Udruženi zločinački poduhvat mojih najvećih neprijatelja – karcinoma koji se još ne predaje i covid pandemije koja nikako ne popušta – primorao me je da se prema sebi ponašam kao diktator što mi, priznajem, nije teško palo; kućnu samoizolaciju podigao sam na nivo redovne panike – zabranio sve posete, dozvolio sebi da izlazim samo kad moram u bolnicu, fucking Dom zdravlja ili u prodavnicu, pijacu posećujem jednom mesečno, nešto češće poštu ili banku. Uvek s dve maske i rukavicama. Ukratko, stvorio sam sve teorijske uslove za bezbednosni lockout: dva zamrzivača posrću pod težinom hrane, mašine za sudove i rublje rade punom parom, sve funkcioniše savršeno.
Spremam jela koja volim: malo arapske hrane, malo indijskih poslastica, tu su T-Bone steak, francuski garlic bread, batat, ponekad čaša muskata. Radi pojačalo, Pinguin Radio from Amsterdam je ceo dan sa mnom, kad pronađem snagu – uređujem stare tekstove ili makar pokušavam da napišem nešto novo. Čini se, jebiga, da u zadatim karcinom-okolnostima nije baš tako loše; ono, jeste, svake tri sedmice idem na novu turu hemioterapije 2.0, budem nekoliko dana na Onkologiji, vratim se izlomljen, iscrpljen i umoran, ali i to nekako prođe, kažem sebi: kod kuće si, don't worry, sve radi kao švicarski sat, šta bi moglo loše da se desi?
Bolnički dani, nikad kraja
Početkom meseca marta, krenem na drugu terapiju drugog ciklusa hemioterapije. Pripremim torbu za boravak u bolničkoj sobi sa devet kreveta; pribor za higijenu, dva peškira, nekoliko pari gaća, narandže i grejpfrut, ponesem knjigu, slušalice, lekove, flaširanu vodu – i monstruoznu dozu strpljenja da izdržim nekoliko dana u krevetu. Pre nego što izađim iz kuće, sve proverim; pojačalo, šporet i mermoterm ploče – isključeni; kompjuter – ugašen; đubre – odneto; provereno, min njet!
Ne zaboravljam dragocenu potvrdu o rezultatu testiranja na virus SARS-CoV-2: negativan, što je, moram li da kažem, vrlo pozitivno!
Bolnički dani nisu toliko mučni koliko dosadni; čekaš da dvaput primiš terapiju, a u međuvremenu kao truplo ležiš u krevetu, te povremeno slušaš šta kolege pričaju, sem kad krenu u političke analize i sumanute zavere za šta je svaki povod dobar, pa čak i tv serija o kralju Aleksandru; prebacio sam se slušalicama na Pinguin Radio i isključio stvarnost čim sam čuo da je ono đubre Aleksandar odbio da napravi Veliku Srbiju i odlučio se za Kraljevinu Jugoslaviju, sve nas je zajebao!
Teški karcinom-bolesnici nemilosrdno seciraju istoriju nekadašnje države, kao da je to najvažnije za njihovo poljuljano zdravlje. Srećom, padne veče, svi umorni i iscrpljeni – odmah spavaju.
Konačno, nakon tri dana, spreman sam za povratak kući. Home, sweet home! Čekam otpusnu listu, zgrabim torbu, presvučem se u garderobi, izađem sa Onkologije na svetlo dana: prija kad si napolju, bez kralja Aleksandra, bolničke hrane ili braunile na ruci.
Zovem mog taksistu Zorana da krenemo ka Zvezdari: jedva čekam da uđem u kuću, upalim kompjuter, odvrnem pojačalo i skuvam kafu.
Zar život ne ume da bude lep?
Marfijev zakon: Sve što može da krene naopako, krenuće
Život je kurva. Kompjuter radi, ali ne radi NAD pojačalo. Nema muzike, tišina kao u grobu. Zovem mog audio-velemajstora Sinišu da nađe Gorana koji je maher za NAD; javlja se Goran, stiže večeras da pokuša da mašinu popravi na licu mesta, ako može. Ako ne može, nosi pojačalo kući pa će mi ga sutra vratiti – što se i desilo. Tešim sebe da nije strašno; uključim televizor da se bar nešto čuje sem mog glasa.
