Reakcije na izbore za Evropski parlament podsećaju na krik zajapurene žabe iz lonca koja viče: „Još mi nije prevruće, još mi nije prevruće!“ Proces jačanja ekstremne desnice započeo je davno, ali izgleda da se ni posle ovog poslednjeg prodora crvene lampice ne pale.
Uspon kriptofašista, diljem Evrope, ali i šire, međutim ima svoju logiku. On snagu crpi iz društvene strukture u zapadnim zemljama, koja je bitno izmenjena u odnosu na „državu blagostanja“ nastalu na idejama New deala, koja je proizvela do tada nezabeleženi materijalni i kulturni progres. Država blagostanja je zaribala u ekonomskoj krizi 70-ih, da bi joj završni, politički coup de grâce zadala neokonzervativna revolucija koju je započela Margaret Tačer, a etablirao Regan, da bi se kasnije u ovom ili onom obliku, sa manje ili više otpora, proširila po celom zapadnom svetu. Zavladali su Čikaška škola, Fridman i Hajek, Kejns kao arhitekta New deala dobio je status sličan onome Karla Marksa, koji je proglašen za (konačno) „mrtvog“. Sindikati su razbijeni i skrajnuti, kapital je odneo prevagu nad radom, berze su uzletele, a realne plate počele da stagniraju i tako je do danas.
U međuvremenu, sa rastom srednje klase u 50-im i 60-im godinama prošlog veka, politički značaj radničke klase je bitno smanjen, što je pojačano činjenicom da su radničku klasu sve više činili stranci koji ne glasaju, imigranti ili kako ih mi zovemo „gastarbajteri“ – radna snaga sa juga koju je usisao ekonomski napredak u bogatim zemljama. Tako su političke stranke počele da zanemaruju najniže slojeve i da se udvaraju odlučujućoj srednjoj klasi kako sa leve, tako i sa desne strane. Vlade su se smenjivale, leve i desne, ali poredak koji je favorizovao kapital u odnosu na rad se nije menjao – sve je uvek ostajalo isto.
Neoliberalna ekonomska paradigma nikada nije uspela da generiše ekonomski rast uporediv sa posleratnim periodom i do kraja zadovolji apetite babyboomera. Sigurno je da su pad komunizma, otvaranje novih tržišta i globalizacija pogodovale novom poretku, ali on je sve više postajao zavisan od laksističke, popustljive monetarne politike, sve nižih kamata koje su favorizovale sve veći rast duga i pravu eksploziju finansijskog sektora, da ne kažem kapitala. Posledica toga, pre svega naraslog duga, bila je sve veća nestabilnost sistema, gde je svaka recesija tretirana kao potencijalna smrtna presuda. Nastupila je serija finansijskih mehura i njihovim pucanjem izazvane deflatorne krize, na koje se opet reagovalo većim zaduživanjem i na kraju politikom preuzimanja dugova od strane centralnih banaka i masivnim injekcijama likvidnosti bankama. Berze su se oporavljale (samim tim i vlasnici kapitala), ali su plate i dalje stagnirale, pa je nejednakost u društvu rasla, a srednja klasa tonula u prekarijat.
Pukotine su počele da se javljaju rano, ali su gurane pod tepih. Front National, ultradesničarska partija Žan-Mari Le Pena, iako osnovana još 1972. (od strane raznih marginalaca: OAS-ovaca, negacionista, razočaranih komunista, pa čak i jednog člana Waffen-SS-a), dugo je tavorila po društvenom dnu gde i pripada, da bi 1986. prvi put ušla u francuski parlament, kada je Miteran, suočen sa gubitkom većine, uveo proporcionalni izborni sistem ne bi li desnici uvalio vrući krompir. Od tada ona nezaustavljivo ruši, jednu za drugom, sva uporišta Komunističke partije u radničkim predgrađima, da bi se u 2002. godini, na vrhuncu krize izazvane pucanjem internet bubblea Žan-Mari Le Pen konačno pojavio u drugom krugu predsedničkih izbora. Preobučeni u Rassemblement National, gde je tatu zamenila ćerka, 2024. postali su najveća partija u Francuskoj. U svakoj zapadnoj zemlji može se prepoznati ovaj krivudavi ali jasan put ekstremne desnice sa margine u mainstream. Taj put je popločan od strane sistema koji je zakonomerno proizvodio sve veće društvene nejednakosti.
Paralelno sa ovim procesom, a bilo bi neoprezno smatrati ih nepovezanima, odvijao se proces buđenja identitetskih politika, čija je inicijalna kapisla pukla u iranskoj revoluciji, i koja se vremenski poklapa sa usponom Margaret Tačer na vlast. To je značilo vraćanje kako religijskog, tako i ratobornog nacionalnog i rasnog identiteta na glavnu političku scenu, dakle partikularizma nasuprot modernističkog univerzalizma koji je svetom ideološki vladao u dva svoja oblika – socijalizmu i „državnom kapitalizmu“ te generisao možda nejednak ali nesporni globalni društveni progres.
Ovaj konzervativni talas nije zahvatio samo islamske zemlje, već je bio vidljiv i na Zapadu, naročito u SAD gde su religijske grupe od sredine 80-ih imale sve veći politički uticaj na desnicu. Preko identitetskih politika ovaj proces je značajno podrio i zapadnu levicu, koja je odbacila klasnu borbu u korist raznoraznih partikularnih interesa manjinskih grupa u neprekidnom udvaranju srednjoj klasi.
Ovo povlačenje univerzalizma u korist partikularizama smo dobro osetili i na vlastitoj koži, i može se reći da je Jugoslavija, bolje rečeno Srbija, bila svojevrsni Vuhan za širenje virusa nacionalizma u Evropi. Pa zato valjda i nije slučajno što EU sve više liči na SFRJ – na doktora koji se zarazio od pacijenta. Indikativno je da EU od početka krvavog raspada SFRJ pa do danas nije uspela da ponudi univerzalističko, „evropsko“ rešenje jugoslovenske krize, već je manipulisala balkanskim nacionalizmima, jednima protiv drugih, i time podrivala sopstvene temelje.
Koliko su iz svog balkanskog iskustva naučili najbolje svedoči podrška koju danas pružaju slepoj, brutalnoj i nečovečnoj osveti koju Izrael vrši u Gazi. Da li neko može da opravda takvu politiku ikakvim vrednostima?
I šta sad, šta ćemo kad pukne još jedan bubble? Koliko obveznica će da kupe ECB i FED da zakrpe novu rupu? Švajcarska (!) i japanska centralna banka već odavno pored obveznica kupuju i akcije. Tako se kapitalizam pretvorio u svoju suprotnost isključivo štiteći interese najbogatijih.
Većina uglavnom zatvara oči i pravi se da ne vidi provaliju u koju pre svih srlja Evropa, valjda nadajući se da će problem koji se ignoriše nestati. A neće, jer je generator problema još uvek tu. Snage koje se navodno suprotstavljaju naletu novih fašista su snage koje čuvaju status quo i postojeći klasni poredak koji je i porodio ovakvu situaciju. Jasno je da su one kad-tad osuđene na poraz – a snaga koje bi redefinisale slobodu, demokratiju i jednakost, univerzalističke ideale Prosvetiteljstva, nema ni na pomolu.