Ukrajina je Španija našeg doba
Brehtovski rečeno: u Srbiji urla laž! Glavni provladin kriminalni tabloid je imao naslov koji je obišao svet: Ukrajina napala Rusiju. Bravo, Vučiću!
Crna Gora je jedina zemlja na svetu, uljučujući i samu Rusiju, gde se uz antiratne proteste, održavaju protesti podrške zločinačkoj ruskoj agresiji nad Ukrajinom, maskirani u narativ o navodno ugroženoj „volji naroda“. Za to vreme potencijalni mandatar Dritan Abazović, jedini na svetu, sastaje se u trećem danu Putinovog komadanja Ukrajine sa ruskim paravojnim formacijama u Crnoj Gori.
Banjaluka je jedini grad u Evropi u kojoj je Putinov rat za istrebljenje Ukrajinaca i nestanak najveće države na našem kontitentu, dočekan transparentima podrške. Na ćirilici i srpsko-ruskom, dakako. Prkosno u sred Evrope i dalje opstaje Dodikov „Donjeck“ – na zločinu sazdana polovina teritorije suverene države Bosne i Hercegovine.
Tako srpski svet u podršci agresorskom ratu Vladimira Putina u korist stvaranja ruskog sveta. Već je primećeno, veću podršku od Rusije, kremljovski diktator ima samo u srpskom svetu.
Tako srpski svet nasuprot Evrope, demokratije, slobode, mira, pravde i prava. Prepoznaje srpski svet u ubijanju ukrajinske dece, svoje četvorogodišnje „junačenje“ nad sarajevskim civilima. Njih 12.000 hiljada, od toga stotine dece (hiljade osakaćeno), nije preživelo prethodni pokušaj stvaranja srpskog sveta.
Narod i legitimna vlada demokratske Ukrajine, ostavljeni na milost i nemilost višestruko moćnijem agresoru danas, kao i prethodnih osam godina, ali sada svima očigledno, brane slobodnu i demokratsku Evropu. Istu onu koja teško prelama da li izbacuje Putinov stroj smrti iz platnog prometa – SWIFT-a.
Pre osam i po decenija, liberalna Evropa, ostavila je demokratsku i republikansku Španiju na milost i nemilost daleko nadmoćnijem fašističkom okupatoru. Stotine dobrovoljaca iz celog sveta ovih dana se prijavljuju da brane svoju slobodu u Ukrajini. Ukrajina je Španija našeg doba!
Posle Španije, jedan od najvećih idealizama 20. veka bilo je Praško proleće 1968. godine. Sa koliko se neuporedive nade i poleta Čehoslovačka budila iz dvodecenijskog poniženja i okupacione bede. I sa kakvom je brutalnošću, pod gusenicama ruskih tenkova, završio jedan od najkreativnijih emancipatorskih pokreta u moderno doba. Ubijene su za dugo mogućnosti za demokratski socijalizam. Sa jednakom brutalnošću, isti počinilac danas ubija ideju demokratske, slobodne, pluralne i otvorene Ukrajine. Sve ono što agresor nije i ne sme da bude.
Prvo ste izgubili čast da biste izbegli rat, a posle ćete izgubiti i rat, upozoravao je Čerčil evropske lidere u vreme kapitulantske politike pred vođom Rajha. Ima li se ovome šta dodati danas?
Vođa ruskog režima, verovatni budući optuženik za ratne zločine, se preračunao. Blitzkrieg nije uspeo, ukrajinsko blato guta okupatorske vojnike. Napustili su ga čak i tradicionalni saveznici poput Kazahstana. I Kina je stala iza teritorijalnog integriteta Ukrajine. Evropska unija nije bila jedinstvenija, a demokratski svet homogeniji. Kao i njegov prethodnik Milošević 1999, Putin je verovao da će zaplašiti i podeliti slobodni svet. A ujedinio je čitav svet protiv sebe. Ruski i srpski svet protiv ostatka sveta!
Ukrajina svojim otporom demantuje intelektualno zapuštene analitičare i brojne desne, ali i leve radikale, uglavnom na putinovskim jaslama, koji uzroke aktuelne agresije traže u navodnoj verolomnosti hladoratovskih pobednika koji su nekom prilikom nekome, nikako da se dogovore kome, usmeno obećali neširenje NATO-a. Biće da su u vizuri prokremljovskih struktura i analitičara neproverena usmena obećanja mnogo vrednija od Rezolucije UN, međunarodnog prava, kao i Bjeloveškog sporazuma (1991) i Budimpeštanskog memoranduma (1994) kojima su i Rusija i Zapad potpisima garantovali nepovredivost granica suverene Ukrajine. Uostalom, kakvo je to poimanje istorije i međunarodnih odnosa u kome manje moćne zemlje bivaju desubjektivizovane do te mere da nemaju pravo da odlučuju čak i o svojoj sudbini, ako se to protivi volji i zakulisnim dogovorima velikih sila.
Putinova doktrina je jasna. U njegovom poimanju susedskih odnosa, koje se mora čitati u ključu ruske istorije, može se biti: podređeni vazal ili neprijatelj predviđen za istrebljenje. U avgustu 1968. u vreme gaženja tenkovima suverene Čehoslovačke, moskovska Izvestija je napisala osnove Brežnjevljeve doktrine. Putinovu je obrazložio on sam, stigmatizujući čitavu ukrajinsku naciju kao nepostojeću, primitivno određujući njene demokratski izabrane lidere kao „bandu narkomana i neonacista“. Lavrov se malo više potrudio i rekao da se princip suverenosti ne odnosi na one države koje imaju vlast koja ne predstavlja sve ljude koji u njoj žive. Teorija i intelektualna misao žale za sovjetskim vremenima kada se kremljovska vrhuška makar trudila da obrazloži svoje vojne pohode i zločine. Uzgred, u Lavrovljevu definiciju provizornih država bez prava na postojanje, mogle bi da spadaju i Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija… Ko će biti realizator Putinove doktrine u našem regionu?!
Naposletku, nastavi li kremljovski hazjajin da gubi bitku od nepokolebljivih Ukrajinaca, biće zanimljiva dinamika i unutar moskovskog „prvog prstena“. Ako je nešto pouzdano od znanja o sovjetskom i ruskom poretku, to je da sistem ne trpi nestabilnost i nepredvidivost, kao i bilo kakvu liberalizaciju i humanizaciju. Za ovo drugo nema opasnosti, ali prvi uslov konsenzusa saveza elita, Putin je ozbiljno prekršio. Svaki dan opstanka ukrajinskih branitelja, Rusija i svet su bliži tome da duboka država i oligarsi zaključe da je potrebno vraćanje stabilnosti na uzburkanom brodu. Da li će metodi biti staljinistički ili će „prozverenom caru“, kako kažu Moskovljani, aparat meko, po modelu Hruščova, da objasni da je vreme da se malo odmori – ostaje da vidimo.
Jedno je izvesno: slobodom Ukrajine ispisuje se ne samo sloboda Evrope, već i sloboda i pravo na život svakoga od nas. U toku je ukrajinska igra za život… svih nas.