Ionako sam umoran. Spavam deset sati, budim se i eto Gorana sutra; sve popravio, sve radi, doneo mi i predpojačalo za gramofon; sad mogu da uživam u vinilnim izdanjima iz Croatia records. Jebeš 60 evra, imam muziku! Mumlajući ispod maske objašnjavam Goranu koliko sam happy, on klima glavom i mumlajući ispod maske valjda kaže da ništa nije bilo strašno, sjebao se starter, važno da smo rešili.
Tek što je otišao slavni Goran, zove me vodoinstalater Dragan i pita kad može da dođe i reši višemesečni problem koji ima komšija sa sprata ispod (dijagonalno) sa mojom kanalizacionom cevi u zidu; čim pustim vodu u sudoperu, njemu na plafonu sve mokro. Savet da ne koristim sudoperu i da sudove perem u kadi odbijam kao sumanut; majstoru kažem da dođe u sredu ujutru, da nosi masku i da bude tačan. Eto Dragana s maskom u devet sati. Pristupi on sudoperi, otvori donji ormarić i krene da vadi sudove – ali, sve na podne pločice. Aman, čoveče, pa sad sve moram da perem ponovo, kažem, ali uzalud.
Počne on da lupa i lomi pločice u zidu, prašina i komadići padaju na sve strane; tu su i bušilica i čekić i nekoliko kilometara žice. Nakon sat vremena, Dragan mi, sa osmehom ispod maske, pobedonosno pokazuje trofej; zgužvanu cev koja je proslavila pedeseti rođendan, s velikom rupom iz koje voda kreće u napad na donjeg komšiju (dijagionalno). Sve majstor Dragan zamenio, nešto malo metlicom očistio, pita me hoću li za uspomenu da sačuvam ranjenu cev (neću), gotovo, samo još da napiše račun; 80 evra za ruke i 20 za dolazak, nek bude okruglo stotka. Bam, bam, dobar dan!
Kuhinja u haosu. Šerpe, čaše, tanjiri, tiganji i tepsije šepure se na podu. Srećom, tešim sebe glasno, imaš mašinu za sudove, počni da trpaš i kipuješ. Nakrcam teret maksimalno, nema mesta ni za viljušku, uključim moj stari dobri Elin i odem u dnevnu sobu da malo legnem – moram da odmaram, ne smem mnogo da se umaram, kad se probudim sve će biti cakum pakum.
Dva sata docnije budim se i ne čujem mašinu, dakle, završila, sve čisto, kao da majstor Dragan nije bio tu. Zevajući, još dobrano pospan, zakoračim u kuhinju i osetim da su mi papuče u vodi. Mašina procurela. Svuda voda: u špajzu, ispod frižidera, ispod šporeta. Zgrabim hrpu krpa i peškira i počnem u kofu da skupljam tečnog neprijatelja. Moram da se saginjem što mi nikako nije lako; klečim na kolenima i sušim ono što se osušiti ne može. Nekako, jedva, uspem da uklonim veliki deo Ha-2-O, ali ne sve; uzdam se u prirodno sušenje, valjda neće voda opet da krene ka komšijima ispod mene i dijagonalno.
Nema odmora dok traje obnova. Nađem telefonski broj Elin servisa; mogu, naravno, da dođu, ali tek u nedelju. Važi? Važi, šta mogu, čekam vas: nosite masku i budite tačni. Tek onda shvatim da pred sobom imam neviđeni haos u naredna četiri dana. Izvadio sam opet sve sudove iz mašine i poslagao ih po kuhinjskim površinama, a kad više nije bilo mesta – počeo sam da ih slažem po šporetu, a deo po stolicama.
Više nisam mogao da koristim grejne ploče na šporetu, samo rernu; uzdržavao sam se da pravim bilo kakvu hranu, nemoćan da odgovorim na pitanje – gde ću sa prljavim sudovima? Sve do nedelje bio sam prepušten milosti i nemilosti akcije „naručite obrok preko interneta“; jeo sam stalno ćevape, piletinu, bečke šnicle, iz zamrzivača koristio već gotovu lazanju, uz obavezni radnički doručak: hleb i paštetu.
Dođe i ta sveta nedelja. Majstor s maskom, tačan i uredan. Pogleda on mašinu za sudove i pita kad sam je kupio. Skrušeno spuštam pogled i kažem: 1999. godine. „Vidi se”, njegov je jedini komentar, dok pregleda zarđale instalacije zatrpane dvedecenijskom prašinom. Sve odmahujući glavom detaljno objašnjava: pukla je pumpa za vodu, ne vredi ništa popravljati, ovaj model se više ne proizvodi, jedino rešenje je – nova mašina. Spakuje on svoje pinklice u torbu, ponudi se da mi priključi novu mašinu kad je kupim, a za dolazak i pregled svega 20 evra. Čućemo se, kažem. On klima glavom, odlazi i ostavlja me sa novim zadatkom: šta i gde kupiti?
