoseksualcima, predlozima vezanim za Kosovo, odnosno Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohija. Onda mi tema dosadi, pa počnem da pričam o Dirkemovoj teoriji naučnog obaveštenja.
Posle predavanja mi priđu studenti i pitaju me šta stvarno mislim o Planu. Ex abrupto im odgovorim da mislim da je najbolje da je čovek zdrav. Studenti, vaspitani, očekuju da im kažem još nešto. Kažem im da su 1948. mnogi ljudi bili poslani na jedno osunčano jadransko ostrvo, koje uvek može da bude zamenjeno Ramskim Ritom, logorom nad kojim bi danas leteli dronovi. Objasnim im da su na Goli Otok bili slani oni koji bi se izjasnili za Staljina, takođe i deo onih koji su se izjasnili za Tita, ako im se nije verovalo, kao i mnogi koji bi rekli da je najbolje da je čovek zdrav, ali koji su bili denuncirani da su rekli nešto drugo. Pomenem i Getea, njegovu tvrdnju da savesti može da ima samo posmatrač, a nikako delatnik; i Pitagoru, sa njegovim viđenjem Olimpijade kao dešavanja gde jedni idu da se nadmeću, drugi da kupuju i prodaju, a treći, navodno najmudriji, da posmatraju.
Obećam da ću im idućeg semestra predavati o diferencijalnoj funkcionalnosti, o tome da su ista dešavanja koja su nekome oduzela glavu ili nogu ministru informisanja Vučiću donela stan na Novom Beogradu.
Studenti odu. Savladao sam se da im ne navedem Maksa Vebera, njegovo mišljenje da oni koji se hvataju za točkove lokomotive istorije često završe tako što ih polome i samelju paoci tih točkova. Nisam pomenuo ni agrarnu prenaseljenost, glavni uzrok ranijih etničkih sukoba, ni borbu za monopol nad jezikom u službenoj upotrebi (tj. etnički monopol na zapošljavanje u javnom sektoru) kao na najvažniji uzrok ovih novijih.
A Kosovo (i Metohija)? U prevodu Maria Kopića:
Ja, Bertolt Brecht, dolazim iz crnih šuma.
Moja me majka unijela u gradove
Dok sam ležao u njenu krilu. I hladnoća šuma
Ostat će u meni dok ne odumrem.
Majka me je donela u Zrenjanin iz Kosovske Mitrovice gde se venčala sa gospodinom mojim ocem. Potonjem su meštani Albanci ubili majku 1942. u Koretinu kod Kosovske Kamenice. Otac mi je rođen na Kosovu kao dete kolonista naseljenih na raniju begovsku zemlju. Profesori Kasaš i Mesaroš pokazali su da su većina počinilaca zločina nad Srbima u Bačkoj bili potomci mađarskih bezemljaša; i na severu su nacionalizovanu veleposedničku zemlju dobili srpski kolonisti, a ne oni koji su zemlju radili za druge. Isto je bilo i na Kosovu: agrarna prenaseljenost i ustupanje begovske zemlje srpskim kolonistima umesto albanskim bezemljašima kao uzrok nekadašnjih etničkih sukoba.
A sada? Sada, sa 40 godina zakašnjenja, čitam knjigu Envera Hodže o sebi, o nama, „Titoisti“ (1982). Tema knjige je jugoslovenski komunistički nacionalizam, sklon da Albaniju i Albance proguta u Veliku Jugoslaviju, uz davanje ograničene autonomije.
Da ne bude zablude: Hodža ne nastupa kao internacionalista, nego kao albanski šoven. Tvrdnje poput onih da Albanci nikada nikoga nisu napali spadaju u opšta mesta nacionalizma. Ali, tvrdnje o trajnom jugoslovenskom potcenjivanju Albanije i Albanaca istinite su i dobro utemeljene. Kao i tvrdnje o jugoslovenskom imperijalizmu prema Albaniji i o privrednim ugovorima zasnovanim na nejednakoj razmeni.
Sociolog sam: razumem se u kritiku izvora. Hodža laže ili prećutkuje kada piše o albanskom nacionalizmu, o Spiro Nakou i o Koči Dzodzeu. Piše istinu kada govori o jugoslovenskom komunističkom hegemonizmu prema Albaniji i prema Albancima. Glavni neprijatelj mu nisu Srbi, nego Jugosloveni. Ima samo lepe reči za Miladina Popovića.
Napisao sam da je borba za monopol nad jezikom u službenoj upotrebi (tj. za etnički monopol na zapošljavanje u javnom sektoru) bila glavni uzrok novijih etničkih sukoba Jugoslovena i Albanaca (u Srbiji i u Makedoniji). Ko bi se usudio da uvede obavezno učenje albanskog jezika u osnovne i srednje škole južno od linije Kopaonik-Jastrebac? Moji brat i sestra su pre 50 godina u Senti imali nastavu na srpskohrvatskom, ali i obavezno učenje mađarskog jezika. A bez dvojezičnosti nema integracije brojnijih nacionalnih manjina. I ko bi se usudio da uvede obavezno učenje najraširenijeg jezika Južnih Slovena u škole južno od mosta na Ibru? Ponavljam: bez dvojezičnosti nema integracije.
Srbiji je potreban novi Dimitrije Tucović. Albancima su potrebni naslednici Sinana Hasanija i Ali Šukrije. Nema izgleda da će ih bilo jedni ili drugi iznedriti i prihvatiti.
Čekam dve verzije novog (po definiciji: kolaboracionističkog) Proglasa srpskom narodu. Jednu će napisati četnici koji su na vlasti, drugu četnici koji su u opoziciji. Pridobijaće, prinuđavaće, ucenjivaće ljude da ih potpišu. Ja ću se, kako rekoh studentima, brinuti samo o svom zdravlju. Potpisaću jedino ovaj tekst.