Godine 1993, dok sam se bližio šezdesetoj, počeo sam da doživljavam neobičan fenomen – obuzimala su me spontana, neželjena sećanja na rano detinjstvo, koja su ležala netaknuta preko pedeset godina. Ne samo sećanja, nego stanja uma, misli, atmosfere i strasti povezane sa njima – naročito sećanja na detinjstvo u Londonu pre Drugog svetskog rata. Podstaknut njima, napisao sam dva kratka memoarska teksta, jedan o velikim prirodnjačkim muzejima u južnom Kensingtonu, koji su mi u detinjstvu bili mnogo važniji od škole; drugi o Hamfriju Dejviju, hemičaru s početka devetnaestog veka koji mi je tih davnih dana bio uzor, i čiji su me živopisno dočarani eksperimenti uzbuđivali i inspirisali da se na njega ugledam. Mislim da su ovi tekstovi pokrenuli neki snažniji autobiografski impuls, umesto da ga umire, i krajem 1997. krenuo sam u trogodišnji projekat pisanja knjige memoara o mojim dečačkim danima, koju sam 2001. objavio pod naslovom Uncle Tungsten.
Očekivao sam izvesnu nepouzdanost pamćenja – delimično zato što su se događaji o kojima sam pisao odigrali pre više od pedeset godina, i što većina ljudi sa kojima sam mogao da uporedim uspomene sada nisu bili među živima; a delimično zato što, pišući o prvih petnaest godina svog života, nisam mogao da konsultujem pisma i dnevnike koje sam uporno čuvao i vodio otprilike od svoje osamnaeste godine.
Pomirio sam se s tim da sam najverovatnije zaboravio ili izgubio mnogo toga, ali sam pretpostavljao da su sećanja koja još uvek imam – naročito ona živopisna, konkretna i detaljna – u suštini valjana i tačna; šokirao sam se kada sam otkrio da neka od njih nisu.
Zanimljiv primer ovoga, prvi koji sam zapazio, tiče se dva incidenta iz doba bombardovanja Londona u zimu 1940-1941, koje sam opisao u knjizi Uncle Tungsten:
„Jedne noći, bomba od 450 kila pala je u baštu do naše, ali srećom nije eksplodirala. Svi mi, čitava ulica kako mi se činilo, odšunjali smo se te noći (moja porodica otišla je kod rođaka u stan) – mnogi u pidžamama – hodajući što tiše možemo (možda vibracije mogu da je detoniraju?) Napolju je bio mrkli mrak, jer smo poštovali uredbu o gašenju svetla, i svi smo nosili baterijske lampe prigušene crvenim krep papirom. Nismo imali pojma da li će nam kuće još uvek biti tu ujutru.
Drugom prilikom, zapaljiva bomba pala je iza naše kuće i gorela užasnim, belim plamenom. Otac je imao ručnu pumpu, a braća su mu dodavala kofe s vodom. Ali činilo se da voda ne pomaže u gašenju ove paklene vatre – u stvari, voda ju je samo dodatno raspaljivala. Čulo se zlokobno šištanje i prskanje kad god bi voda zapljusnula usijani metal, a za to vreme bomba je topila svoju čauru i ispaljivala grudvice i komadiće istopljenog metala u svim pravcima.“
Nekoliko meseci nakon što je knjiga objavljena, razgovarao sam o ovim incidentima sa mojim bratom Majklom. Majkl je stariji od mene pet godina, i bio je sa mnom u Brejfildu, školskom internatu u koji smo evakuisani početkom rata (i gde ću provesti četiri užasne godine, zlostavljan od školskih drugova i sadističkog direktora). Moj brat je odmah potvrdio prvi incident, rekavši: „Pamtim ga tačno onako kako si ga opisao.“ Ali za drugi je rekao: „Ti to uopšte nisi video. Nisi ni bio tamo.“
Zaprepastile su me njegove reči. Kako je mogao da dovodi u pitanje sećanje u čiju bih verodostojnost mogao da se zakunem na sudu, i u koje nikad nisam sumnjao? „Kako to misliš?“ usprotivio sam se. „Evo, kao da sada gledam bombu, tatu sa pumpom i Markusa i Dejvida kako nose kofe. Kako bih to toliko jasno mogao da vidim da nisam bio tamo?“
„Uopšte to nisi video“, rekao je Majkl, „Obojica smo u to vreme bili u Brejfildu. Ali Dejvid [stariji brat] nam je pisao o tome. Vrlo upečatljivo, dramatično pismo. Bio si očaran tim pismom.“ Očigledno je da nisam bio samo očaran, nego sam verovatno konstruisao scenu u glavi, iz Dejvidovih reči, a zatim je usvojio, pretvarajući je u sopstvenu uspomenu.
