Kad sam prvi put putovao van Gaze imao sam dvadeset sedam godina. Dok sam odrâstao, putovanje je za mene značilo vožnju taksijem, autobusom ili biciklom u granicama Pojasa Gaze. Moja porodica je živela nedaleko od Železničke ulice, ali u njoj nije bilo vozova. Slušao sam priče o gazanskom međunarodnom aerodromu, ali Izrael ga je bombardovao kad je meni bilo osam godina. Sećam se da sam svog prijatelja iz detinjstva Izata, velikog ljubitelja fudbala, pitao o mestima koja bi jednog dana želeo da poseti. „Barselona“, rekao je. „Želeo bih da igram s Mesijem, Šavijem i Iniestom.“ Godine 2014, nekoliko dana pošto je završio koledž, Izat je izgubio život u izraelskom vazdušnom napadu. Naša sloboda kretanja bila je samo još jedna žrtva okupacije.
Boston je bio prvo mesto koje sam pokušao da posetim. Bila mi je potrebna američka viza, a nije mi bilo dozvoljeno da otputujem šezdesetak kilometara do američke ambasade u Jerusalimu ili da se vozim četiri sata kroz Izrael do američke ambasade u Amanu, u Jordanu. Umesto toga, jedan član porodice odvezao me je do Rafe u južnoj Gazi. Ušao sam u Egipat i onda iz Kaira odleteo u Jordan na intervju za vizu.
U američkoj ambasadi u Jordanu službenik mi je predao spisak ličnih informacija koje moram da priložim: adresa, brojevi telefona i elektronske adrese, imena braće, sestara i dece. Moja petnaestogodišnja istorija putovanja bila je prazna. Nisam znao koliko će im trebati da donesu odluku – znao sam samo da dotle neću moći da se vratim u Gazu. Posle četrdeset dana čekanja u iznajmljenom stanu u Amanu, konačno sam dobio vizu. Narednih godina imao sam sreće da često putujem.
Posle 7. oktobra bilo je teško izaći iz Gaze. Najbližim članovima moje porodice to je uspelo u novembru zato što moj najmlađi sin Mostafa ima američki pasoš. Ali dok smo putovali u Egipat, izraelski vojnici su me odvojili od porodice, tukli i ispitivali. U decembru se moja majka prijavila za put u Katar s mojom dvadesetjednogodišnjom sestrom Afnan, kojoj je bila potrebna medicinska pomoć za redak genetski poremećaj. Dozvola je stigla krajem marta. Afnan, koja ima rečnik četvorogodišnjeg deteta, jedva je razumela loš arapski izraelskih vojnika na kontrolnom punktu. Moja majka se bezmalo onesvestila dok je prelazila četiri kilometra po žarkom suncu. Tako sada izgleda putovati u Gazi.
U junu sam ponovo krenuo na put. Moja porodica se selila iz Egipta u Sirakjus, u državi Njujork. Planirali smo da usput posetimo moju majku i sestru u Dohi. Tokom dvočasovne vožnje do aerodroma, ja sam fotografisao predele, a moj osmogodišnji sin Jazan gledao je kroz prozor i postavljao pitanja. U Dohi su nas moja majka i sestra dočekale na ulazu u svoju zgradu. Nasmejao sam se kad sam pogledao njihov frižider pun sveže hrane koju od početka rata nismo videli u Gazi. „Vidi šta sve imate“, rekao sam majci. „Mango, trešnje, krastavac, sir i druge namirnice“. Imao sam utisak da ona ne oseća zadovoljstvo već krivicu. „Volela bih da sam ostala s tvojim ocem, decom i unucima“, rekla mi je. Mesecima je čekala da otputuje u Dohu, a onda se pitala da li je uopšte trebalo da napušta kuću. Ali Afnan se toliko plašila povratka kući da danima nije izlazila iz stana.
Ostali smo nedelju dana, a onda smo 18. juna ustali rano i spakovali se. Moja majka je ćutala i izbegavala da nas pogleda u oči. Rekao sam joj da ćemo se uskoro videti u Gazi, ali smo oboje znali da bi do povratka kući moglo proći mnogo vremena.