Groblje umrlih mašina
Po inerciji navike zovem Sandru Dančetović; novinarka i urednica našeg portala, uvek je tu da me sasluša i prigodno pomogne, talentovana da na internetu pronađe seno u plastu igle. Kažem joj da zajednički tražimo mašinu za sudove, da se fokusiramo na Gorenje, em su naši, em Slovenci. Nađemo bar desetak raznih modela; nešto jevtiniji koji su na akciji imaju problem – trgovci ih ne donose na noge kupcu, već noge kupca moraju u radnju da lično podignu mašinu i odvezu je do kuće. Niti imam automobil, niti me noge služe; biram nešto skuplju varijantu: isporuka – do vrata, zbog covida. “A šta od vrata do kuhinje”, pitam ženu s kojom telefonom ugovaram posao; zamolite nosače da vam pomognu, ako hoće. Na sve pristanem: uz Sandrinu pomoć i instrukcije stiže mi Gorenje za bezbrižnih 300 evra. Javiće se za nekoliko dana da mi tačno kažu rok isporuke.
U međuvremenu, šta ću sa starim, umrlim Elinom? Sestra mi otkriva veliku tajnu: postoji firma Cash For Trash koja otkupljuje mašine za staro gvožđe. Sve se brzo dogovorimo: ne tražim nikakve pare, samo neka odnesu stvora iz kuhinje. Dođu dva jaka mladića s maskama i rukavicama i dok sam udario dlanom o dlan – oslobodilo se mesto za Gorenje. Gledaju ljudi onu hrpu sudova koja se razbaškarila na sve strane i zapanjeno kažu: „Ala ćete vi imati šta da perete!“, što potvrđujem kiselim osmehom vredne domaćice.
Za tri dana stigne mašina; nova, bela, elegantna. Stigne i moj majstor koji je upokojio Elina i za samo 50 evra odmah priključi Slovenca na srpsku vodu i struju. Tehnološko bratstvo i jedinstvo je na vidiku; prvo da uključim bojler, da malo properem sudove, a onda – action! Konačno, pomislim, ovo je kraj nevoljama.
Qurac je kraj! Bojler ne radi! Umesto da plačem, počinjem da se smejem, odvrnem pojačalo da čujem Coach Party i njihovu pesmu prigodnog naslova „Everybody Hates Me“ („Svi me mrze“).
Jovo nanovo: zovem električara Ivicu, ali on krenuo na godišnji odmor, ne može. Zato može Predrag kojeg zovu Bata, stiže večeras. Standardno: budite tačni i ponesite masku. Dođe Bata kojeg zovu Predrag, izvadi pacijenta sa zida, rastavi ga u sastavne delove, otkrivajući problem: crk'o grejač. Nije strašno, ali nije ni brzo: popravka traje bar dva sata. Lepa vest: svega 20 evra za dolazak i ruke.
Sednem, ćutim, razmišljam. Prvo da oslobodim sudoperu. Potom da operem prvu turu sudova u novoj mašini. Onda da te sudove obrišem i složim, te napravim mesta za drugu, treću i četvrtu turu. Ukratko: sve što od posuđa posedujem moralo je da se pere. Ništa od odmora koji su mi lekari preporučili: sledećih 48 sati sve sam doveo u red. Kuhinja blista, pločice se sijaju, radi bojler, cvrkuće mašina, uživa pojačalo. Ume život da bude lep, ponekad!
Ako si usamljen kad si sam, u lošem si društvu
Nisam se ni odmorio od serijskih kvarova, a došlo doba da se još jedna sesija hemioterapije proba; opet moram u bolnicu sa devet kreveta, opet se sprema torba, opet idem na test koji je negativan (što zvuči super pozitivno). Soba broj 3 na drugom spratu Onkologije postala mi je alternativno ognjište; ponovo sam u istom krevetu kao prošli put, tik uz prozor kroz koji gledam Hram Saint Save sa onim ogromnim krstom i slušam monstruoznu zvonjavu koja pomera mali mozak iz ležišta.