Kada mi je Majkl to ispričao, pokušao sam da uporedim dve uspomene – prvu, čiji direktni pečat iskustva nije bio sporan, sa ovom drugom, konstruisanom. Kod prvog incidenta, osećao sam kao da sam u telu dečaka, koji se trese u tankoj pidžami – bio je decembar i ja sam bio prestrašen – i pošto sam bio mnogo niži od odraslih ljudi oko mene, morao sam da se propinjem da bih im video lica.
Drugi prizor, onaj zapaljive bombe, bio je jednako jasan – vrlo živopisan, detaljan i konkretan. Pokušavao sam sebe da ubedim da se razlikuje od prvog, da nosi tragove aproprijacije iz tuđeg iskustva i pretvaranja iz verbalnog opisa u sliku. Ali iako sada znam, intelektualno, da je ovo sećanje „lažno“, i dalje mi se čini isto tako realnim, vrlo ličnim, kao i pre. Da li je ono, zapitao sam se, postalo jednako realno, jednako lično i jednako duboko usađeno u moju psihu (i pretpostavljam u nervni sistem) kao i pravo primarno sećanje? Da li bi putem psihoanalize, ili funkcionalnog slikanja mozga, mogla da se uoči razlika?
Moje „lažno“ sećanje bilo je nalik onom pravom, i lako je moglo biti moje lično iskustvo. I ja sam vrlo lako mogao da se nađem na tom mestu; da nije tako, možda me opis iz pisma moga brata ne bi toliko dotakao. Svi mi „premeštamo“ doživljaje u nekoj meri, i ponekad nismo sigurni da li nam je neki događaj ispričan, ili smo o njemu čitali, ili smo ga čak sanjali, ili nam se zaista dogodio.
To naročito važi za događaje iz najranijeg detinjstva, za takozvana „najranija sećanja“. Vrlo se jasno sećam da sam, kad mi je bilo dve godine, povukao našeg psa Pitera za rep, dok je glodao kosku ispod stola. Piter je skočio i ugrizao me za lice, pa su me odneli, dok sam ja urlao, u očevu ordinaciju u kući, gde su me ušili sa nekoliko kopči.
U ovome ima objektivne realnosti: Piter me je zaista ugrizao kad sam imao dve godine, i dan danas nosim taj ožiljak. Ali da li ja to zaista pamtim, ili su mi pričali, pa sam kasnije iskonstruisao „sećanje“ koje su kasnija prepričavanja učvrstila u mom mozgu? Meni se taj prizor čini izuzetno realnim, i strah koji sa njim povezujem je svakako realan, jer sam posle tog događaja počeo da se bojim velikih životinja – Piter je bio moje veličine kad sam imao dve godine – i toga da će me iznenada napasti ili ugristi.
Danijel Šahter je detaljno pisao o iskrivljavanju sećanja i „izvornoj konfuziji“ koja ga prati, a u knjizi Searching for Memory iznosi poznatu priču o Ronaldu Reganu:
„Tokom predsedničke kampanje 1980, Ronald Regan je ponavljao potresnu priču o nekom pilotu iz Drugog svetskog rata, koji je naredio članovima posade da se spasavaju kad je avion pogođen neprijateljskom vatrom. Njegov mladi mitraljezac bio je toliko ozbiljno ranjen da nije mogao da se evakuiše iz aviona. Regan se jedva suzdržavao da ne zaplače dok je ponavljao pilotov junački odgovor: „Nema veze. Spustićemo ga zajedno“. Novinari su uskoro shvatili da je ova priča skoro identična kopija scene iz filma A Wing and a Prayer iz 1944. godine. Regan je po svemu sudeći upamtio podatke, ali je zaboravio njihov izvor.“
Regan je u to vreme imao 69 godina, postaće predsednik na osam godina, a od očigledne demencije oboleo je tek devedesetih. Ali čitavog života bavio se glumom i pričama, i pokazivao je sklonost za romantične fantazije i teatralnost od rane mladosti. On nije glumio emocije kada je prepričavao ovu priču – njegovu priču, njegovu stvarnost, kako je mislio – i da su ga ispitali na poligrafu (funkcionalno slikanje mozga tada nije postojalo), ne bi pokazao reakcije koje prate svesno izrečenu neistinu.