Dok smo čekali svoj let jedan mladić je kuckao po telefonu, a onda me pogledao i upitao na arapskom: „Jesi li ti Mosab? Mosab Abu Toha?“ Odglumio sam da mi je to ime nepoznato, ali su me deca odala. „Jeste, on je Mosab“, rekla je moja ćerka Jafa, „samo se šali“. Mladić se osmehnuo. I ja sam se osmehnuo, prvo deci pa njemu. „Otkud znaš moje ime?“ „Znam šta ti se desilo. Tebe je zadržala izraelska vojska, jel da?“ „Jeste. U stvari me je kidnapovala.“
Mladić je bio Palestinac. Studirao je na MIT-u i nedavno pomogao svojoj porodici da se iz Gaze evakuiše u Katar. Bilo mi je neverovatno što se dva Gazanca sreću slučajno u svetu, kao dve ribe u okeanu. Takva je dijaspora: Palestinci koji su se možda jednom sreli u Gazi sad se sreću na aerodromima. Čekali smo u redu za imigraciju i najzad stigli do kabine. Predao sam pasoše i vize ženi u uniformi.
Kad sam video njenu reakciju, zapitao sam se šta nije u redu. Govorila je u svoj voki toki. Onda nas je mišićav momak s metalnom značkom, tejzerom, pištoljem i lisicama ispratio do čekaonice. Posle iskustva s izraelskim vojnicima, unervozio sam se, ali sam to sakrivao od porodice. „Moramo da idemo u novu kuću“, rekao je nestrpljivi Jazan. Konačno je jedan mladi carinik došao da razgovara sa mnom.
Iznenadila me je njegova ljubaznost. Upitao me je da li je moja porodica u Gazi bezbedna i da li ima dovoljno hrane. Zatim mi je vratio naše pasoše i ponudio pomoć oko kofera. Opustio sam se i poslao nekoliko SMS poruka prijateljima: „Sve u redu. Sakupljamo prtljag.“
Pre ukrcavanja na vezani let, opet smo morali da prođemo bezbednosnu kontrolu. Moja bording karta je pokrenula još jedan alarm. Oficir je dohvatio voki toki i viknuo: „Nadzornik!“
Nadzornik je došao i pogledao u ekran. Tiho su porazgovarali pre nego što su se okrenuli ka meni. Pokazalo se da je na mojoj bording karti odštampan niz od četiri slova: „SSSS“, što je značilo Secondary Security Screening Selection (sekundarna bezbednosna selektivna kontrola). „Vaša supruga i deca mogu da idu“, rekao je nadzornik. „A vas moram zamoliti da pođete sa mnom.“
Zatražili su da prođem kroz metalni detektor i skener s milimetarskim talasima. Ništa nisu našli.
Službenik aerodromske bezbednosti pitao je da li sme da me pretraži. Odgovorio sam potvrdno. Prešao je prstima oko moje kragne i niz grudi. Prolaznici su odvraćali pogled. Spazio sam svoju ženu Maram u gomili, činilo se da me traži. Hteo sam da viknem, da je umirim, ali možda bi to samo pogoršalo stvari. Onda je službenik nadlanicom prešao preko mogu polnog organa i zadnjice. Znao sam da se to ponekad događa putnicima, ali sam načas sam osetio istu uznemirenost kao u izraelskom pritvoru.
Dok mi je službenik trljao dlanove papirom da proveri ima li na njima tragova eksploziva, Jafa me je primetila i pozvala. „Pridružiću vam se kad čika završi“, rekao sam joj na arapskom da se ne bi uplašila. Na kraju je nadzornik otišao da fotokopira moj pasoš. Onda se vratio i rekao mi da je kontrola završena.
„Pre nego što odem, moram nešto da vam kažem“, odgovorio sam. Slušao je.
„U novembru me je izraelska vojska kidnapovala i svukla do gole kože“, rekao sam mu. „Danas ste me vi odvojili od žene i dece baš kao oni.“
Klimnuo je glavom, činilo se da mu je neprijatno. Upitao sam ga da li bi isto tako postupao prema putnicima iz Izraela. Pomislio sam na to da izraelski doseljenici, koji žive na palestinskoj zemlji pošto su prekršili međunarodni zakon, mogu da putuju u Sjedinjene Države bez vize.
„Ovo je nasumična selekcija“, rekao mi je. „Nema veze s vama.“
Zadržavao sam suze jer su moja deca mogla da me vide. „Za mene nije nasumično“, rekao sam. „Već tri puta sam putovao u Sjedinjene Države. Ništa poput ovog mi se nije desilo“. Dao mi je službenu vizitkartu za žalbe aerodromskom obezbeđenju.
