U prva tri meseca izraelskog napada na Gazu ubijeno je 25.000 Palestinaca i ranjeno oko 60.000, a 70 odsto su žene i deca. Raseljeno je oko 80 odsto stanovništva Gaze. Stopa poginulih je viša nego u većini ratova vođenih u ovom veku, ponekad više od 2.000 mrtvih nedeljno. Bilo je vazdušnih napada na ambulante, pekare, škole UN koje služe kao skloništa. Izraelske snage su ubile više od 150 osoba koje su radile za Ujedinjene nacije. Međunarodne dobrotvorne organizacije mogu samo da sabiraju svakodnevne amputacije udova. Dok se izraelski zvaničnici drže besmislenog poricanja da postoji ikakva humanitarna kriza, veliki deo urbane Gaze pretvoren je u džombasti vulkanski predeo sačinjen od crno-sivih brežuljaka.
Posle napada Hamasa od 7. oktobra želja za osvetom raširila se Izraelom. Ali izraelska vojska je očigledno znala mnogo manje o onom što se događalo u Gazi nego što je verovala da zna. Ako je Izrael bio slep za brižljivo pripreman napad takvih razmera, kako će sada voditi suvislu vojnu operaciju? Eliminisanje Hamasa ili uništavanje njegove organizacije bilo bi krajnje teško, možda i nemoguće, čak i da je Izrael imao dobru obaveštajnu službu u Pojasu Gaze. Kad se suočio s činjenicom da je nema, Izrael je odlučio da sravni Gazu sa zemljom. Izraelski zvaničnici i ambasadori i sami su uporedili vazdušnu kampanju s bombardovanjem Drezdena. Stopa ubijanja, koliko god da je velika, dalje se uvećava sistematskim uništavanjem civilne infrastrukture. Rat je zahtevao mobilizaciju najmanje 360.000 rezervista: četiri odsto izraelskog stanovništva. Čini se da su prirodu operacija u samom početku prihvatili svi, od političke i vojne hijerarhije do pojedinačnih vojnih jedinica: Gaza će biti uništena i na njenim ruševinama biće pobodena izraelska zastava. Vojnici su stalno postavljali video snimke u kojima su dokumentovali isterivanje Palestinaca iz njihovih kuća i svoje likovanje zbog toga. Kao što je rečeno na Kanalu 13, izraelske snage će slaviti „Hanuku na Palestinskom trgu“ u Gradu Gazi.
Rat je počeo nedeljama strateškog bombardovanja kvadratnog metra za kvadratnim metrom. Verovalo se da u nekim stambenim zgradama ima stanova koji pripadaju članovima Hamasa i one su gađane bez ikakvog obaziranja na to koliko će drugih ljudi biti ubijeno. U nekim slučajevima stotine civila su poginule zato što je Izrael pokušavao da pogodi jednog pripadnika Hamasa. Ali kao što kaže izraelski istraživački novinar Yuval Abraham, koji ima dobre izvore u visokim vojnim i obaveštajnim krugovima, veliki deo vazdušne kampanje bio je uperen na Gazu u celini, a ne na Hamas, kao što Izrael i dalje tvrdi. Po njegovim izvorima, većina vazdušnih napada bila je izričito usmerena na civilne mete i cilj je uglavnom bio „uništavanje palestinskog civilnog društva“. Američki politikolog Robert Pape je to opisao kao „jednu od najintenzivnijih kampanja kažnjavanja civila u istoriji“.
