Godine 2013. Čarls Mari je otputovao na ostrva Galapagos da održi predavanje u Društvu Mon Peleren (Mont Pelerin Society) – leglu neoliberalizma koje je osnovao Fridrih Hajek 1947. Ali Mari se nije držao uobičajenog neoliberalističkog scenarija: ekonomska sloboda, neometana trgovina, preduzetnički duh. Umesto toga, njegova tema je bila „ponovno otkrivanje ljudske prirode i ljudske raznovrsnosti“. Nova otkrića u genetici, tvrdio je on, „preokrenuće starovremensko razumevanje ljudske životinje“ i poništiti „intelektualno opadanje ljudske prirode i ljudskog diverziteta u Sjedinjenim Državama“.
Mari je pozdravio ta otkrića zato što je smatrao da doprinose ne samo borbi protiv pogubnih posledica „premisa o jednakosti“ već i boljem razumevanju i organizovanju obrazaca ekonomske sposobnosti u promenjenoj ekonomiji.
Iako pozivanje na prirodu nije deo opšteprihvaćenog ideološkog jezgra neoliberalizma, ono je posle završetka Hladnog rata bilo ključni sastojak neoliberalne misli. Komunizam je bio mrtav, ali neoliberali su strahovali da bi se Levijatan mogao povampiriti. Otrov građanskih prava, feminizma, afirmativne akcije i ekološke svesti – nastao u društvenim pokretima 1960-ih i 1970-ih – prožeo je ljude, nadahnuo ih da se odupru onome što su videli kao suviše moćnu državu i podstakao atmosferu političke korektnosti i „viktimologije“, koja je pak gušila slobodu govora i podsticala kulturu zavisnosti od države i socijalnih zahteva.
Protivotrov za sve to liberali su našli u rodnoj, rasnoj i kulturnoj hijerarhiji koja je, po njihovom mišljenju, ukorenjena u genetici i tradiciji. U međuvremenu je demografska promena – sve starije belo stanovništvo i rast nebelog stanovništva – navela neke od njih da ponovo promisle uslove neophodne za opstanak kapitalizma. Možda je kulturna homogenost preduslov društvene stabilnosti, dakle, mirnog odvijanja tržišne razmene i uživanja u privatnoj svojini?
Struja neoliberalnog pokreta koja je 1990-ih ponikla iz tih ideja označila je uspon novog fuzionizma. Dok je prvobitni fuzionizam iz 1950-ih i 1960-ih kombinovao libertarijanizam s verskim tradicionalizmom u stilu Vilijama F. Baklija i magazina National Review, novi fuzionizam branio je neoliberalne strategije argumentima pozajmljenim od kognitivne, bihejvioralne i evolucione psihologije, a ponekad i od genetike, genomike i biološke antropologije. Konzervativni istoričar Pol Gotfrid uočio je tu pojavu još 1987. Dok su stariji konzervativci religijskim jezikom podupirali ideje o razlikama među ljudima, Gotfrid je primetio da su noviji počeli da pribegavaju disciplinama kao što je sociologija, u nastojanju, po rečima E. O. Vilsona, da „biologizuju“ etiku.
Nasuprot tvrdnji da su desničarski populisti poslednjih godina odlučno pobijali neoliberalizam, uspon današnje globalne desnice počiva upravo na toj neobičnoj novoj koaliciji. U njene redove ne spadaju samo mnogi sporedni igrači – kao što su Mari Rotbart, Hans-Herman Hope i Piter Brimelou – već i neke kolovođe desnice poput Stiva Banona, Pitera Tila i Ilona Maska. (Što se tiče Gotfrida, on je bio „nevoljni mentor“ Ričarda Spensera, ključnog belog nacionaliste u Šarlotsvilu.) Po mnogo čemu, ideje poput Marijevih su lepak koji drži celu tu građevinu na okupu. Tokom prethodne dve decenije, izjave ovog samozvanog libertarijanca, pomešane s navrat-nanos sklepanim govorima o porodičnim vrednostima, služile su kao most koji povezuje različite frakcije rasističke desnice, od onog krila Silicijumske doline koje je opsednuto koeficijentom inteligencije i mržnjom prema diverzitetu, ravnopravnosti i inkluziji, do njenih belih nacionalističkih rubova.