Poneo sam cipele, sat i putne isprave do mesta gde me je čekala porodica. Ručali smo. Na poslednjem delu našeg leta, deca su brzo zaspala. U Sirakjusu nas je dočekalo pet starih prijatelja. Potrpali su naših deset kofera u tri automobila. Prijateljska toplina, miris drveća napolju, topao obrok koji nas je sačekao u novoj kući ublažili su moju iscrpljenost i nervozu.
***
Nisam slutio da će moje sledeće putovanje biti mnogo gore. Prvog jula oko podne jedan prijatelj me je odvezao na aerodrom Sirakjusa. Putovao sam u Sarajevo, na sajam knjiga, preko Vašingtona i Frankfurta. Nisam mogao da pristupim svojoj bording karti preko telefona, pa sam pokušao da to uradim na samouslužnom kiosku, ali sam obavešten da moja putna isprava iziskuje proveru. „Molim vas, obavestite najbližeg predstavnika Junajteda“, rekao mi je kiosk. Predstavnica Junajteda je zurila u ekran tako dugo da joj je koleginica pritekla u pomoć. Mučeći se da izgovori moje ime, upitala me je:
„Gde je Sarajevo?“
„To je glavni grad Bosne i Hercegovine.“
Opet ćutanje. Upitao sam šta je problem.
„Mislimo da ne možete da presednete u Nemačkoj“, rekla mi je jedna od njih. Začudio sam se. Ranije sam više puta putovao preko Nemačke.
Prva službenica mi je pokazala broj mog pasoša.
„Puštaju samo pasoše koji počinju četvorkom, osmicom i devetkom“, rekla je. „Vaš počinje šesticom.“
Našle su mi let preko Vašingtona i Atine. Nisam bio oduševljen – putovanje će trajati duže – ali nisam imao izbora. Prihvatio sam i otišao do obezbeđenja.
Službenik obezbeđenja skenirao je moju kartu i pozvao nadzornika. Na njoj je opet stajalo „SSSS“. Mladić mi je na brzinu pročitao pravila tog postupka – dve strane sitnih slova.
Moje torbe su prošle kroz skener. Ja sam prošao kroz detektor metala i aparat s milimetarskim talasima. Službenik me je upitao da li sam ranije bio pretresan. „Nažalost“, rekao sam. Znao sam šta treba da radim. Prešao je rukama preko svakog dela mog tela i opet sam se setio izraelskih vojnika. Onda su mi dozvolili da se pridružim drugim putnicima.
Našao sam svoj gejt i izvadio telefon. Pogledao sam pravila za putovanje kroz Nemačku i shvatio da su predstavnice Junajteda pogrešile. Gledale su spisak zabranjenih brojeva lične karte, a ne pasoša. Broj moje lične karte je počinjao osmicom; bilo mi je dopušteno da putujem preko Nemačke. Ali sad je bilo prekasno, morao sam da se ukrcam jer bih inače propustio let.
Kad smo sleteli u Vašington, pozvao sam Junajted. Službenik mi je rekao da sam i dalje prijavljen na letu Lufthanse za Frankfurt. „Sigurni ste?“, upitao sam. Na bording karti u mojoj ruci pisalo je Atina. Na tren mi je laknulo. Bilo je pet i dvadeset, a avion za Frankfurt je poletao u šest.
Na izlazu je osoblje Lufthanse imalo problema da mi odštampa „novu“ bording kartu. I oni su zvali menadžerku. Sad sam već bio tako frustriran da sam hteo da otkažem celo putovanje. Onda mi je ona rekla: „Bojim se da ćete morati ponovo da se čekirate“. Pokazala mi je slova „SSSS“ na mojoj novoj karti. Bilo je 5.30.
Uputstvo za nalaženje bezbednosnog punkta bilo je vrlo komplikovano, pa je ljubazna članica osoblja potrčala sa mnom. Ranac mi je udarao o leđa kao zvekir. Nadzornik aerodromske bezbednosti je potvrdio da ću morati ponovo da prođem kontrolu, a policajka koja mi je pregledala torbu dodirnula je svaku stvar u njoj – kesice čaja, hemijske olovke, svesku, češalj. Uvukla je ruku u svaku moju čarapu, kao da nastoji da opravda „SSSS“ na mojoj karti. Pet pripadnika obezbeđenja stajalo je oko mene dok mi je postajalo jasno da sam propustio let.