Strateško bombardovanje izaziva – vojnim sredstvima – masivno uništavanje grada slično onom koje su prošlogodišnji zemljotresi izazvali u Turskoj i Siriji: izuvijane ili pokidane cevi i žice, gomile slomljenih šipova i šuta, kuće precepljene napola, s temeljima izbačenim na površinu poput korenja iščupanih stabala. Ima se utisak da količina ruševina nadmašuje ukupnu masu prvobitnih zgrada. Ko bi to ikad mogao da raščisti i gde bi sve odložio? Kako bi kopači mogli da razdvoje šut od kostiju? Na kopnu je izraelska strategija bila opkoljavanje ostataka Grada Gaze. Vojska je ušla u severni deo Gaze između Bet Hanuna i mora i presekla odstupnicu severno od Vadi Gaze pre nego što je povezala položaje duž obale. Posle primirja od nedelju dana krajem novembra, počele su kopnene operacije dalje na jugu. U decembru su izraelske snage krenule na Kan Junis, pa je većina stanovništva pobegla u Rafu i na uski pojas zemlje duž granice s Egiptom. Malobrojnima je bilo dopušteno da pređu granicu, te je stanovništvo Gaze ostalo u klopci kakvu su retko doživljavali čak i ljudi u ratnim zonama.
Borbe među ruševinama su teže nego na neoštećenim ulicama. Izraelska vojska koristi kineske kvadrokopter dronove, kao što je DJI Mavic 3, da bi ušla u bombardovane zgrade pre nego što ih raščisti. Vojnici izbegavaju improvizovane eksplozivne naprave (IED) i pucaju iz pušaka kroz rupe u zgradama koje služe kao parapeti. Borbeni inžinjerijski korpus sprovodi kontrolisana rušenja celih kvartova. Za vreme napada na Kan Junis, Izraelske odbrambene snage (IDF) rasporedile su celu vazdušno-desantnu jedinicu u gradu i okolini, uz tri oklopne divizije koje su još dejstvovale u Gradu Gazi. Hamasove brigade Al Kasam, Palestinski islamski džihad, brigade mučenika Al Aksa i druge naoružane palestinske grupe organizovali su odbranu. Pre nego što je Hamas preuzeo upravu u Pojasu Gaze 2006. godine, njegove brigade Al Kasam počele su da proizvode domaću kopiju sovjetskog ručnog protivoklopnog raketnog bacača (RPG2) i nazvali je Jasin (po šeiku Ahmedu Yassinu, jednom od osnivača Hamasa). Izraelski vojni analitičari smatrali su da će to oružje biti efikasno protiv njihovih teških tenkova i oklopnih vozila. Tenk Merkava ima aktivan zaštitni sistem (nazvan Trofej) koji je dizajniran da ga zaštiti od protivtenkovskog oružja. Tokom napada na Gazu 2014. i 2021. godine Trofej se dobro pokazao. Ali ima izvesnih dokaza da su ovog puta borci Al Kasama uspeli pešice da priđu tenkovima i postave municiju iza aktivnog zaštitnog sistema da bi ih onemogućili pre nego što ispale svoje rakete. I gazanske milicije koriste puške domaće proizvodnje, napravljene pomoću strugova i drugih elementarnih mašinskih alatki. Od 23. januara Izrael je izgubio 217 vojnika u Gazi; neke od njih su ubile palestinske milicije, a drugi su stradali (kao 21 rezervista 22. januara) kada su eksplozivi koje su postavljali prerano eksplodirali.
Palestinske muškarce i dečake (od 12 do 70 godina) skidaju, stavljaju im lisice i povez i onda ih kamionima odvoze na ispitivanje. Nekima se na mišici ispisuje broj. Stotine muškaraca uhapšenih u Gazi odvezene su u pustinjski zatvor Keciot, u blizini granice sa Egiptom. Ostali su verovatno odvedeni u obližnje vojne baze. Nekim muškarcima koji su zarobljeni u Bet Lahiji skinuta je odeća i onda su prevezeni u ograđene logore gde su danima bili vezani, prebijani i mučeni. Drugi su nestali. IDF je kasnije rekao da su od 85 do 95 odsto tih zatvorenika bili civili. Izraelske snage su više puta napadale škole Ujedinjenih nacija i hapsile sve muškarce koji su se u njima zatekli. Kancelarija visokog komesara za ljudska prava Ujedinjenih nacija dokumentovala je jedan incident od 19. decembra, kad je izraelska vojska najpre opkolila zgradu u Remalu, u predgrađu Gaze: „IDF je navodno razdvojio muškarce od žena i dece, zatim ubio najmanje 11 muškaraca, uglavnom u kasnim dvadesetim i ranim tridesetim godinama, pred članovima njihovih porodica.“
Od samog početka, operacija Gvozdeni mačevi je totalni napad na zarobljeno, pretežno civilno stanovništvo. Izraelska taktika nema mnogo zajedničkog sa standardnom protivpobunjeničkom doktrinom ili pravilima borbe protiv pobunjenika. Rat u Gazi je u suštini osvetnički čin kolektivnog kažnjavanja. Kao kad je reč o bilo kojoj kazni, postaviti pitanje da li ona „radi“ promašuje poentu pošto je kazna često sama sebi cilj. Ali vođenje rata ima i orgijastički karakter. Izraelske političke vođe proslavljaju ubijanja; prave se fantastični planovi o preseljenju Palestinaca na Sinaj, u Evropu ili Kongo; javne ličnosti potpisuju se na bombe koje će biti bačene na ono što je ostalo od Gaze; pojedini vojnici snimaju razdraganost u svojim redovima – u svemu tome se spajaju zloba i veselje.