Zaprepašćujuće je shvatiti da se neke od naših najdražih uspomena možda nikad nisu dogodile – ili da su se dogodile nekom drugom. Pretpostavljam da su se mnoga moja interesovanja i impulsi, koji mi se čine potpuno ličnima, javila iz tuđih sugestija koje su na mene snažno uticale, svesno ili nesvesno, pa sam ih potom zaboravio. Isto tako, iako često držim predavanja na slične teme, nikad ne mogu da se setim šta sam tačno rekao prethodnom prilikom; niti mogu da se nateram da pratim ranije beleške. Gubeći svesno sećanje na ono što sam ranije govorio, i nemajući tekst, uvek iznova otkrivam svoje teme, koje mi se čine potpuno novima. Ovaj vid zaboravljanja možda je neophodan za kreativnu ili zdravu kriptomneziju, koja omogućava da stare misli budu iznova spojene, ispisane, razvrstane i obogaćene novim i svežim uvidima.
Ponekad se ovo zaboravljanje pretvara u samoplagiranje, kada ponavljam čitave fraze ili rečenice kao da su nove, a tome ponekad doprinosi i obična zaboravnost. Listajući stare sveske, pronalazim da su mnoge ideje skicirane u njima godinama bile zaboravljane, pa zatim oživljene i prerađene kao nove. Pretpostavljam da se takvo zaboravljanje dešava svakome, a možda je posebno učestalo kod onih koji pišu, ili slikaju, ili komponuju, jer kreativnost možda zahteva takvo zaboravljanje, kako bi sećanja i ideje mogle iznova da se rode i sagledaju u novom kontekstu i perspektivi.
Vebsterov rečnik definiše „plagirati“ kao „ukrasti i podmetati (tuđe ideje ili reči) kao svoje: koristiti (tuđi rad) bez navođenja izvora… počiniti književnu krađu: predstaviti kao novu i originalnu ideju ili proizvod iz postojećeg izvora“. Ova definicija se u velikoj meri preklapa sa definicijom „kriptomnezije“. Osnovna razlika je u tome što je plagiranje, kako se obično tumači, svesno i namerno, dok kriptomnezija nije ni jedno ni drugo. Možda bi termin „kriptomnezija“ trebalo da bude poznatiji, jer iako se može govoriti o „nesvesnom plagiranju“, sama reč „plagiranje“ je toliko moralno obojena, toliko sugeriše prekršaj i prevaru, da zadržava pežorativnu konotaciju iako pripada „nesvesnom“.
Godine 1970, Džordž Harison je komponovao izuzetno uspešnu pesmu „My Sweet Lord“, kako se ispostavilo, vrlo sličnu pesmi Ronalda Meka „He’s So Fine“, snimljenoj osam godina ranije. Kad je stvar završila na sudu, sudija je proglasio Harisona krivim za plagiranje, ali pokazao je psihološku pronicljivost i razumevanje u obrazloženju presude. Ovo je njegov zaključak:
„Da li je Harison namerno iskoristio muziku iz pesme „He’s So Fine“? Ne verujem da je to uradio namerno. Međutim… ovo je, prema slovu zakona, kršenje autorskih prava, i to ništa manje ozbiljno iako je izvršeno nesvesno.“
Helen Keler je optužena za plagiranje kad je imala samo dvanaest godina.1 Iako je bila gluva i slepa od malih nogu, i naravno nije znala da govori pre nego što je sa šest godina upoznala Eni Salivan, postala je plodna autorka kada je savladala daktilologiju i Brajevu azbuku. Kao devojčica, napisala je između ostalog i priču „The Frost King“, koju je poklonila drugarici kao rođendanski poklon. Kad je priča dospela u jedan časopis, čitaoci su ubrzo shvatili da mnogo podseća na priču za decu pod naslovom „The Frost Fairies“ autorke Margaret Kenbi. Sada se divljenje prema Helen Keler pretvorilo u prekoravanje, i Helen je optužena za plagijat i svesnu obmanu, iako je rekla da se ne seća da je ikad pročitala priču Margaret Kenbi, i da je priču sama smislila. Malu Helen su podvrgli nemilosrdnom ispitivanju, koje će na nju ostaviti traga do kraja života.
