Ili o vezi samoupravljanja, rata, radničkih prava i Pesme Evrovizije
Nekako baš uoči Međunarodnog praznika rada Prvog maja, na stranice beogradskih dnevnika dospele su borosane, brend koji se, baš kao vegeta ili frižider, piše bez navodnika, obuća koja je obeležila stotine hiljada radnih karijera, a svakako i milione penzionerskih dana bez bolova u stopalima i leđima, bez proširenih vena, te šetanje unučadi, odlaske na pijacu, a i pokoji valcer ili kolo o proslavama i veseljima. Upotrebljivi artefakt koji je značio, ma koliko to socrealistički zvučalo, brigu o radnicama kakve više nema.
Povod za povratak borosana u javnost, a iz mnogih života nisu ni izlazile, je nastup srbijanske predstavnice Ane Đurić Konstrakte na Pesmi Evrovizije i to što je ona za deo svog imagea odabrala borosane – ima smisla, jer je naslov pesme In corpore sano. Imala je jedan par, kupljen je poslednji u Beogradu, a drugi, za zlu ne trebalo, doneo je iz Zagreba reditelj Zrinko Ogresta, dolazeći na premijeru svog filma “Plavi cvijet”. Takve borosane, bele, nosile su, valjda i danas nose, medicinske sestre, a Konstrakta peva o zdravlju, tekst na koji ovih dana u Beogradu odlepljuje i ozbiljan svet.
Eh, borosane i pomenuta briga o ženama u proizvodnji, pa o konobricama i daktilografkinjama, sobaricama, servirkama, kasirkama; nisu bile lepe (borosane), ali su štitile i omogućavale onu prvu osmicu iz radničkih zahteva. Fakat, nisu sve radnice radile baš svih osam sati, ali je i par sati manje za mašinama, u tkačnicama, predionicama, konditorskoj, hemijskoj industriji, recimo, bilo teško opterećenje. Mnoge radnice borosane su zaštitile od profesionalnih bolesti (Mortonove, pogotovu), proširenih vena, hroničnih problema sa kičmom, bolova leđa pri malo većem naporu.
Nekad bilo…
Borosane su stizale iz fabrike i mesta Borovo u sve krajeve bivše Jugoslavije, osamdesetih godina prošloga veka proizvodilo se pola miliona pari, a proizvodnja je počela davne 1968, kada je tim stručnjaka, na čijem je čelu bio ortoped dr Branko Strinović iz Zagreba osmislio dvodelnu obuću, prilagođenu anatomskim svojstvima ženskog stopala, sa nečim što se stručno, ali i komercijalno, zove metatarzalni uložak. Njime je sprečavana metatarzalgija (lat. ossa metatarsalia – kosti donožja + grč. algos – bol) – bol u prednjem delu stopala. Bol je nastajao zbog kretnji koje dovode do prekomernog pružanja nožnih prstiju (objašnjenje Pliva, Zagreb), ali i zbog korišćenja neprilagođene obuće, pogotovu one sa višim potpeticama.
Pojavile su se, dakle, borosane i postale nezaobilazni deo HTZ (za mlađe, skraćenica za higijensko-tehnička zaštita) opreme koja je “sledovala” radnicama. A nisu se, da ne idealizujemo, direktori lako odlučivali na dodatni trošak, iako su njime ostvarivali značajnu uštedu, budući da radnice nisu morale često da odsustvuju s posla. Morali su, da bi izbegli ribanje u Komitetu, beše to vreme rodne ravnopravnosti, jednakih zarada žena i muškaraca, plaćenog trudničkog bolovanja, produženih godišnjih odmora (“na decu”). Radije su, oni iz negativnih predstava o privrednicima toga doba, trošili fondove na osmomartovska opijanja i prežderavanja do besvesti, poklon – čestitke i karanfile, ne bi li dokazali svoju posvećenost brizi za ravnopravnost polova. To bejaše ono što danas zovu team building, samo sa izvesnim, ne budmo prestrogi, hedonistički, pristupom.
S druge strane, nisu borosane bile pogodne za njivu, što je jako važno u fabrikama koje su zapošljavale radničku klasu sa sela, jer su korišćene namenski. Trajale su, na lagodnijim radnim mestima, svih godinu dana, ko bi sad znao, možda ni tada nisu bile skupe, Ogresta je, poređenja radi, za Konstraktine izbrojao 250 kuna, tridesetak evra.