Mogli bismo poželeti da uporedimo tekući rat s izraelskim operacijama protiv Gaze 2008–2009, 2014. i 2021. Ali mnogo je poučnije uporediti daleko širu operaciju Gvozdeni mačevi s operacijom Tufan al Aksa – napadom koji je Hamas izveo 7. oktobra na više mesta. Nekoliko minuta posle probijanja ograde (to nije granica) koja odvaja Gazu, militanti su naišli na izraelsku verziju brazilskog trance festivala u blizini kibuca Reim. Festival se gotovo istog trena pretvorio u masakr, stotine posetilaca su ubijene, a drugi su zarobljeni kao taoci. U kibucima su borci ciljali u lokalne snage za brz odgovor (u Nir Jicaku su ubili oko pet naoružanih muškaraca), kao i na izraelske civile i radnike na farmi, koji su došli iz jugoistočne Azije. Tufan al Aksa obično se opisuje kao napad Hamasa; gotovo izvesno su ga planirali i naredili Yahya Sinwar, vođa Hamasa u Gazi, i Muhammad Deif, komandant brigada Al Kasam. Tim snagama su se pridružile neregularne gazanske grupe, što znači da su u pratnji organizovanih udarnih timova Al Kasama, koji znaju šta je vojna disciplina i upozoravajuće nasilje, bili neobučeni borci koji nisu znali za disciplinu. Ukratko, ubijeno je oko 800 izraelskih civila, među njima 36 dece, i 370 vojnika i članova obezbeđenja (vrlo mali broj je stradao u pokušaju izraelske vojske da preuzme kontrolu nad tim područjem). Dvesta pedeset osoba su odvedene kao taoci. Približno polovina ukupno stradalih civila ubijena je na festivalu.
Razmere Hamasovog napada i broj ubijenih ljudi u jednom danu su šokantni. Od tog dana Izrael je ubio bar dvadeset puta toliko ljudi i preko dvesta puta više dece. Pored toga, sistematski je napadao zdravstvene objekte u Gazi, mada je, po međunarodnom pravu, osnov za takve akcije vrlo ograničen. Sredinom oktobra svetski mediji su nakratko raspravljali o tome da li je Izrael odgovoran za bombardovanje dvorišta bolnice Al Ahli. To, međutim, nije bila prva napadnuta bolnica. Izraelske snage bombardovale su, opkolile ili zauzele gotovo sve bolnice u severnoj Gazi – Indonežansku bolnicu, Al Avdu, Al Rantisi, Al Šifu, Al Kuds, Al Ahli, Bolnicu tursko-palestinskog prijateljstva, Al Vafu. Mnoge već krajem novembra više nisu mogle da obavljaju svoju funkciju. Direktor Al Šife, Muhammad Abu Salmiya, uhapšen je 23. novembra i još nije pušten (pretpostavljalo se da se u toj bolnici nalazi „komandni i kontrolni centar Hamasa“). Bolnicu Al Ahli zauzela je i zatvorila izraelska vojska 18. decembra. Sredinom decembra izraelske snage su opkolile i bombardovale bolnicu Kamal Advan u Bet Lahiji mada su znale da je puna pacijenata. Ušle su u zgradu i uhapsile više od hiljadu Palestinaca, među njima i bolničko osoblje, i oko sedamdeset osoba odvele u nepoznatom pravcu. Svetska zdravstvena organizacija zabeležila je 240 napada na medicinske objekte. U početku su izraelske snage blokirale svaku pomoć i sprečavale je da uđe u Gazu, a istovremeno su prekinule snabdevanje gorivom, vodom, električnom energijom i hranom. Po proceni Ujedinjenih nacija, četvrtina ukupnog stanovništva Gaze pogođena je katastrofalnom glađu – što je 80 odsto ljudi u celom