Ali Helen Keler je imala i svoje branitelje, među kojima je bila i plagijarizovana Margaret Kenbi, koja je bila oduševljena time što je Helen priču koju su joj tri godine pre toga daktilološki upisali u ruku mogla da zapamti i rekonstruiše tako detaljno. „Kakav božanstveno aktivan i snažan um to dete ima!“ napisala je Kenbi. I Aleksandar Grem Bel je stao u njenu zaštitu, rekavši, „Naši najorginalniji sastavi sačinjeni su isključivo od izraza prerađenih od nekog drugog.“2
Zapravo, Keler nije mogla da u toj meri razvije svoju maštu i um bez prisvajanja jezika drugih. Možda u nekom opštem smislu svi mi zavisimo od tuđih misli i slika.
Keler je i sama kazala da se takve aproprijacije najčešće mogu javiti kada joj se knjige upisuju u ruku, i kad reči prima pasivno. Ponekad kad se to događa, govorila je, ona ne može da identifikuje ili da se seti izvora, a ponekad čak ni toga da li su misli njene ili su došle spolja. Do takve zabune je retko dolazilo kada je čitala aktivno, koristeći Brajevu azbuku i prelazeći prstom preko listova.
Pitanje Kolridžovih plagijata, parafraza, kriptomnezija ili pozajmljivanja intrigira naučnike i biografe skoro dva veka, i naročito je zanimljivo imajući u vidu njegovu neverovatnu sposobnost pamćenja, njegovu imaginacijsku genijalnost i njegov komplikovani, višeoblični, ponekad tegobni osećaj identiteta. Ovo je najlepše opisao Ričard Holms u svojoj dvotomnog biografiji Kolridža.
Kolridž je bio nezasit, svestran čitalac, koji je izgleda pamtio sve što je pročitao. Sačuvana su svedočenja o njemu iz studentskih dana, kad je neobavezno listao Times, a potom mogao da izrecituje celo izdanje, uključujući i reklame, od reči do reči. Za mladog Kolridža, Holms piše:
„Ovo je deo njegovog dara: ogroman čitalački kapacitet, izuzetno pamćenje, govornički talenat za prizivanje i organizovanje tuđih ideja, i prirodni instinkt predavača i propovednika za sakupljanje materijala gde god da ga je pronalazio.“
Književno pozajmljivanje bilo je uobičajeno u sedamnaestom veku – Šekspir je slobodno pozajmljivao od mnogih svojih savremenika, kao i Milton.3 Prijateljske pozajmice još uvek su bile česte u osamnaestom veku, i Kolridž, Vordsvort i Sauti su svi pozajmljivali jedan od drugoga, a ponekad čak, tvrdi Holms, objavljivali pod imenom onog drugog.
Ali ono što je bilo uobičajeno, prirodno i šaljivo u Kolridžovoj mladosti, postepeno je zadobijalo neprijatniji oblik, naročito u odnosu na nemačke filozofe (pre svega Fridriha Šelinga) koje je on „otkrivao“, obožavao, prevodio i na kraju koristio na sasvim neobičan način. Čitave stranice Kolridžove Biographia Literaria sastoje se od necitiranih, doslovno preuzetih Šelingovih pasusa. Iako su ovi sramni i štetni postupci odmah (i podrugljivo) okarakterisani kao „književna kleptomanija“, ono što se zaista dešavalo bilo je mnogo kompleksnije i misterioznije, kako Holms objašnjava u drugom tomu svoje biografije. Najflagrantnije Kolridžove plagijate on pronalazi u najtragičnijem periodu njegovog života, kada ga je Vordsvort napustio, kad ga je mučila duboka anksioznost i intelektualna nesigurnost, i najteža opijumska zavisnost. U to vreme, piše Holms, „njegovi nemački autori pružali su mu podršku i utehu: prema metafori koju je i sam često koristio, uvio se oko njih kao bršljan oko hrasta.“
Pre toga, kako Holms opisuje, Kolridž je razvio još jednu čudnu sklonost, za nemačkog pisca Žan-Pola Rihtera – sklonost koja ga je navela da prevede i prepiše Rihterove spise, i da ih potom elaborira na svoj način, pa da u svojim beleškama razgovara i komunicira sa Rihterom. Na pojedinim mestima, njihovi glasovi postaju toliko isprepleteni da ih je nemoguće razlikovati.