Ta nova formacija ne odbacuje već produbljuje dinamiku konkurencije. Takozvani populisti desnice, od Sjedinjenih Država i Britanije do Mađarske i Argentine, nisu odbacivali globalni kapitalizam kao takav. Pre su odbacivali model globalnog kapitalizma koji je vladao 1990-ih i koji se vrteo oko velikih multilateralnih trgovinskih sporazuma. Opredelili su se za unilateralnu aktivnost poput Trampove upotrebe carina kao poluge za otvaranje tržišta američkim investitorima, proizvodima i uslugama. Sve u svemu, vođe te desnice ne nude mnogo planova za kontrolu finansija, reindustrijalizaciju ili uspostavljanje Zlatnog doba sigurnih radnih mesta. Naprotiv, njihovi pozivi na privatizaciju, deregulaciju i smanjenje poreza dolaze pravo iz priručnika svetskih lidera u poslednjih trideset godina.
Drugim rečima, nova desnica zapravo ne odbacuje globalizam, već u njega uvodi jednu novu struju – onu koja prihvata međunarodnu podelu rada, ali istovremeno sve čvršće kontroliše neke vrste migracije. Tu se prosečna inteligencija zemalja određuje tako da kolektivizuje i naturalizuje koncept „ljudskog kapitala“. Uz pozivanje na vrednosti i tradicije koje se ne mogu statistički prikazati, postepeno se prelazi na jezik nacionalnih suština i nacionalnog karaktera. Rešenje koje nova desnica nalazi u rasi, kulturi i naciji samo je najnovija iteracija protržišne filozofije, zasnovana na ideji da smo svi isti, ali i različiti na fundamentalan i možda nepromenljiv način.
***
Da bismo razumeli tu promenu, moramo se vratiti u 1990-te i rane 2000-te. Taj period se često opisuje kao vreme konačne pobede neoliberala u ratu protiv komunizma – dolazak do kraja istorije, kad neoliberalima ne ostaje da rade ništa drugo do da glancaju biste Mizesa i Hajeka i naslađuju se svojim trijumfom. Oni su se, naprotiv, plašili da su pretrpeli poraz u Hladnom ratu.
„Prikladno je što se Društvo Mon Peleren, vodeća svetska grupa proučavalaca slobodnog tržišta sastala u nedelji kad je u Sovjetskom Savezu srušen komunizam“, pisao je Wall Street Journal u septembru 1991. Ali okupljeni su shvatili da iako „komunizam silazi sa istorijske pozornice, glavna pretnja slobodi može doći od utopijskog ekološkog pokreta koji, kao i socijalizam, smatra da je blagostanje ljudskih bića podređeno ʼvišimʼ vrednostima“. Komunizam je bio kameleon; menjao je boju od crvene do zelene. „Pošto smo savladali crvenu, sad nam preti opasnost da nas proguta zelena“, upozorio je, deceniju kasnije, Fred Smit iz Instituta konkurentskog preduzetništva na sastanku Društva Mon Peleren. „Snage koje su nekad marširale pod zastavom ekonomskog napretka, pregrupisale su se i okupile pod ekološkom zastavom.“
U razgovoru koji je s njim 1992. vodio Piter Brimelou, novinar i potonji restrikcionistički huškač, Milton Fridman je izrazio sličan stav. Na pitanje o kraju Hladnog rata, odgovorio je: „Pogledajte kako su Sjedinjene Države reagovale na pad Berlinskog zida… Nije bilo sastanaka na vrhu u Vašingtonu o smanjivanju obima državne administracije. O čemu se govorilo na samitu? O povećanju državne potrošnje. Šta je radio gospodin Buš, navodno desničarski predsednik? Predsedavao je ogromnim porastom paternalizma. Setimo se Zakona o čistom vazduhu, Zakona o američkim državljanima s invaliditetom, takozvanog Zakona o kvotama za građanska prava.“
Fridman je zaštitu prirodne sredine i „posebne interese“ građana sa invaliditetom i pripadnika manjina video kao legla postkomunističkog etatizma.