svetu koji u ovom trenutku pripadaju toj kategoriji. Gaza ima najveći ikad zabeleženi procenat ljudi koji se suočavaju s neizvesnošću hrane. Lako je prekinuti pomorsku blokadu i omogućiti prilaz za pomoć. Stotine kamiona natovarenih pomoći i hranom čekaju u Egiptu, ali im se ne dozvoljava da uđu. Tokom prva dva meseca svog rata Izrael je tražio da se mala količina pomoći koja je smela da bude poslata iz Egipta najpre preveze duž puta Taba–Rafa da bi izraelski službenici izvršili inspekciju u Nicani i da se tek onda vrati u Rafu i odatle uđe u Gazu. Sada inspekcija može da se obavi na prelazu Kerem Šalom, ali kamioni se još pregledaju ručno u skladu s hirovima izraelskog vojnog osoblja (u jednoj prilici odbijena su nosila za bolesnike). Pre nego što im se dopusti da uđu u Gazu, kamioni moraju potpuno da se istovare radi inspekcije i onda ponovo utovare, što izaziva znatna kašnjenja. Izrael je u svakom trenutku mogao da dopusti da pomoć uđe u Gazu s njegove teritorije, ali je odlučio da to ne učini. Izraelska organizacija za ljudska prava B’Tselem zaključila je da masovna glad u Gazi „nije uzgredna posledica rata već direktna posledica zvanične izraelske politike… i da puštanje hrane u Pojas Gaze nije dobronameran čin, već pozitivna obaveza po međunarodnom humanitarnom pravu. Odbijanje da se ta obaveza izvrši je ratni zločin“.
Jedno od izraelskih opravdanja za razmere razaranja jeste mreža tunela koju je izgradila Gaza. Izrael i njegovi branioci u Sjedinjenim Državama i Evropi smatraju da je građenje tunela samo po sebi zločin i sugerišu da je Hamas koristio tunele za „preusmeravanje“ novca i dobara namenjenih građanima. Ređe se pominje da su tuneli, od kojih su neki postojali pre Hamasa, iskopani i prošireni kao odbrambena mera posle ponavljanih napada Izraela na Gazu i kao pokušaj da se zaobiđe blokada (neki tuneli su išli u Egipat, ali je većina njih uništena). Svaka uprava u Gazi koja ne bi preduzela takve mere bila bi nemarna. Čini se da su tuneli vrlo uspešno ometali i usporavali izraelske kopnene operacije. Ipak, i u Izraelu, i u Sjedinjenim Državama, i u Evropi tuneli su shvaćeni kao potvrda ideje o stanovnicima Gaze kao o nekontrolisanoj gamadi: bićima koja žive pod zemljom, deci mraka.
Izraelska vlada je izjavila da su njeni ciljevi da se eliminiše Hamas i oslobode taoci. Ali za vrlo mali broj važnijih pripadnika Hamasa potvrđeno je da su likvidirani ili uhvaćeni u Gazi, a u operacijama izraelske vojske oslobođen je samo jedan talac, koji nije bio civil. Ubijeno je više desetina hiljada Palestinaca, ali dva najistaknutija lidera Hamasa u Gazi, Sinwar i Deif, nisu među njima. Najznačajniji pripadnik Hamasa koji je likvidiran od početka rata je Saleh al-Arouri, koji je ubijen u Libanu 2. januara. Izraelska vojska još pročešljava severnu Gazu, ali brigade Al Kasam i dalje operišu u Gradu Gazi i Kan Junisu. IDF je ubio na hiljade palestinskih boraca, ali su zbog rata verovatno regrutovani novi. Vojne operacije Izraela nisu postigle nijedan od javno proklamovanih ciljeva; ima se utisak da je stvarni cilj kolektivno kažnjavanje i sveopšte razaranje.