Godine 1996. pročitao sam prikaz nove drame Brajana Frila, Moli Svini. Radi se o masažerki, slepoj od rođenja, koja je kao sredovečna žena operisana i progledala. Ali onda je shvatila da je ova neočekivana sposobnost duboko zbunjuje. Moli ne može da prepozna ni ljude ni stvari, ne razume ono što vidi – i na kraju se s olakšanjem vraća u svoje prvobitno slepilo. Ovaj siže me je zapanjio, pošto sam samo tri godine ranije objavio u New Yorkeru istoriju bolesti pacijenta sa vrlo sličnom pričom („To see and not see“). Kada sam nabavio primerak Frilove nove drame, nije me iznenadilo to što su koncept i stil bili briljantni, ali me je iznenadilo, više od tematskih sličnosti, to što sam pronašao čitave fraze i rečenice iz mog članka.
Pisao sam Frilu, i on mi je odgovorio da je zaista pročitao moj članak, i da ga je on duboko potresao (delimično jer je mislio da i sam gubi vid). Čitao je i mnoge druge istorije bolesti o sličnim slučajevima. Fril je zaključio da je verovatno nenamerno upotrebio rečenice iz mog članka, i pristao je da ga u drami navede kao jedan od izvora.
Frojd je bio fasciniran svakodnevnim omaškama i greškama u sećanju, i njihovom vezom sa emocijama, naročito onim nesvesnim; ali morao je da prihvati i mnogo ozbiljnija izobličenja sećanja kod nekih svojih pacijenata, naročito kad su mu prepričavali kako su u detinjstvu seksualno zavođeni ili zlostavljani. U prvo vreme, ove doživljaje je shvatao doslovno, ali kasnije, kada se u nekoliko slučajeva pokazalo da za njih nema mnogo dokaza i da nisu mnogo verovatni, počeo je da se pita da li su takva sećanja iskrivljena fantazijom, i da li su neka od njih možda potpune izmišljotine, nesvesno konstruisane, ali toliko ubedljive da su i sami pacijenti u njih potpuno poverovali. Priče koje su pacijenti govorili njemu i sebi mogle su u velikoj meri da odrede tok njihovih života, i Frojdu se činilo da je njihova psihološka realnost verovatno ista, bilo da potiču iz doživljenog iskustva ili iz uobrazilje.
U naše vreme, opisi i optužbe za zlostavljanje u detinjstvu dostigli su skoro epidemijske razmere. Mnogo se govorilo o takozvanim oživljenim sećanjima – sećanjima na iskustva koja su toliko traumatična da ih je odbrambeni mehanizam potisnuo, pa su zatim, pomoću psihoterapije, obnovljena. U posebno mračne i fantastične oblike toga spadaju opisi raznih satanističkih obreda, često praćenih prisilnim seksualnim odnosom. Takve optužbe uništile su mnoge živote i porodice. Ali pokazano je, barem u nekim slučajevima, da takvi opisi mogu biti insinuirani ili usađeni od strane drugog. Naročito je uspešna uobičajena kombinacija povodljivog svedoka (često deteta) i autoritarne ličnosti (možda psihoterapeuta, nastavnika, socijalnog radnika ili policijskog službenika).