Posle 17 minuta, nadzornik je udario četiri crvena pečata na moju bording kartu. Kad sam mu rekao da su prema meni loše postupali, saopštio me je da na internetu postoji portal za žalbe. Vratio sam se na izlaz u 6.30. Avion je već otišao.
Junajted mi je dao novu putanju s pet presedanja: Sirakjus – Vašington, Vašington – Minhen, Minhen – Frankfurt, Frankfurt – Zagreb i Zagreb – Sarajevo. Let za Minhen je polazio posle ponoći i borio sam se da ostanem budan. Pomišljao sam da odustanem i vratim se u Sirakjus – već mi je propao ceo dan putovanja. Ali setio sam se čitalaca koje ću sresti u Bosni i radosti što ću potpisivati svoje pesme u prevodu na bosanski.
Dva sata pre leta potražio sam bording kartu za gejt Lufthanse. Opet nisu mogli da je odštampaju i pozvali su menadžera. Kad je došao sat kasnije, upitao me je da li imam šengensku vizu za putovanje u Evropsku uniju.
„Šta će mi šengenska viza? Ne zadržavam se ni u jednoj zemlji za koju je potrebna.“
„Potrebna vam je zato što u šengenskim zemljama možete da presednete samo jednom.“
Nisam mogao da verujem. Avio-kompanije je smislila putanju koja mi je bila zabranjena.
„Morate naći rešenje“, rekao sam. Putovao sam već dvanaest sati, a još nisam napustio Sjedinjene Države. Menadžer je bio ljubazan, ali pošto je obavio neke pozive, rekao mi je da neću moći da se ukrcam u avion.
„Moraćete da nađete takav let da ne morate da presedate u šengenskim zemljama“, rekao je.
Kad sam pozvao Junajted, ženski glas mi je rekao: „Možemo da vam obezbedimo put u Sarajevo, ali ne i hotelski smeštaj na putu“. Povezala me je sa svojim nadzornikom. „Vaš je posao da znate mogu li da putujem nekim letom ili ne“, rekao sam mu. Proveo sam na telefonu osamdeset šest minuta, do 1.55 ujutru. Telefon mi se nije ispraznio zato što sam bio prikačen na punjač. Jedini let kojim sam mogao da stignem u Sarajevo na vreme polazio je za Beč za petnaest sati, rekao je na kraju menadžer. Avio-kompanija mi neće platiti hotel.
Imao sam sreće da je moj novi gejt bio blizu kapele. U njoj se nalazila gomilu ćilima za molitvu. Nije bilo nikog, pa sam improvizovao jastuk i ćebe, legao i odspavao s prekidima više od 12 sati. Pre nego što sam krenuo prema gejtu, nadoknadio sam sve molitve koje sam preskočio.
Trećeg jula sam sleteo u Sarajevo, 44 sata otkad sam stigao na aerodrom Sirakjusa.
Sarajevo me je podsetilo na Gazu. Video sam rupe od metaka na zidovima nekih zgrada i kratere u nekoliko ulica. U mislima mi je bila 2014, kad su izraelske snage bombardovale susednu kuću, pa je moja porodica zapušavala rupe na našoj. Pomislio sam i na onaj dan prošle godine kad su izraelski projektili pretvorili našu kuću u gomilu ruševina.
Tokom četiri dana u Sarajevu sreo sam mnogo pisaca i umetnika. Jedan od njih pozvao me je na predstojeći književni festival, na kom su očekivali i nekoliko gazanskih fotografa i umetnika. Rekao sam da ću rado doći. Onda sam se setio aerodroma i predomislio se.
Kad sam uredniku svoje sledeće knjige ispričao kako sam se proveo na putu, rekao mi je: „Organizovaćemo promotivnu turu u gradovima blizu Sirakjusa da ne bi morao na aerodrom“. Nadao sam se da će mi putovanje proširiti vidike, a ono mi je potkresalo krila.
Na moje zaprepašćenje, put natrag je protekao glatko. Nije bilo „SSSS“ na mojoj karti. Čekiranje je trajalo nekoliko minuta. U Sirakjus sam stigao u planirano vreme, s osećanjem kakvo valjda ima zločinac kog nisu otkrili. Kasnije sam potražio informaciju o pasošima svih zemalja. Izraelski pasoš, koji omogućuje putovanje bez vize na 170 odredišta, osamnaesti je na spisku. Pasoš s Palestinskih teritorija, koji omogućuje putovanje bez vize na samo četrdesetak destinacija, nalazi se pri dnu liste.