Izraelski čelnici, izgleda, potkrepljuju takav zaključak. Ministar nasleđa Amihai Eliyahu rekao je da je razaranje severne Gaze „zadovoljstvo za oči“. Benjamin Netanyahu je više puta govorio o navođenju Palestinaca da odu. Ministar finansija Bezalel Smotrich zamišlja budućnost s „100.000 ili 200.000 Arapa u Gazi, a ne s dva miliona“. Izraelski ministar odbrane Yoav Gallant rekao je da se Izrael „bori protiv ljudskih životinja i postupa u skladu s tim“. Neke od tih izjava su sakupljene u južnoafričkom podnesku Međunarodnom sudu pravde, predatom 29. decembra, u kom se kaže da izraelske akcije prelaze iz masakra u genocid. Prvog dana saslušanja, Tembeka Ngcukaitobi je rekao da „dokazi o postojanju genocidne namere nisu samo zastrašujući već i očigledni i nepobitni“. Sud je 26. januara izdao privremenu naredbu da Izrael mora „preduzeti sve mere“ da spreči genocidne činove u Gazi. Takođe je rečeno da je Sud „primio na znanje“ izjave Gallanta i drugih. Postoji iskušenje da se za brutalnost rata okrivi izraelska desnica. Ali posle 7. oktobra političke podele su izbledele jer je osnovna premisa bila ista: da je okupacija nebitna i da je postojanje Palestinaca neprijatnost. Shikma Bressler, jedan od najvažnijih opozicionara, rekao je prošlog avgusta da su palestinske zastave nepoželjne na protestnim marševima opozicije jer treba pokazati „da to ovde nije najvažnija stvar“.
Domaća podrška Netanjahuovoj vladi je slaba. Upućuju joj se kritike zato što nije uspela da vrati taoce. Ali – osim među disidentima na margini – postoji snažan konsenzus u prilog ratnih napora. Gaza je pružila odlično pokriće za udruženu policijsko-doseljeničku agresiju na Zapadnoj obali, a izraelski čelnici su iskoristili trenutak da nagoveste mogućnost da će napasti Liban. Izraelski istoričar Benny Morris sugerisao je 1. novembra da „nikad neće nastupiti povoljniji trenutak“ za izraelski napad na Iran. „Moguće je da bi se takav napad, posebno ako bi bio uspešan, čak svideo Vašingtonu“, napisao je Morris u listu Haaretz.
Reakcija Irana i Hezbolaha u Libanu na napad na Gazu zapravo je bila uzdržana. Hezbolah je lansirao rakete na severni Izrael, a izraelske snage su ispalile beli fosfor i bombe na pogranične gradove, što je izazvalo evakuaciju više desetina hiljada ljudi na obe strane granice. Viši zapovednik Hezbolaha Wissam al-Tawil ubijen je 8. januara u izraelskom vazdušnom napadu. Ali, sve u svemu, reakcija Hezbolaha je bila umerena. Hassan Nasrallah nije javno govorio o Gazi sve do 3. novembra, a i tada vrlo malo. I Iran je bio relativno uzdržan; njegov odgovor se uglavnom sveo na simbolične napade na male američke vojne baze u Iraku i Siriji. Pokušaj Huta da izvedu blokadu u Crvenom moru je dosledniji. U onom što sami opisuju kao jedan vid piratske humanitarne intervencije, uspešno su skrenuli značajan udeo sa jednog od najvažnijih trgovinskih puteva u svetu. Američki i britanski napadi na Jemen zasad nisu uspeli da ih zaustave.
