Profesor Univerziteta Stanford Džefri Fefer ne izražava se metaforički kada tvrdi da „rad ubija ljude".
Profesor Univerziteta Stanford Džefri Fefer ne izražava se metaforički kada tvrdi da „rad ubija ljude”.
Fefer, pripadnik Stanfordske ekonomske škole, napisao je ili je bio koautor 15 knjiga na temu organizacione teorije i upravljanja kadrovima – smatra se jednim od najuticajnijih analitičara današnjice u oblasti menadžmenta.
U najnovijoj knjizi „Umiranje za platu”, objavljenoj prošle godine, tvrdi da mnogi aspekti modernog radnog života – dugo radno vreme, sukobi na poslu i u porodici i ekonomska nesigurnost uništavaju fizičko i emotivno zdravlje radnika.
„Neljudski”
U knjizi Fefer navodi slučaj Kendžija Hamade, 42-godišnjeg Japanca koji je umro od srčanog udara u kancelariji u Tokiju. Hamada je radio 75 sati nedeljno i putovao je skoro dva sata da bi stigao na posao. Radio je 40 dana bez prestanka pre nego što je umro. Ovo je samo jedan od primera u Feferovoj knjizi koji opisuje kao „neljudski” sistem rada. I to ne samo u Japanu.
Prema njegovom istraživanju, 61 odsto američkih radnika smatra da su se razboleli zbog stresa, a sedam odsto je uvereno da su hospitalizovani zbog uzroka vezanih za posao.
Fefer procenjuje da je stres povezan sa smrću 120.000 američkih radnika svake godine. Stres takođe ima godišnju cenu za američke poslodavce: više od 300 milijardi dolara.
Španski servis BBC-ja (BBC Mundo) razgovarao je sa profesorom Feferom.
U knjizi opisujete sistem rada kao toksičan. Koji su dokazi za to kako moderan poslovni život utiče na zaposlene?
Postoje dokazi o njegovom uticaju na zdravlje. Dugo radno vreme, višak radne snage, nedostatak zdravstvenog osiguranja i stres izazivaju ogromnu ekonomsku nesigurnost, kao i porodične sukobe i bolesti. Rad je postao nehuman. S jedne strane, preduzeća su pobegla od odgovornosti prema zaposlenima. S druge strane, jačanje „ekonomije honorarnih poslova” povećala je nesigurnost.
Ko je odgovoran?
Tokom 1950-ih i 1960-ih, direktori bi rekli da je neophodno uravnotežiti interese zaposlenih, klijenata i akcionara. Danas je sve fokusirano na akcionare. U investicionim bankama, na primer, postoji opšteprihvaćena navika da zaposleni rade i nakratko odu kući da se istuširaju pre nego što se vrate u kancelariju. U okviru ovog sistema, mnogi zaposleni postaju zavisnici od narkotika, jer uzimaju kokain i druge lekove kako bi ostali budni.
Da li su neki sektori više pogođeni nego drugi?
Radnici u fabrici, piloti i vozači kamiona imaju ograničeno radno vreme. Ali mnoga zanimanja nemaju ograničenja.
U knjizi tvrdite da je rad peti najveći uzrok smrti.
Možda je i češći uzrok. Za to su odgovorni poslodavci. I vlade, koje ne rade ništa po tom pitanju.
Mogu li političari da pomognu?
Oni imaju važnu ulogu. Moramo da uradimo nešto da zaustavimo ovo što se dešava. Ali nećemo moći da uradimo ništa na individualnom nivou. Ako želite da rešite sistemski problem, potrebna vam je sistemska intervencija koja mora da proizađe iz neke vrste zakona.
Kako direktori kompanija reaguju na vaše ideje kada razgovarate s njima?
Niko ne dovodi u pitanje podatke. Ali ovo je kao igra vrućeg krompira: ljudi vide problem, ali niko ne želi da se pobrine za njega. Čak i kada su zdravstveni troškovi ogromni. Radni uslovi izazivaju hronične bolesti kao što su dijabetes i kardiovaskularne bolesti.
Ali zar poslodavci ne tvrde da će promene u sistemu rada uticati na zaradu?
To nije istina. Znamo da radnici pod stresom imaju veću verovatnoću da napuste posao. Bolesni radnici – psihički ili fizički – su manje produktivni. Istraživanja pokazuju da je za 50% odsustva s posla u Britaniji i SAD-u kriv stres na poslu. Američki institut za stres izračunao je da svake godine to košta 300 milijardi dolara. Zato je veoma skupo imati bolesne radnike, ili one koji će ići u kancelariju ali će biti manje produktivni. To košta čitavo bogatstvo.
Kako radnici mogu da promene uslove rada?
Pre svega, zaposleni moraju da preuzmu odgovornost da se brinu o svom zdravlju. Ako radite na mestu gde vam ne dozvoljavaju da uravnotežite svoj porodični i profesionalni život, morate da odete. Neki ljudi odgovore da jednostavno ne mogu da odu. Ja im kažem: “Ako ste u sobi punoj dima pokušaćete da odete, jer će to izazvati teške posledice po vaše zdravlje.” Ljudi takođe zbog troškova u društvu moraju da traže usvajanje zakona i da deluju zajedno kako bi se zaštitili.
Tekst je objavljen na portalu BBC.