Pre deset godina napisao sam knjigu „Ekstremni centar“ u kojoj sam kritikovao „demokratske politike“ nakon finansijske krize 2008. Kriza nije izazvala neophodne političke promene i u knjizi sam analizirao približavanje partija desnog i levog centra u zapadnom svetu, ono što je Bil Klinton 90-ih godina nazivao triangulacijom (pre nego što je bio diskreditovan zbog lične triangulacije). Ovako nastali „ekstremni centar“ bio je ishod neoliberalizma i pratećih ekonomskih doktrina. Rezultat je bio ukidanje prostora za svaku ozbiljnu političku alternativu.
U to vreme sam tvrdio da ekstremni centar obuhvata čitav zapadni politički pejzaž: republikance i demokrate u SAD, nove laburiste i torijevce u Britaniji, socijaliste i konzervativce u Francuskoj, razne koalicije u Nemačkoj, „gotovo identične“ centre skandinavske levice i desnice. Svi oni su se „nadmetali u kukavičluku pred Imperijom. U gotovo svakom slučaju, dvopartijski/tropartijski sistem transformisao se u praktično nacionalnu vladu“ (str. 121). Tvrdio sam da nam je neophodna opozicija i da levica treba da odlučno raskine sa tekućom politikom ako želi da preuzme vodeću ulogu. To se nije desilo.
Uspon krajnje desnih partija u Francuskoj, Nemačkoj, Britaniji i Italiji zasenio je problem ekstremnog centra. Sada je krajnja desnica pol privlačnosti, a njen uspeh u većini zemalja, uključujući i Britaniju, gurnuo je ekstremni centar udesno. Starmerova vlada i većina laburističkih poslanika podržali su genocid u Gazi, a unutar zemlje procese dalje privatizacije i podrivanja socijalnih prava i socijaldemokratske politike uopšte. Na globalnoj sceni Starmer je verni poslušnik Amerike koji se otvoreno ponižava i razvejava poslednje zablude o Britaniji kao suverenoj zemlji.
Neuspeh poslednja tri laburistička premijera da raskinu sa konsenzusom tačerovskog tipa u velikoj meri je odgovoran za trenutnu društvenu i ekonomsku krizu. Ušli smo u tu močvaru i zagadili svoje vodotokove i okean oko naših ostrva kanalizacijom privatizacije. To nije bio slučajan proces. Kako sam obrazložio u „Ekstremnom centru“ 2015: „Nezaposlenost je deset godina uporno održavana iznad tri miliona, što je konzervativcima omogućilo da sprovedu program društvenog re-inženjeringa. Upotrebili su državne resurse za suzbijanje sindikata i pokretanje privatizacije javnih usluga i stanovanja želeći da transformišu zemlju u naciju vlasnika imovine i akcionara“ (str. 19).
Torijevci su vodili igru, a laburisti su ih pratili. Obećanje Margaret Tačer o naciji preduzetnika i vlasnika kuća demantovale su brojke. Milion ljudi je izgubilo svoje kuće između 1990. i 1996. godine, a do 2009. vrednost skoro milion kuća je bila manja od hipoteka dignutih na njih (str. 22-23). Rezultat je bilo otuđeno društvo, nemotivisano da izlazi na glasanje. Izborna pobeda Tonija Blera (koji je pravi primer ekstremnog centra) 2001. ukazivala je na ozbiljan pad izlaznosti od 12% u odnosu na izbore 1997. godine (str. 32). Pobeda laburista 2024. sa Starmerom na čelu ostvarena je u podjednako jadnim okolnostima.
Obe britanske stranke ekstremnog centra urušavaju se već čitavu deceniju. Konzervativci su pokušali da obnove svoj imidž dovođenjem ljudi druge boje kože kako bi prikrili svoje reakcionarne politike. To je bilo korisno u razotkrivanju grubljih aspekata „politike identiteta“, ali je postiglo malo šta drugo. Laburisti su doživeli mini-pobunu kada je Džeremi Korbin objavio svoju kandidaturu za lidera partije 2015. Njegova privlačnost zasnivala se na levičarskoj, socijaldemokratskoj politici, na šta je mlađa generacija odgovorila masovnim učlanjenjem u Laburističku partiju i izborom Korbina za šefa stranke. Ovaj iznenadni obrt događaja koji je iznenadio i samog Korbina izazvao je krizu političkog sistema. Konzervativni i liberalni mediji, uz podršku degradirane parlamentarne grupe laburista koja je uključivala i elemente siledžijstva, zasuli su Korbina uvredama i pokušali da ga prinude da se povuče, ali nisu uspeli.
Korbin se borio na izborima 2019. pod izuzetno nepovoljnim uslovima a rezultati koje je postigao, koliko god bili ismevani, zapravo su bili bolji od rezultata Gordona Brauna na njegovim poslednjim izborima. Podneo je ostavku na mesto lidera laburista, dok je više od 150.000 ljudi napustilo Laburističku partiju. Korbin je svakako pravio greške u pokušaju da stvori povoljniji odnos snaga unutar stranke. Mada su te greške demoralisale neke pristalice, one nisu bile razlog njegovog izbornog neuspeha. Starmer je izbacio Korbina iz Laburističke partije na temelju lažnih optužbi (klevete) za antisemitizam (to jest za odbranu prava Palestinaca). Korbin je pokazao svoju izdržljivost kada se kandidovao kao nezavisni poslanik i zadržao svoje mesto u parlamentu, što je bio jedan od retkih svetlih trenutaka poslednjih opštih izbora. Bio je to vatromet na kiši.