***
Izraelske akcije ne mogu se posmatrati nezavisno od Sjedinjenih Država, pošto američka zaštita oblikuje sredinu u kojoj Izrael izvodi svoje operacije. Iza raspoređivanja američkih nosača aviona u regionu (zajedno s nekoliko britanskih ratnih brodova) stoji namera da se susednim zemljama pokaže da Izrael nije sam i da se tako ublaži opasnost od regionalnog suprotstavljanja. I sam ovaj rat je transnacionalni poduhvat. Pre nego što su bačene na Gazu, bombe proizvedene u Teksasu i opremljene sistemom za navođenje proizvedenim u Misuriju poslate su brodovima u Evropu, a odatle avionima, verovatno preko britanskih baza na Kipru, u Izrael. Američka i evropska spoljna politika su zajednički omogućile Izraelu da radi upravo ovo što sad radi. Sjedinjene Države su brzo obezbedile dodatnih 14,5 milijardi dolara kao hitnu pomoć Izraelu za ratne napore. Vojna pomoć sastoji se od 2000 Helfajer projektila i 57.000 granata kalibra 155 mm. Kad je IDF-u počelo da ponestaje tenkovskih granata od 120 mm, Stejt department je odobrio slanje još 14.000. Bela kuća je 20. oktobra zatražila ukidanje svih ograničenja za pristup municiji koju je postavila u Izraelu.
Nedelju dana posle početka izraelskog napada, Antony Blinken je otputovao u Tel Aviv na devetočasovne razgovore u podzemnom kontrolnom bunkeru ispod sedišta IDF-a, zvanom „rupa“. Pošto ih razaranje nije odvratilo, američki zvaničnici nastavili su da posećuju Izrael da bi potvrdili ono što je sekretar odbrane Lloyd Austin nazvao „nepokolebljivom“ američkom podrškom. Izrael je u početku tvrdio da šalje dronove iznad Gaze zbog „oslobađanja talaca“. Ali zahtev američkih novinara Kena Klippensteina i Matthewa Pettija za slobodan prustup informacijama otkrio je da su američke vazdušne snage rasporedile obaveštajne oficire u Tel Avivu da bi obezbedile podršku ciljanju u vazdušnoj kampanji. Naravno, razmere pokolja u Gazi mogle bi otežati situaciju američkim vođama. Poslušne službe za štampu Bele kuće i Stejt departmenta – odgovorne, inače, za Bidenov portret u magazinu Time, iz kog je isijavalo radioaktivno ulizištvo – kljukaju nas pričom da su Sjedinjene Države viteški „pregovarale“ s Izraelom da bi ga ubedile da pokaže „uzdržanost“. Ali nema razloga da se ta karakterizacija ozbiljno shvati. Tačniju ocenu je dao Colin Kahl, bivši zamenik sekretara odbrane: „Biden je odmah stao uz izraelsku odbranu i podržavao je Izrael uprkos domaćim i međunarodnim kritikama.“
Sjedinjene Države su bezmalo isključile mogućnost da UN izvrši pritisak jer i dalje važi politika „jedinstvenog odnosa“ ocrtana u memorandumu Bele kuće iz maja 1961: „Izrael mora da zna da, ako bude napadnut, može da računa na akciju Sjedinjenih Država u Ujedinjenim nacijama i izvan njih.“ Poznato je da Biden ne voli Netanjahua, ali na vrhuncu ubijanja u Gazi razgovarao je s njim svaki drugi dan. Izraelski novinar Barak Ravid otkrio je da su Biden i Netanjahu vodili nezgodan telefonski razgovor krajem decembra i da su se otad samo jednom čuli. Blinken je 16. januara, dok podrška Sjedinjenih Država nije bila u pitanju, priznao da je „suviše Palestinaca, nedužnih Palestinaca, već ubijeno“. Retorički pomak, međutim, ne znači da se mnogo šta promenilo. Blinken i američki savetnik za nacionalnu bezbednost Jake Sullivan verovatno su rekli Izraelu da smanji stopu ubijanja kako bi olakšao položaj svojih pristalica u Sjedinjenim Državama i Evropi. Blinkenova izjava podudarila se s prelaskom IDF-a na ono što je jedan izraelski zvaničnik bezbednosti nazvao „mobilna kampanja manjeg intenziteta“.