***
U nedeljama posle putovanja u Sarajevo, pokušavao sam da shvatim šta mi se dogodilo. Moj prijatelj Hasan, američki građanin koji je veći deo života proveo u Gazi, rekao mi je da ga redovno zaustavljaju na aerodromima i postavljaju mu svakojaka pitanja – šta radi u sopstvenoj zemlji i da li nosi oružje. Pozvao sam i tri eksperta za kontrolu putnika. Šeza Abuši Dalal, advokatica u organizaciji koja često tuži policiju, sa sedištem na Gradskom univerzitetu Njujorka, rekla mi je da američka vlada ima listu za nadzor, koja obuhvata i putnike. Ta lista se zove Baza podataka za kontrolu terorista (Terrorist Screening Dataset), a njen najpoznatiji deo je spisak lica kojima je zabranjeno letenje. „Ali postoji i selektivni spisak“, rekla mi je. Ljudi koje se nalaze na njemu često doživljavaju ono što se meni desilo.
Od Faize Patel, više direktorke Programa za slobodu i nacionalnu bezbednost u Brenan centru za pravdu, čuo sam da čak ni eksperti ne znaju koliko spiskova za nadzor postoji niti kako se na njih dospeva. Neko može doživeti sekundarnu kontrolu čak i ako nije ni na jednom spisku. Neki putnici se izdvajaju zbog svog odredišta ili zato što imaju kartu u jednom pravcu.
Pitao sam se da li sam dospeo na spisak zato što sam iz Gaze ili zato što su me izraelske vlasti pogrešno etiketirale kao pretnju. Dalal mi je rekla da su posle 7. oktobra mnogi Palestinci prijavili da su imali problema na američkim aerodromima. „Izrael i SAD dele mnoge poverljive informacije“, rekla mi je Patel.
Nije bilo načina da saznamo da li je to imalo neku ulogu u mom slučaju. Saher Selod, autorka knjige Zauvek sumnjivi: rasijalizovani nadzor američkih muslimana u ratu protiv terora (Forever Suspect: Racialized Surveillance of Muslim Americans in the War on Terror), povezala je moje iskustvo s Bušovim dobom, kad je proširena baza podataka za nadzor. Pomenula je još jednu taktiku iz tog vremena: sad nepostojeći Sistem nacionalne bezbednosti ulazaka-izlazaka, koji je zahtevao da državljani 24 zemlje s muslimanskom većinom (i Severne Koreje) budu izloženi proveri otisaka prstiju, fotografisani i intervjuisani. „Ako se pitate da li je razlog to što ste Palestinac – apsolutno jeste“, rekla mi je.
Redovno sam proveravao veb stranicu za žalbe Ministarstva za unutrašnju bezbednost, koje nadgleda službu aerodromske bezbednosti. Deset nedelja moj slučaj je bio „u toku“. Onda je The New Yorker poslao pitanja aerodromskoj bezbednosti o mom iskustvu. Dva sata kasnije dobio sam „Pismo o konačnoj odluci“ od Ministarstva. U njemu je pisalo da su neke aerodromske kontrole nasumične i da agencija „ne može ni da potvrdi ni da porekne ijednu informaciju o vama koja bi se mogla nalaziti u federalnim spiskovima za nadzor“. Pismo se pozivalo na „sisteme koji sadrže informacije iz federalnih, državnih, lokalnih i stranih izvora“ i koji ponekad mogu dovesti do pogrešne identifikacije putnika. U njemu je stajalo i to da je agencija „unela potrebne ispravke u kartoteke, između ostalog napomene koje mogu doprineti izbegavanju incidenata povezanih s pogrešnom identifikacijom“.
U odgovoru na pitanja The New Yorkera, portparol izraelske vojske je rekao: „Ne komentarišemo informacije koje Izrael deli sa svojim strateškim partnerima“. Aerodromska bezbednost je podelila opšte informacije o sekundarnoj kontroli i rekla: „Aerodromska bezbednost tesno sarađuje sa obaveštajnom i policijskom zajednicom i s njima deli informacije“. Ali odbili su da komentarišu moje iskustvo.