Drugim rečima, „neprijatelj je mutirao“, kako je napisala ekonomistkinja Viktorija Karzon-Prajs, jedna od samo tri žene koje su se našle na čelu Društva Mon Peleren. „Osnivači našeg Društva borili su se 1947. s otvorenim komunizmom, s tvrdokornim planskim kejnzijanstvom. Danas su naši protivnici podmukliji.“ Na prvom sastanku društva posle pada Zida, njegov predsednik Antonio Martino, italijanski ekonomista i jedan od osnivača Berluskonijeve stranke Forca Italija, rekao je: „Socijalizam je mrtav, ali etatizam nije.“ Tri najveće pretnje su bile ekološki pokret, državna potrošnja i evropske integracije.
Što se tiče prve, prisutni su saznali da ljudska aktivnost nije nužno uzrok nestanka ozonskog omotača i da to jednako mogu biti i morske alge, okeanske struje i vulkani. Problem Evrope je bio ozbiljniji. Pokazalo se, naime, da su nadnacionalne institucije, koje su nekad smatrane motorom onoga što je Karzon-Prajs nazvala „Ferari model integracije“ (jer će ubrzati konkurenciju među radnom snagom, proizvodima i finansijskim tržištima) zapravo socijalistički trojanski konji. Činjenica da su se ujedinjavanje Evrope i raspadanje Sovjetskog Saveta zbivali u isto vreme, mnogim libertarijancima se činila opakom i zastrašujućom. „Bila bi to ironija istorije“, rekao je nemački istoričar nauke Gerard Radnicki na sastanku Društva u Minhenu, „kad bi evropska nad-država krenula putem ka jačanju države i rastu birokratije ili ka pritajenom socijalizmu, što znači ka smanjenju slobode i rasta u trenutku kad ʼpostkolonijalističkeʼ zemlje nastoje da se desocijalizuju i izvrše tranziciju u slobodu.“
Evropa je bila samo deo problema. „Ne samo što je Levijatan živ“, napisao je Radnicki, „već i nastavlja da raste.“ Na sledećem sastanku, novi predsednik, ekonomista Gari Beker s Čikaškog univerziteta, ponovio je taj refren: „Može se činiti da je zadatak [Društva Mon Peleren] uglavnom ostvaren s krahom komunizma u većem delu Istočne Evrope… Nažalost, ostaje mnogo šta da se uradi. Ogromna većina svetskog stanovništva još živi u zemljama koje žestoko suzbijaju i ekonomske i političke slobode. Čak i u demokratskim zemljama Zapadne Evrope, Sjedinjenim Državama i drugde, državna kontrola i upravljanje ekonomskim aktivnostima se širi umesto da se smanjuje.“
Problem neoliberala je delom to što su se tako usredsredili na svoje protivnike da nisu posvetili dovoljno vremena razmišljanju o tome kako bi njihova utopija izgledala na samom početku. Neoliberalna „kvaka“ na kraju Hladnog rata bila je to što su decenije „kolektivizma“ i zavisnosti od države – čak i u kapitalističkom svetu – podrile vrline oslanjanja na sopstvene snage, koje omogućavaju reprodukciju društvenog života. Na pedesetom godišnjem sastanku Društva u Huverovoj instituciji 1997. godine, Majkl S. Džojs, predsednik Fondacije Bredli i član Društva, rekao je da se „nije posvećivalo dovoljno pažnje jednoj vrlo važnoj i otrežnjujućoj činjenici. Ako sutra budemo imali političke snage kadre da demontiraju državu blagostanja i ako budemo odlučili da to učinimo, suočićemo se s jednom zastrašujućom, ali neizbežnom činjenicom: iza države blagostanje nema gotovo ničeg.“
Upravo zahvaljujući logici neoliberala, zavisnost od države-dadilje ostavila je plitko korenje na mestu na kom bi se moralo nalaziti vezivno tkivo zajednice i porodice. „Nestali su mehanizmi koji su postojali pre države blagostanja i u izvesnoj meri joj služili da obavlja svoju funkciji“, rekao je Džojs. Odatle se pojavio problem: „Mutno i privlačno obećanje da će privatni sektor i slobodno tržište odmah popuniti jaz – poput Atine koja je, potpuno razvijena, iskočila iz Zevsa – i na taj način zameniti državu blagostanja i učiniti novi poredak prihvatljivim našim građanima, pusta je iluzija.“ Ovde vidimo nešto vrlo važno. Neoliberali nisu samo poricali svoju pobedu u Hladnom ratu već su se i plašili stvarnosti koja bi nastupila da su zaista pobedili.