Od inkvizicije i salemskih veštica, do sovjetskih suđenja 1930-ih i Abu Graiba, razne vrste „ekstremnog isleđivanja“ ili naprosto fizičke i mentalne torture, korišćeni su za izvlačenje političkih ili verskih „priznanja“. I dok se takva isleđivanja mogu vršiti prvenstveno u cilju dobijanja informacija, skrivena namera može biti i ispiranje mozga, izazivanje promene mišljenja ili punjenje glave usađenim, samooptužujućim sećanjima, što može da se izvede izuzetno uspešno.4
Ali prisilna sugestija nije uvek neophodna za iskrivljavanje sećanja. Poznato je da svedočenja očevidaca mogu biti pogrešna i podložna sugestiji, što često ima ozbiljne posledice za pogrešno osumnjičene.5 Sa otkrićem DNK analize, sada je moguće u mnogim slučajevima objektivno potvrditi ili pobiti takvo svedočenje, i Šahter ističe da je „nedavno sprovedena analiza četrdeset slučajeva u kojima su DNK dokazi ustanovili nevinost pogrešno osuđenih otkrila da je u trideset šest slučajeva (90 posto) na osuđujuću presudu uticala pogrešna identifikacija očevidaca.“
Ako smo u poslednjih trideset godina imali talas sindroma nepouzdanog sećanja i identiteta, u tom istom periodu došlo je do značajnih otkrića – forenzičkih, teorijskih i eksperimentalnih – o nepouzdanosti sećanja. Elizabet Loftus, psiholog i istraživač pamćenja, dokumentovala je zabrinjavajuće uspešno usađivanje lažnog sećanja putem jednostavnog sugerisanja fiktivnog doživljaja ispitaniku. Takvi pseudo-događaji, koje su izmislili psiholozi, kreću se od blago uznemirujućih ili komičnih incidenata (da se ispitanik, na primer, jednom u detinjstvu izgubio u tržnom centru) do ozbiljnijih incidenata (da ga je napala životinja, ili da ga je ozbiljno napalo neko drugo dete). Nakon prvobitne sumnje („Nikad se nisam izgubio u tržnom centru“), pa zatim nesigurnosti, ispitanik može toliko duboko da poveruje da će nastaviti da insistira na istinitosti usađenog sećanja čak i nakon što ispitivač prizna da se događaj uopšte nije odigrao.
Bilo da se radi o umišljenom ili istinitom zlostavljanju u detinjstvu, pravim ili eksperimentalno usađenjim sećanjima, obmanutim svedocima ili slomljenim zatvorenicima, o nesvesnom plagiranju i o lažnim sećanjima koja verovatno svi imamo usled mešanja izvora – u svim tim slučajevima je jasno da u odsustvu potvrde sa strane, ne postoji jednostavan način da napravimo razliku između pravog sećanja ili nadahnuća i onog pozajmljenog ili sugerisanog, između, kako ih psihoanalitičar Donald Spens naziva, „istorijske istine“ i „narativne istine“.
Čak i kada se skriveni mehanizam lažnog sećanja otkrije, kao što sam ja uspeo da uradim uz pomoć mog brata u slučaju incidenta sa zapaljivom bombom (ili kao što je Loftus radila kada je svojim ispitanicima otkrivala da su ta sećanja usađena), to ne znači da će osećanje proživljenog iskustva koje ih prati nestati. Niti će, kad smo već kod toga, očigledna nepodudarnost ili apsurdnost nekih sećanja poljuljati naše ubeđenje ili verovanje. Ljudi koji tvrde da su ih oteli vanzemaljci uglavnom ne lažu kad govore kako su odvedeni u svemirski brod, niti su svesni da su to izmislili – neki iskreno veruju da se to zaista dogodilo.
Kada se jednom takva priča ili sećanje konstruiše, propraćena živopisnim slikama i snažnim emocijama, sasvim je moguće da ne postoji unutrašnji, psihološki način da se istinito razdvoji od neistinitog – a nema ni spoljnog, neurološkog načina. Psihološke uzajamne veze takvog sećanja mogu se ispitati funkcionalnim slikanjem mozga, i te slike otkrivaju da snažna sećanja proizvode snažnu aktivnost mozga u čulnim zonama, emocionalnim (limbičkim) zonama, i izvršnim zonama (prednji režanj) – što je praktično identičan obrazac bilo da je „sećanje“ zasnovano na pravom doživljaju ili ne.
Izgleda da ne postoji mehanizam u mozgu koji otkriva istinitost naših sećanja. Nemamo neposredan pristup istorijskoj istini, i ono što osećamo ili tvrdimo da je istina (kao što je Helen Keler imala priliku da utvrdi) zavisi jednako od naše imaginacije koliko od naših čula. Ne postoji način da se realni događaji direktno prenesu ili zabeleže u našem mozgu; oni su doživljeni ili konstruisani na vrlo subjektivan način, koji se pre svega razlikuje od osobe do osobe, a zatim različito reinterpretira ili ponovo doživljava kad god se prizove u sećanje. (Neuronaučnik Džerald Edelman često govori o opažanju kao „stvaranju“ i sećanju kao „ponovnom stvaranju“ ili „ponovnoj kategorizaciji“.) Često je narativna istina naša jedina istina, priče koje pričamo jedni druguma, i sebi – priče koje stalno iznova kategorišemo i prerađujemo. Takva subjektivnost ugrađena je u samu prirodu pamćenja i proizlazi iz mehanizama u ljudskom mozgu. Pravo je čudo što su ozbiljne aberacije relativno retke, i što je naše sećanje uglavnom relativno solidno i pouzdano.