Jednog petka u avgustu neko je pozvonio na mojim vratima. Deca su se igrala napolju i začuo sam muški glas koji ih je pitao: „Da li vam je otac kod kuće?“ Na vratima su stajala dvojica. Načas sam pomislio da rade za školu u koju smo pokušavali da upišemo decu. Onda sam video da jedan nosi bedž i pištolj. „Zdravo. Mi smo iz FBI.“
Jedan agent mi je rekao da je čuo za moje iskustvo s bezbednošću na aerodromu Loban. Upitao me je imam li nekoliko minuta za razgovor. Oni su stajali, a ja sam sedeo na kauču; jedan je zapisivao. Onda su mi postavljali pitanja o nizu širih tema – kako se osećamo u komšiluku, šta smo radili u Egiptu i Kataru, kakav je bio naš život u Gazi. Na kraju su tražili da im kažem nešto o svojoj „interakciji“ s izraelskom vojskom.
Rekao sam im da sam već opisao taj doživljaj u The New Yorkeru i na CNN-u, ali oni su hteli izveštaj od mene. Počeo sam da govorim o tome kako su mi stavili povez na oči i lisice, a onda sam shvatio da Jazan sedi pored mene. Nisam želeo da ponovo doživljava moj bol, pa sam ga poslao na sprat pre nego što sam nastavio. Objasnio sam im da sam od 7. oktobra izgubio 31 člana šire porodice u samo jednom vazdušnom napadu, jedan je stradao od izraelskog snajperiste, a jedan od ujaka moje žene je poginuo ispred školskog skloništa. I Maram i ja smo izgubili po jednog praroditelja jer im se bolest pogoršala zbog uslova u Gazi. Mnogi naši rođaci sad žive u šatorima. Imao sam utisak da nisu došli da me pitaju o događajima na aerodromu.
Posle bezmalo sat vremena jedan agent me je upitao imam li nekih pitanja ili briga i da li želim nešto da im kažem. Poslao mi je SMS i pozvao me da mu se javim. Pre nego što su otišli, zamolio sam ih za pomoć oko moje žalbe ili uklanjanja mog imena sa spiska na kom se možda nalazim. Odgovorili su da mi ne mogu pomoći s drugim vladinim agencijama. Dali su mi anonimnu vizitkartu lokalne FBI kancelarije i otišli.
Maram je sišla s Jazamom i rekla mi da ju je naš sin pitao, „Jel će opet da odvedu tatu?“ Kad je The New Yorker upitao FBI o poseti, portparol je odbio da komentariše kako su agenti došli do mog imena i zašto su me posetili.
Pre par godina napisao sam na Facebooku da sam u Kairu zbog vize i moj prijatelj Ahmad je video post. „I ja sam u Egiptu“, napisao mi je u poruci. Neočekivano smo proveli nekoliko lepih dana zajedno. Ahmad je gurman i jednog popodneva smo zajedno ručali u restoranu koji gleda na Nil. Drugog dana smo otputovali do Crvenog mora – dvojica Palestinaca istražuju mesto koje im je inače nedostupno.
Ranije ove godine, pisao sam Ahmadu koji je bio u Gazi. „Setio sam te se juče“, rekao sam mu na arapskom. Sećaš li se našeg provoda na Suecu pretprošlog leta? Kako si?“
Odgovorio mi je sarkastičnom šalom: „Putujem kao i ti. Od jednog školskog skloništa do drugog“. Nedavno je bio u Rafi, gde je izbeglo više od milion raseljenih Palestinaca. Pokušao je da podigne novac potreban da s porodicom napusti Gazu. Onda su izraelske snage ušle u Rafu, zapečatile granicu i ponovo raselile mnogo porodica. Od kraja avgusta Ahmad živi u šatoru sa ženom i troje dece u jednom delu Kun Junisa – to je peto mesto na kom žive tokom poslednjih godinu dana. Ahmadov dan počinje u 6.30 ujutro. „Posle toga se ne može spavati zbog muva u šatoru“, rekao mi je. On staje u red za hleb dok njegova žena priprema doručak, obično od konzervisane hrane. „Da bih skuvao čaj, moram da pronađem nekog ko je zapalio vatru“. Onda oko sat i po čeka u redu za vodu. Na fotografijama je mnogo mršaviji nego ranije.
Ahmad je sanjao o tome da ženu i decu povede na put u Egipat i dalje – da s njima putuje vozovima, isprobava restorane, fotografiše nova mesta. Sad sanja o nekom drugom državljanstvu. On je izbeglica, a ne putnik. „Izgubio sam nadu da ćemo se vratiti svom pređašnjem životu. Čini mi se da ćemo zauvek ostati izbeglice.“