***
Bio je to trenutak za osnivanje nove stranke. Bolje ikad nego nikad. Činjenica da se skoro milion ljudi (uključujući i mene) registrovalo za članstvo u budućoj partiji privremenog naziva Tvoja stranka veliko je ohrabrenje za sve koji se i dalje bore protiv genocida u Palestini i domaćih reakcionarnih politika u korist bogatih. Ovakvi pokreti i uporno sećanje na način na koji su se vlasti odnosile prema Korbinu stvorili su prvu priliku za formiranje prave levice u Britaniji od 1945. godine. Narušen je monopol laburista na predstavljanje ugroženih.
Dvostruko vođstvo Džeremija Korbina i Zare Sultane je odlična ideja, koja ujedinjuje različite generacije. Zara je bila u prvim redovima protesta zbog rata u Gazi i radije je podnela ostavku na članstvo u Laburističkoj stranci nego da vegetira u limbu. Javno se deklarisala kao anticionistkinja i ismejala je one koji je optužuju za antisemitizam. Energična diskusija uoči zvaničnog osnivanja nove partije, koja se trenutno odvija na stranicama bloga časopisa New Left Review Sidecar, zdrava je i ohrabrujuća. Ovo je prilika koju ne smemo propustiti.
Nekoliko ideja i pitanja o onome što treba učiniti ili ozbiljno razmotriti:
1. Program. Mislim da bi nova stranka trebalo da ima jednostavnu Povelju od deset tačaka koja sadrži antikapitalističke i antiratne stavove većine onih koji žele da se pridruže. Povelja bi takođe trebalo da podrži mere demokratizacije slične onima za koje se Toni Ben tako snažno zalagao: referendum o monarhiji, ukidanje Doma lordova, najdemokratskiji oblik proporcionalne zastupljenosti i reforma pravosuđa. Povlačenje iz NATO-a je suštinsko.
2. Struktura. Pitanje kako demokratski organizovati novu stranku je od suštinskog značaja. Jedno rešenje mogla bi biti federalna struktura sa jakim telima na nivou izbornih jedinica koja su povezana sa strankom na nacionalnom nivou. Takva tela bi trebalo da biraju delegate za regionalne i nacionalne konferencije i da imaju pravo da opozovu aktuelnog odbornika ili poslanika ako za to postoji 60% podrške na lokalnom nivou. Federalna struktura bi takođe podstakla rad u zajednici i kampanje van izbornih perioda. Takođe bi omogućila lokalnim ograncima da razviju sopstvenu kulturu i da prilagode procedure i aktivnosti lokalnim potrebama. Ako imamo reprezentativne lokalne strukture povezane sa Tvojom strankom, isti princip bi se mogao proširiti na Škotsku i Vels.
3. Komunikacija. Način na koji stranka komunicira svoju politiku manje-više je očigledan. Internet revolucija nam ide u prilog, kao što smo videli u slučaju Gaze. Međutim, snažno bih podržao dnevne onlajn novine po modelu francuskog Médiapart – prave novine, a ne Pravda. Ove onlajn novine bi morale da analiziraju politike i manevre vladajuće klase, razotkrivaju endemsku korupciju i ozbiljno se posvete istraživačkom novinarstvu. Takvim novinama je potrebno jezgro dobro obučenih i iskusnih novinara, što svakako postoji unutar nove stranke.
4. Izbori. Nova stranka će opstati samo ako je predvodi istinski demokratski izabrano rukovodstvo. Stoga bi idealno bilo da važi pravilo jedna osoba, jedan glas, ali kako se to može sprovesti u praksi? Glasanje preko interneta nosi značajne izazove (podsećam na loše iskustvo Podemosa u Španiji) i podložno je ometanju i manipulacijama. Opisana federalna struktura nudi rešenje. Lično sam sklon sistemu tzv. primarnih izbora u američkom stilu sa modifikacijama za izbor poslanika i gradonačelnika. Izbor nacionalnog komiteta na stranačkoj konferenciji trebalo bi da bude na rotacionoj osnovi. Stranka takođe mora da razvije demokratsku politiku za formiranje izbornih saveza. Izborni paktovi na lokalnim i opštim izborima ostaće ozbiljno pitanje sve dok smo opterećeni sistemom relativne većine (first past the post). Gde god je to moguće, trebalo bi da ih favorizujemo, ali lokalni ogranci su često u najboljoj poziciji da odlučuju i trebalo bi ih pustiti da to čine.
5. Disciplina. Ne smemo zaboraviti lekcije iz Korbinovog perioda u Laburističkoj partiji. Državno-medijski koloplet će na ovaj ili onaj način pokušavati da nanese štetu, podeli i iskoristi naše slabosti (iskustvo Škotske socijalističke partije bilo je poučno). Izvesni element partijske discipline je neophodan.
Šta je ostalo od ekstremnog centra? Malo više od otpadaka političkih partija u raspadu. Potpuna kapitulacija laburista pred kapitalom i Imperijom transformisala se u instrument konzervativne politike. Raskid sa njom nam je odavno potreban. Nova formacija koja se priprema u Ujedinjenom Kraljevstvu nudi realne mogućnosti. Čak i pre zvaničnog formiranja stranke, ankete javnog mnjenja pokazuju veliki entuzijazam za promene. Nova stranka je prvi ozbiljan pokušaj levice da istupi iz političko-ekonomskog konsenzusa koji je uništio ovu zemlju. Moramo dati sve od sebe da osiguramo njen uspeh.