Valjda zbog svega kroz šta sam prošao, spavam kao konjina na suncu; ne obraćam pažnju na okolne političke konspiracije tipa da princeza Jelisaveta Karađorđević ima dete s čovekom koji se zvao John F. Kennedy, samo mi se ide kući gde sve funkcioniše, čak i zvono na vratima koje nije radilo tjednima jer ga je bojler sjebao tokom crkavanja grejača. Ne mogu da dočekam novu otpusnu listu, čini mi se da se u životu nisam tako obradovao nego kad sam početkom prošle sedmice stigao na moju Zvezdaru i video svoj soliter; doživeo sam duhovno-građevinski orgazam, osećao se slobodno, nema više šta da se pokvari.
Ima. Ne radi mi laptop na kojem kuckam ove moje beleške; moj drug Vekecki iz firme „Panda“ rešava problem za manje od sat vremena – baterija odlučila da umre, došla nova baterija, sunce se ponovo rađa i javlja koliko je drug Dobrica Ćosić bio glup kad je svoju knjigu naslovio „Daleko je sunce“, nije, Gedžo, sunce je ušlo u Lukovićev dom gde sve funkcioniše besprekorno. Za sad.
Tiganj, merna jedinica uzbuđenja
Retke trenutke relaksacije nakon ugušene pobune mašina, iskoristio sam da sebično meditiram o sebi. Gotovo dva meseca bio sam žrtva ciljane slučajnosti da me tehnološki sjebe sve što radi na vodu i struju; nisam imao vremena da zaključim kako je red da sebe častim, naročito u svetlu omiljene mi izreke „Ako si usamljen kad si sam, u lošem si društvu“ čiji je vlasnik Jean-Paul Sartre.
Budući da sam u dobrom društvu i da tek petog maja idem na novu, četvrtu hemioterapiju 2.0, odlučio sam da nagradim Lukovića prigodnim poklonom; kako mi nije bilo teško da otkrijem šta bi ga obradovalo, bilo je samo question gde – na sajtu prilično anonimne švedske firme IKEA otkrio sam idealan poklon za svog partnera: roštiljski tiganj! Trideset evra, uz četiri evra za isporuku: taman koliko je Luković zaslužio.
Da bi mi pomenuta IKEA isporučila pomenuti tiganj, morao sam da se registrujem i dobijem (virtuelnu) karticu; bez Sandrine pomoći, helpless, skoro sam dva sata popunjavao različite obrasce i upitnike, da bih – hvala ti dragi Bože – u trećem satu primio antologijski mail od ove ambiciozne kompanije.
„Zdravo Petar“. Zdravo i vama, uprkos tome što se na srpsko-hrvatsko-bosanskom kaže „Zdravo, Petre“. Nema veze, samo nastavite: „Tvom domu sledi zatezanje“. U prvi sam mah, letimično, pročitao da „Mom domu sledi zezanje“, što bi bilo istinito, ali „zatezanje“ izmiče mojem razumevanju švedskog jezika prevedenog preko pokvarene Google translate mašine. Koliko se sećam, zateže se praćka, zateže se lice kod budala, zateže se krevetski čaršav, ali se definitivno Dom ne zateže, čak ni kad smo Za dom spremni.
Ali, vi ste se tek otvorili porukama, jer u nastavku pišete Petru: „Znamo da osećaš veliko uzbuđenje i zato već naporno radimo da dobiješ pošiljku što je pre moguće“. Vidim da mi ne persirate, a i zašto bi: čim kupim tiganj, mi smo, u stvari stari drugovi, maltene ortaci.
I – misteriozno: kako znate da „osećam veliko uzbuđenje“, da li stvarno verujete da svako tko naruči roštiljski tiganj mora da bude mentalno i erotski excited zbog činjenice da će u njemu nešto da prži, peče ili dinsta. Ako ste otkrili da zbog tiganja „osećam veliko uzbuđenje“, šta li biste tek našli u mojim mračnim odajama psihe da sam, kojim nesrećnim slučajem, naručio kompletnu spavaću sobu – ne smem ni da zamislim!
Hvala što „naporno radite“ da mi pošaljete pošiljku, bez obzira što je pitanju samo fucking tiganj, ali vaša opsesija uzbuđenjem iskreno fascinira jer sad kažete: „Poslaćemo ti novi mejl čim završimo pripremu pošiljke. Uzbudljivo, zar ne?“. Moram odmah da vam odgovorim: “Ne, nije uzbudljivo, već poprilično glupo”.
Uz moj krik očaja glede preljubazne kompanije IKEA: samo mi bez reči, u tišini, pošaljite jebeni tiganj, please!