strašno, koliko divnih žena
neću stići zagrliti
iako smo se prepoznale u istom mraku
rečenice im rastu iz mojih posmrtnih ostataka, glasno se
smejemo tuzi u koju rutinski uranjamo stopala
pa ih otresamo dugo i cedimo rubove pantalona
dok na kraju ne ostane samo
oštroumni zaključak sa malo sunca
skorenog po ivicama rane
u ponekom zarezu ili cezuri
nazrem svetlucavi materijal od koga su
trebali biti sačinjeni
naši istovetni snovi (no, uvek postoje druge namene
samo se treba snaći); zato noću
među mislima im rastu letne kožice
vešaju se naglavačke
tako će lakše pobeći od neprijatelja
jednostavnim opuštanjem kandžica, nije im
jasno zašto ih nazivaju „slepim“ kad one zapravo savršeno vide, štaviše
najjasnije u mraku; zašiljenim ušima nepogrešivo hvataju
odjeke sebe u drugim bićima
i stvarima; pišu knjižurine u tvrdim povezima da bi danju
imale čime pritiskati pišingere dok se ne stvrdne fil; od smeha
znoje im se zubi (ipak, dlanovi su krilati tek toliko
da mogu ublažiti pad), danju
njihov se svet karamelizira u pola kile cukra
divno, koliko strašnih žena ću ipak stići
pročitati
pre vremena smo se prepoznale
po istoj praznini
među rečima