Generalna skupština UN usvojila je Rezoluciju o Međunarodnom danu promišljanja i sećanja na genocid u Srebrenici. Sva je prilika da je promišljanja na ovu temu u Srbiji bilo vrlo malo. Vučić je sa svitom proglasio pobedu „male slobodarske zemlje“ (zvuči poznato?) jer većina u Skupštini UN nije bila tako ubedljiva. Ponavljaju se prethodno poslate poruke – oni koji su glasali protiv rezolucije su nam prijatelji, oni koji su glasali za nju su nas izdali i to ćemo im dobro zapamtiti. Ali – šta ako stvari stoji potpuno drugačije? Šta ako su oni koji su predložili Rezoluciju, a zatim za nju glasali, stvarni Vučićevi sponzori? Jer iz Beograda zaista deluje da je tako.
Podsetimo da je razmatranje Rezolucije prvo bilo onemogućeno u Savetu bezbednosti vetom Rusije, a zatim je odlučivanje u Generalnoj skupštini pomereno za – gle slučajnosti – nedelju dana pred izbore u Srbiji. Ono što se naziva vlašću u Srbiji (a što je tu vlast uzurpiralo izbornom krađom) već nedeljama vodi kampanju za lokalne izbore koristeći se isključivo nacionalnim temama. Zagađenje, autobusi-ubice, korupcija i betonizacija nisu teme, ipak je neophodno braniti srpstvo. Taj scenario je toliko loš i toliko puta viđen da je poražavajuće da ima onih koji ga gledaju kao da je prvi put.
Rezolucija je okosnica naprednjačke izborne kampanje. Tako se širom Beograda na bilbordima smenjuju Vučić & Šapić, a za njima dolazi poruka „Srbi nisu genocidan narod“. Ista dubokoumna misao šljašti i sa Beograda na vodi. Političari i analitičari obilaze nacionalne frekvencije; tabloidi vrište – ovo je biti ili ne biti srpskog opstanka u Srbiji, ali i šire.
Iz navedenih razloga je teško poverovati da Rezolucija o Srebrenici naprednjacima nije došla kao kec na jedanaest. U spekulacijama bi se moglo otići i dalje pa pretpostaviti da se datum usvajanja u poslednjim metrima „štelovao“ prema srpskim izborima. Jer ako je američki ambasador do juče izvlačio uši srpskoj opoziciji da kako-tako izađe na junske izbore, ne bi li se održao privid normalnosti, teško je poverovati da njegova matična zemlja podmeće krupan klip u točkove režimu prema kome neskriveno gaji simpatije.
Što se tiče same Rezolucije, njen tekst celoj priči daje čudan ton. Kao da Rezolucija nije pisana kako bi obavezala Srbiju, Bosnu i Hercegovinu ili bilo koju zemlju koja bi se mogla povezati sa jugoslovenskim ratovima. Obraćanje Rezolucije je bezlično, administrativno, a ipak upozoravajuće – ali za nekoga drugog. Sasvim je moguće da je taj drugi u ovom trenutku Izrael.
Naime, u Rezoluciji se o prošlosti i Srebrenici govori na nivou opštih i odavno poznatih činjenica. Centralni akcenat Rezolucije je opštiji, na potrebi snažnog protivljenja nekažnjivosti za genocid, zločine protiv čovečnosti, ratne zločine, ili druga kršenja međunarodnog humanitarnog prava; potrebi da se ova dela temeljno istražuju i krivično gone; spremnosti međunarodne zajednice da preduzme kolektivnu akciju kroz Savet bezbednosti, u skladu sa Poveljom, i od slučaja do slučaja spreči genocid i obezbedi odgovornost za njegovo činjenje. Tu je i važnost redovnih brifinga o kršenjima ljudskih prava i međunarodnog humanitarnog prava, kao i o govoru mržnje, uz rano podizanje svesti o potencijalnom genocidu. Sve to zaista zvuči kao sublimirana poruka upućena nekome drugom, dok se Srebrenica koristi tek kao mehanizam za prenos te poruke.
Jedino novo u Rezoluciji jeste ustanovljavanje 11. jula koji će biti ubuduće biti obeležavan kao Međunarodni dan promišljanja i sećanja na genocid u Srebrenici 1995. Da li to ikome može da smeta? Teško, ako je čovek i ako i dalje oseća bliskost sa drugim ljudima, posebno žrtvama zločina i njihovim porodicama.
Građani moraju biti obavešteni da domaća Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici mnogo konkretnije i mnogo bolje definiše pravno i političko mesto koje zločin u Srebrenici treba da zauzme u Srbiji:
„Narodna skupština Republike Srbije najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde, kao i sve društvene i političke procese i pojave koji su doveli do formiranja svesti da se ostvarenje sopstvenih nacionalnih ciljeva može postići upotrebom oružane sile i fizičkim nasiljem nad pripadnicima drugih naroda i religija, izražavajući pri tom saučešće i izvinjenje porodicama žrtava zbog toga što nije učinjeno sve da se spreči ova tragedija.“
Oni koji su u realnosti formirali svest da se ostvarenje sopstvenih nacionalnih ciljeva može postići upotrebom oružane sile i fizičkim nasiljem i dalje su na vlasti u Srbiji. Štaviše, trenutno su se uvili u srpske zastave, pa preko uzurpiranih medija, pričaju bajke o opasnoj Rezoluciji. U realnosti, oni su ti koji su opasni, naročito kada se klovnovski opašu državnim simbolima.
Kako je moguće da dobar deo Srbije misli da je usvajanje Rezolucije izjava da su Srbi genocidan narod, iako se u Rezoluciji izričito navodi da je krivična odgovornost za zločin genocida individualizovana i da se ne može pripisati nijednoj etničkoj, verskoj ili drugoj grupi ili zajednici u celini? Odgovor se ne može naći u sferi racionalnog.
Nenad Dimitrijević je pre nekoliko dana, govoreći o pedesetogodišnjici usvajanja Ustava iz 1974. godine, za ono vreme rekao – partija je jedini gospodar stvarnosti. Ta dijagnoza odzvanja. Kao nekada, tako je i sada – sve do svesne odluke o oslobođenju od takvog gospodara.