godina rođenja autorice: 1969.
Rosa
Ustajem s glavom punom mlade zelene trave.
Ona se blago talasa nudeći sebe zori.
Obuhvata me svet: svetlost i njegova senka;
glumeći mladost, nevinost, okružuje me i daje se.
Hoću da ništa ne znam, da zaboravim reči,
ratove, koplja, zgarišta, smrznute, pogorelce.
Moja je glava puna živih raspuklih klica
vlati spremnih da štedro probiju koru.
Treba mi novi svet, mirisan kao raj.
Dan me bodri, nebo je drukčije u svakom trenu.
Toliko zaludnih slika, prizora ni za koga.
Bilo bi lepo leći na livadu s travkom u zubima,
čitati znake, plivati vetrom, drhtati zemljom.
Hoću da pokidam lanac koji oduzima snagu,
da ponovo osećam telo, svako mišićno vlakno,
shvatim izlišnost straha, minornost svoju u svetu,
odbacim odgovornost, to strašilo nad javom.
Treba mi novi let, trepet lepljenih krila,
treba mi obnovljen san o raju, mirisnom kao svet.