Čapljina, 10.2.1964. - Beograd, 8.4.1994.
Nedavno su novine objavile interesantno saopštenje ministarstva za zaštitu životne sredine. Ministarstvo upozorava da se mora striktno poštovati lovostaj na puževe i žabe. Puževi se mogu loviti od tada do tada, a žabe u nešto kraćem periodu. Ko to ne bude poštovao, kaže se u saopštenju, može da ode u zatvor. Sve ovo iz razloga što u „Srbiji postoji veliki broj retkih i ugroženih biljnih i životinjskih vrsta“ koje treba štititi.
Blago puževima i žabama. O njima ima ko da brine. Za početak predlažem da se ovakva briga za opstanak puževa i žaba makar terminološki primenjuje i na ljude, da se umesto primirja ubuduće objavljuju lovostaji. Nemam ništa protiv puževa, a pogotovo protiv žaba, ali ako je neko stvarno ugrožen onda smo to mi, ljudi, svejedno da li je reč o vrsti lovac ili saučesnik.
Odavno mi već početkom svakog meseca poštar ispostavlja račun za prijateljstva i kontakte sa bliskim ljudima rasutim po belom svetu. Odavno već treniram da, umesto negdašnjih beskrajnih ćaskanja uz kafu, kada telefon zazvoni u gluvo doba noći uz prepoznatljiv prekookeanski šum, skoncentrisano, bez zastajkivanja i zamuckivanja, u slušalicu izdeklamujem sve novosti.
Ranije je bilo mnogo teže. Dok se u ovom gradu još živelo, a ne imitrao život, njihovu nostalgiju sam lečila izmišljenim pričama. Sad pričam samo istinite priče. Kako izgleda vraćati se sa posla preko Gazele, na primer. Šarmirati prodavce da unovče ček.
Stopirati kao nekad kad ti pri povratku iz grada pobegne poslednji autobus. Živeti bez Jezde i Dafine. S druge strane žice, normalno, suze. I kroz suze Crnjanski
Ti međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom, u daljini, kao breg,
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu
i topiš, k’o Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti…
Oni koji su otišli, odneli su sa sobom takav Beograd. Mi koji smo ostali nemamo prava na suze. Te bi suze bile krokodilske. Srođeni, naviknuti već na izobličeno lice ovog grada, pristajemo da nas guraju u pretrpane autobuse, ucenjuju hlebom, puštaju nam grejanje kad smo dobri, a i tad ne previše – da se ne razmazimo, organizuju nam čak i štrajkove, jer im već neprijatno od tolike trpeljivosti, teraju nas bivše knjigovođe i proneveritelji da pobožno stojimo u redovima, pri čemu im imamo biti zahvalni što smo još živi.
Gledala sam ljude u Sarajevu, na početku rata, kako strpljivo stoje u redovima za hleb. Činili su to kao da su se rodili u redu za hleb. Nisu se bunili, valjda zato što su znali da ima i gore. Nisu dugo čekali. Sada ih gledam kako pretrčavaju ulice, zaboravljajući da su ikada hodali. Znaju da i od toga ima gore. A ako ih to snađe biće im svejedno i za hleb i za trčanje. To što se zove smrt postalo je poslednji, donji prag izdržljivosti.
Naravoučenije – nije smak sveta kad Jezda zbriše, a Dafina počne da priprema odstupnicu. Ko se liši dostojanstva postaje kišna glista koja puzi i jedini smisao života mu se svede na to kako da eskivira dan koji će ga lišiti života. Bednog, ali jedinog što mu preostaje.
Prestala sam da idem na ratište onda kada su na front nahrupili oni koji su rat shvatili i prikazivali kao dobar provod i avanturu, znajući da imaju gde da se vrate kada im ratovanje dosadi. Zahvaljujući takvima, narod koji strada, kuće koje pale i gradovi koje zatiru, postali su nebitni.
Rat je postao estrada za one koji su umeli vešto da promovišu i unovče svoj licemerni, lažni patriotizam. Prošlo je neko vreme, dovoljno da počnu da se uobličavaju konture novih ofanziva. Počele su već da se obeležavaju godišnjice pojedinih bitaka i pobeda, upotpunjene, normalno, romansiranim momentima.
Jedina sreća u nesreći moje, žrtvovane generacije, jeste u tome što nas kao svedoke ovog puta neće moći da lažu. Nećemo im dozvoliti ponovo da falsifikuju.
Moje tekstove sada cenzurišu zbog toga što ne mogu da se složim sa tim da je patriotizam prećutkivanje greške i zablude i da je rodoljublje po novinama veštački podgrevati imidž idealnih likova vođa iza kojih se, u stvarnosti, često kriju nesposobne i štetne face. Da je u nacionalnom interesu redigovati i prepravljati nepismene izjave tih neobrazovanih i banalnih tipova, kojima je neko dekretom odredio da budu merne jedinice patriotizma.
Dok je besneo rat punom žestinom nije me bilo strah da obilazim rovove. Istinski strah doživela sam u “oslobođenom” Vukovaru. A zatim nedavno u Belom Manastiru, gde me je presreo tip, tačnije grmalj, naoružan i prek, preteći „da će me naučiti pameti“, iz samo njemu poznatih razloga.
Vratila sam se kući sa mučnim utiskom da bi se takav neko mogao uskoro pojaviti u ovom gradu u liku oslobodioca. Nije mi dozvoljeno da taj strah saopštim javno.
Blago puževima i žabama.