Velika Britanija je podržala napad na Gazu ne samo skromnim pošiljkama oružja i municije već, kao članica obaveštajnog saveza „Pet očiju“, i presretanjem elektronskih signala. RAF je nadletao Gazu obaveštajnim, osmatračkim i izviđačkim avionima. Organizacija Human Rights Watch je 8. decembra pozvala Veliku Britaniju da prestane da snabdeva Izrael oružjem da ne bi „bila saučesnik u teškim nedelima“. Ali britanski politički establišment pokazao je da čvrsto podržava Izrael. David Cameron, novi ministar spoljnih poslova, rekao je da Izrael ne vrši ratne zločine u Gazi jer je ta zemlja „demokratija“ i „njene oružane snage su posvećene poštovanju vladavine prava“. Načelnik britanskog generalštaba odbrane Tony Radakin je 14. decembra branio izraelsku vojsku rekavši da „borbe u tako gusto naseljenim urbanim područjima neizbežno prouzrokuju ogromnu štetu za civile“. Ministri ponavljaju fraze iz prošlih ratova u Gazi, koje su u sadašnjem kontekstu besmislene. U svom obraćanju Odboru za spoljne poslove 9. januara Cameron je rekao da su pozivi na primirje nerealistični pošto goruće pitanje glasi: „Kako eliminisati Hamasov kapacitet da lansira još raketa?“ Kao da su rakete ičija glavna briga.
Mogli bismo se zapitati kakva bi bila reakcija da su isti oni argumenti koji se smatraju dovoljno dobrim da opravdaju napad na Gazu iskorišćeni u obrnutom smeru. Pretpostavimo da nacionalne novine zaključuju ovako: pošto je izraelska vlada naredila užasne strahote (kao što izvesno jeste), izraelske zvaničnike treba po svaku cenu ubiti, a ako Tel Aviv mora da bude uništen da bi se to postiglo, utoliko gore. Ako se barovi u Rehaviji moraju pretvoriti u ruševine, utoliko gore – uz to, zar ne vidite da im je vrlo blizu predsednička palata u ulici HaNasi. Da li je izraelska država „preusmeravala sredstva“ da bi izgradila podzemne bunkere za svoje državno rukovodstvo? Da li je tepih bombardovanje opravdano time što su vlada i političke stranke koje je čine „integrisane u izraelsko društvo“? Besmislenim argumentima poput ovih ukazuje se poštovanje kad su u službi ubijanja Palestinaca.
Proporcija uništenih zgrada u Gazi sad se bliži onoj u Gernici, Hamburgu ili Hirošimi, gradovima koji su sinonimi za najgora ratna pustošenja. Proklamovani cilj Izraela – „uništavanje Hamasa“ – nema veze s taktikom koju on primenjuje na stanovništvo, a ona se svodi na ubijanje ili teranje prema Egiptu. Čini se da Izrael više ne želi da upravlja Gazom kao zatvorskim logorom odsečenim od sveta. Ali njegovi planovi su nejasni. Pregovori s Hamasom odvijali su se preko Egipta i Katara. Neki izveštaji kažu da je Izrael ponudio dvomesečnu „pauzu“ u zamenu za oslobađanje svih preostalih talaca; Hamas je uzvratio da će dalje oslobađanje talaca nastupiti tek kad Izrael pristane da zaustavi napad i povuče se. Yoav Gallant je rekao da Gaza treba da se vrati pod „palestinsku upravu“ uz garanciju Sjedinjenih Država. Ali 30. decembra Netanyahu je nagovestio da izraelske snage treba da preuzmu kontrolu i nad koridorom Filadelfi, granicom između Gaze i Egipta. Izrael i dalje odbija svaki politički plan i radije nastavlja da traga za „bezbednošću“ u gomili kostiju. I Netanjahu i njegov šef generalštaba Herzi Halevi kažu da će se rat nastaviti još mnogo meseci. Ko u Gazi ima toliko vremena?