Borosane i robovska eksploatacija
I još jedna primedba toj vladavini borosana, gde je tu ravnopravnost ako nisu konstruisane borosane za muškarce – i oni su radili na teškim poslovima, na kojima se noge zamaraju (profesionalna bolest trgovaca su proširene vene, da ne pominjemo alatničare, mašinbravare, muškarce u predionicama, na različitim vrstama održavanja). Ako ih je bilo i manje ugroženih, valjda je to razlog više za sprečavanje diskriminacije. Da nije tu postignuta uzajamna saglasnost, žene su teže dolazile do rukovodećih položaja, bilo je tu izvesnih samoupravnih devijacija, ali ovaj deo rečenice zvuči tako besmisleno u današnjoj Srbiji opsednutoj prekarnim radom i robovskim izrabljivanjem.
Nije, naime, sve bilo lepše, nije sve bilo dobro, ali, valja se i dobrog setiti, u vreme kada je zabeleženo obeležavanje radnica koje imaju menstruaciju belom trakom, da se zna zašto imaju slabiji učinak (slučaj zabeležen u Zrenjaninu), kada se strogo vodi računa koliko puta dnevno idu u toalet – nije izmišljotina, to je Srbija koja ostvaruje ekonomski, pre svega investicijski bum i plaća eksploatatorima po deset hiljada evra za otvaranje jednog radnog mesta.
Borovo, dakle, mesto koje je bilo i ostalo jedan od toponima koji su obeležavali specifičnosti SFR Jugoslavije i njen krvavi raspad; reč je o sedištu fabrike obuće koju je uglavnom nosila srednja klasa, a jedan od poznatijih proizvoda bile su joj i startasice, o kojima za ovu priliku nećemo ništa ružno, oprošteno im je jer su ih volele devojke. A nije da nisu imale nekog šarma (patike startas), za razliku od tragično deerotizovanih borosana. Koje su poslednjih godina dobile i svoje nehatezeovske verzije, one za štraftu, šarene, vesele, obogaćene maštovitim detaljima (nema smisla da pravimo negativnu reklamu).
A šta ćemo za glave
Još koja o rodnom mestu borosana, da sve tačno povežemo, pre 31 godinu, 2. maja 1991. četnici su, kako je rekao Vojislav Šešelj, na suđenju Slobodanu Miloševiću 2005, ubili iz zasede 12 hrvatskih policajaca (Šešelj je kazao 30 i zločin pripisao sebi). Poginula su tri srpska parapolicajca i jedan četnik. Tako je i na terenu počela kabinetski osmišljena i u Srbiji opštenarodno prihvaćena, sudski nedokazana agresija Srbije na Hrvatsku. Pola godine kasnije, (i) tenkovima ispraćenim cvećem, JNA je uništila susedni Vukovar, do temelja “braneći srpstvo”, nejač, ognjišta i slične izmišljotine.
Borosane danas prave pripadnici i pripadnice (one, valjda, u borosanama) srpske i hrvatske nacionalnosti, u Srbiji se ne zna o njihovim radnim pravima, a činjenica je da proizvode milion pari obuće godišnje. U mestu Borovu je, pomenimo za orijentaciju ovaj podatak uprkos ovdašnjoj nestabilnoj demografiji, prema popisu iz 2001, živelo 4.640 Srba i 425 Hrvata. Beleže se različite sporadične manifestacije izliva hrvatstva/srpstva u mozak, podele isplivaju na temu očuvanja identiteta Srba u Vukovarsko-sremskoj županiji; oni koji se ne sećaju Vukovarske operacije pamtiće sukob u vezi sa korišćenjem ćirilice, odnosno skidanje table sa ćirilinim natpisom sa opštinske zgrade. Neće rane od višecevnih bacača i kalemegdanske artiljerije biti lako izlečene, neće se zaboraviti Ovčara.
Tinjaju međunacionalni sukobi, ljudi troše dragoceno vreme na mržnju, šta ćemo, nema borosana koje bi mogle da pomognu. Ove sadašnje za noge su osmišljene, nisu za glavu.