Kao ljudska bića, mi smo obdareni moždanim sistemom koji je pun mana, slab i nesavršen – ali istovremeno vrlo fleksibilan i kreativan. Nesigurnost ili indiferentnost po pitanju izvora možda je paradoksalno prednost: ako bismo mogli da obeležimo izvore našeg celokupnog znanja, bili bismo preplavljeni često irelevantnim podacima.
Indiferentnost prema izvorima omogućava nam da usvojimo ono što čitamo, ono što nam se kaže, ono što drugi govore i misle i pišu i slikaju, jednako intenzivno i bogato kao da se radi o primarnom iskustvu. Ona nam omogućava da vidimo i čujemo tuđim očima i ušima, da uđemo u glavu nekog drugog, da apsorbujemo umetnost i nauku i religiju čitave kulture, da damo doprinos zajedničkom umu, opštem polju znanja. Ovakva vrsta deljenja i učestvovanja, ovakva zajednica, ne bi bila moguća da je naše celokupno znanje, naše sećanje, obeleženo i identifikovano, shvaćeno kao privatno i isključivo naše. Sećanje je dijaloško i ne potiče samo iz neposrednog iskustva, nego i iz interakcije mnogih umova.
- Ovu epizodu detaljno i saosećajno obrađuje Doroti Herman u svojoj biografiji Helen Keler; A Life (University of Chicago Press, 1998).
- Mark Tven je kasnije pisao Helen Keler: „Zaboga, koliko je neizrecivo smešna, idiotska i groteskna bila čitava ona farsa sa „plagiranjem“! Kao da u bilo kojoj ljudskoj izjavi ima ičeg drugog osim plagiranja!… Jer sve su ideje u osnovi polovne, svesno i nesvesno izvučene iz milion drugih izvora“. Zapravo, Mark Tven je i sam počinio takvu nesvesnu krađu, koju je opisao u govoru prilikom sedamdesetog rođendana Olivera Vendela Holmsa: „Oliver Vendel Holms… bio je… prvi velikan pisane reči od koga sam nešto ukrao – što je bio povod da mu napišem pismo, i njemu da mi odgovori. Kad mi je izašla prva knjiga, jedan prijatelj mi je rekao „Ona posveta ti je baš lepa.“ Jeste, rekao sam, i ja tako mislim. Moj prijatelj je rekao „Oduvek mi se dopadala, čak i pre nego što sam pročitao Naivčine na putovanju.“ Ja sam ga, naravno upitao „Kako to misliš? Gde si je video pre toga?” „Pa, prvo sam je video pre mnogo godina kao posvetu doktora Holmsa u njegovoj knjizi Songs in Many Keys.“ …Naravno, napisao sam pismo dr Holmsu i rekao mu da nisam nameravao da kradem, a on mi je odgovorio na najljubazniji način i da je sve u redu i da nema nikakve štete; i dodao je da smatra kako svi mi prerađujemo ideje koje smo prikupili čitajući i slušajući, pa onda zamišljamo da su originalne.
- Kembridžova Istorija engleske i američke književnosti kaže za Miltona: „Lovci na paralele, lovci na plagijate i lovci na izvore uložili su ogroman trud… da pokažu kako je Milton imitirao, pozajmljivao ili, na ovaj ili onaj način, sledio Adama od… Andreinija (1613), Lucifera od Vondela (1654), the Adamus exul od Grocija (1601), Silvesterovog Du Bartasa (1605) pa čak i Kedmona… Ako pretpostavimo da je Milton pročitao sve te knjige, Izgubljeni raj i dalje je Miltonov; i savršeno je jasno ne samo da niko drugi nije mogao da ga konstruiše iz njih, nego i da komisija sastavljena od njihovih autora, ornih i složnih onako kako saradnici nikad nisu bili, nikad ne bi mogla ni da se približi ovom delu, niti Miltonu.
- Tema ispiranja mozga ili slamanja čoveka, uz prisilno iskrivljavanje sećanja, zastrašujuće je ilustrovana u Orvelovom romanu 1984, i u filmu Aleka Ginisa Zatvorenik.
- Hičkokov Pogrešan čovek (jedini film koji je snimio po istinitom događaju) govori o zastrašujućim posledicama pogrešne identifikacije na osnovu svedočenja očevica.