***
Sam Mari je opširno pisao o tome u okviru priprema za sastanak Društva u Kankunu 1996. Pošto se čini da je „radikalna liberalna reforma… sada potencijalno nadohvat ruke u Sjedinjenim Državama“, potrebno je da neoliberali razmisle o tome „kako bi liberalna država trebalo da se nosi s ljudskom patnjom koja istrajava posle uspostavljanja liberalnih politika“. Mnogi liberali, istakao je on, tvrde da „poslednjih trideset godina predstavljaju skretanje koje ide protiv ljudske prirode i sve što je potrebno za ozdravljenje jeste da se zaustavi otrov i omogući proces isceljenja“. Ipak, to su zasad hipoteze i potrebno je da ih „naučnici osvetle činjenicama“. Upravo zato što su bili tako blizu uspeha, neoliberali bi morali bistrim očima posmatrati bolnu tranziciju iz sveta države blagostanja. Da li bi oporavljanje masa bilo moguće ili je i samo postojanje zavisnog stanovništva problem koji traži rešenje?
U svakom slučaju, buduće društvo ne bi moralo da se gradi od nule. Potrebni su povratak prvim principima i pokretanje široke rasprave o ljudskom stanju i preduslovima tržišnog poretka koja bi preuzela saznanja iz disciplina izvan ekonomije. Dakle, ulazak u nauku i povratak prirodi. „Znatan deo liberalne misli pretpostavlja da je ljudska životinja pogodna za liberalizam svuda i pod svim uslovima“, napisao je Mari i nastavio: „Nauka je nepobitno dokazala da veliki deo najindividualnijih ljudskih sposobnosti dobija svoj konačan oblik pre nego što čovek dospe u doba kad može imati ikakvu kontrolu nad tim stvarima… Varijacije koje se mogu pripisati okruženju, uglavnom nastaju tokom prvih godina života, možda čak i tokom prvih meseci. Kombinacija genetskih uticaja i ranog delovanja sredine tako je moćna da se IQ stabilizuje oko šeste godine, pre nego što se iko može smatrati nezavisnim moralnim akterom.“
Prednosti koje su dovele do dugotrajnog blagostanja duboko su usađene u određene kulture i ne mogu se lako iz njih iščupati i presaditi.
Nova desnica našla je sveopšte objašnjenje u ideji o ljudskoj prirodi: sad su mogli da utemelje neoliberalizam i objasne njegove brutalne nejednakosti, kako u svojoj zemlji tako i globalno, nečim što je izvan i iznad društva. Marijeve ideje brzo su prešle u politiku. Tu temu među prvima je prigrlio Mari Rotbard, ekonomista austrijske škole, libertarijanac i član Društva Mon Peleren, koji je savetovao republikanskog predsedničkog kandidata Patrika Dž. Bjukenana i ranih 1990-ih ocrtao strategiju „paleopopulizma“ kao načina upotrebe izborne demokratije za ostvarivanje libertarijanskog cilja: društva bez države. Naglasak je stavljao na rasnu razliku i video je, na primer, raspad Jugoslavije kao dokaz da je kulturno homogena secesija jedini održiv oblik organizacije.
Rotbardov intelektualni naslednik Hans-Herman Hope, govornik na sastancima Društva Mon Peleren, dalje je radikalizovao program svog mentora: klevetao je demokratiju kao „boga koji je doživeo poraz“, iznosio rasna objašnjenja kao obrasce ekonomskog ponašanja i osnivao forume za razmenu ideja između eugeničara, etničkih secesionista i ekonomista austrijske škole. Hope je bio aktivan i u Sjedinjenim Državama i u Centralnoj Evropi i delovao je kao most između disidentskih članova Mon Pelerena u Nemačkoj i Austriji, koji su težili da stvaraju sopstvene saveze udesno od većinskih partija da bi se suprotstavljali kako evropskoj integraciji tako i demografskoj pretnji ne-bele imigracije.
U Nemačkoj se 2010. godine rasni stav desnice začudo iskristalisao u liku jednog socijaldemokrate i člana upravnog odbora centralne banke. Knjiga Tila Zaracina Nemačka ukida samu sebe, koja je prodata u više od milion i po primeraka, oslanjala se na ista istraživanja kao Mari, Rotbard i Hope u nastojanju da dokaže rasne razlike u kognitivnim sposobnostima. Zaracinova sinteza slobodne trgovine, nezavisne monetarne politike i biološkog rasizma predstavlja intelektualno jezgro Alternative za Nemačku i austrijske Stranke slobode. Alternativna desnica je prigrlila Hopeovu retoriku nasilnog suzbijanja razlika i programa rasne secesije.
***
Nije neobično to što je neoliberalizam privlačan ekstremnoj desnici. Oba tabora preziru egalitarizam, globalnu ekonomsku jednakost i solidarnost izvan okvira nacije. Oba vide kapitalizam kao neizbežan i procenjuju građane na osnovu merila produktivnosti i efikasnosti. A možda je najupadljivije to što se oba oslanjaju na isti panteon heroja.
Jedan od tih heroja je Hajek, ikona na obe strane neoliberalno/populističke linije. U svom govoru na kongresu stranke Marin le Pen Nacionalno okupljanje 2018. u Francuskoj, populista Stiv Banon je osudio „establišment“ i globaliste, ali je svoj argument ipak izgradio na Hajekovoj metafori Puta u ropstvo i pozivao se na učiteljev autoritet.
„Centralna vlada, centralne banke, centralne kapitalističke tehnološke kompanije kontrolišu vas i vode Putem u ropstvo na tri načina“, rekao je Banon. „Centralne banke rade na obezvređivanju vaše valute, centralna vlada na obezvređivanju vaše nacionalne pripadnosti, a kapitalističke tehnološke sile na obezvređivanju vaše ličnosti. Hajek nas je upozorio da će Put u ropstvo voditi kroz te tri faze.“
Od jedva prepoznatljive veze s onim što je Hajek zapravo govorio, važnije je bilo Banonovo pozivanje na autoritet austrijskog mislioca. Nedelju dana ranije, Banon je u Cirihu takođe prizivao Hajeka. Tu mu je domaćin bio Robert Kepel, vlasnik novina, član desničarske Švajcarske narodne stranke i Društva Fridrih Hajek, koji je Banonu poklonio prvi broj svog magazina Die Weltwoche, šapnuvši mu da je taj broj „iz 1933“ – dakle iz vremena kad je magazin podržavao dolazak nacista na vlast.
„Neka vas nazivaju rasistima“, rekao je Banon u svom tipskom govoru. „Neka vas nazivaju ksenofobima. Neka vas nazivaju nativistima. Nosite taj naziv kao orden časti.“ Cilj populista, rekao je, nije da se maksimalno uveća vrednost deonica, već da se „maksimalno uveća vrednost nacionalne pripadnosti“; njihov cilj nije da neoliberalizam bude odbačen, već da njegova ekonomska logika prodre duboko u srce kolektivnog identiteta.
U trenutku kad forme retorike, estetike i delovanja koje su nekad bile marginalne ubrzano postaju većinske i kad su u mnogim zemljama osvojile vlast, korisno je ponovo pogledati njihovu genealogiju i zapitati se kako smo dovde došli. Često otkrivamo da ekstremna desnica nije antiteza neoliberalizma – neprijateljska horda koja nadire sa sela s bakljama i vilama – već čedo neoliberalizma, odgajeno u decenijama razgovora i debata o tome koje su popravke potrebne kapitalizmu da bi preživeo.
Ovaj esej je adaptirani deo nove knjige Kvina Slobodiana Hajekova kopilad: Rasa, zlato, IQ i kapitalizam ekstremne desnice / Hayek’s Bastards: Race, Gold, IQ, and the Capitalism of the Far Right, Zone Books, april 2025.