Govor održan 26. februara 2023. u Sofiji na zatvaranju skupa „Debata o Evropi“.
Počeću nečim ličnim. Prvo šta sam pomislio 24. februara ujutru, kada sam čuo vest o ruskom napadu, bilo je da je Putin započeo rat protiv svih nas (protiv Evrope) i da smo mi dovoljno blizu, u dometu jednog nuklearnog napada, a moja kćer spava u susednoj sobi.
Svaki rat je mašina vremena i zajedno sa tim i kočenje u vremenu. Odjednom, prošlost se vratila. Prisetio sam se svih saveta za postupanje u slučaju nuklearnog napada kojima su nam punili glave u školi. Ni jedan od njih nije bio od koristi. Niti sam imao gas masku, koju bi trebalo da stavim u 17 sekundi, niti sam znao gde je najbliže sklonište. (Kasnije se ispostavilo da skloništa odavno nisu u funkciji.) A saveti da stojiš daleko od prozora, da te ne iseče staklo u slučaju eksplozije, ili da ne gledaš direktno u nuklearnu pečurku kako bi sačuvao vid, zvučali su dosta banalno. Na sve to ni pravac nije bio isti: pre smo čekali napad sa zapada, a sada sa istoka, direktno od našeg nekadašnjeg starijeg brata. Čovek se zbuni gde da se baci. Sve sam to pomislio, brzo sam bacio pogled po kući i odlučio da je za početak kupatilo, jer nema prozora, moguće rešenje za sklonište. (Bez prethodnog razgovora, supruga mi je odjednom predložila da proverimo podrum i da odnesemo flaše s vodom.) Najteže je i dalje bilo kako da sve to objasnim kćerki.
Ali taj osećaj bio je kao oštar povratak u prošlost i nešto drugo – kraj svakodnevice. Postoji jedan trenutak kada svakodnevica postaje istorija, postaje rat. Tajno sam se nadao da će naša generacija to izbeći. Mogao sam jasno da predočim kako u nekoj ukrajinskoj porodici deca ustaju jer moraju u školu, nervozni su, pospani, jedu hleb sa džemom i odjednom na televiziji objavljuju rat. I sve se menja, ruši se, kao što će za dan-dva početi da se ruše zgrade i iste te kuhinje u kojima su ti parčići hleba ostali nepojedeni.
Pre četiri godine napisao sam roman u kojem osećaj za manjak budućnosti stiže dotle da svaka od država Evrope želi da organizuje svoj referendum o prošlosti. Do sada su referendumi bili za budućnost, određivali su kako će se nešto nadalje odvijati, ali je došao trenutak u kojem se horizont zatvara i počeli smo da gledamo unazad, u prošlost. Šta bi podrazumevao taj referendum? Izbor najsrećnije decenije ili godine 20. veka iz istorije svake države. Manjak budućnosti uvek otvara velika nalazišta nostalgije za prošlošću. I eto došao je trenutak da prošlost preplavi kontinent. U koju deceniju 20. veka će države, kao što su Nemačka, Francuska, ili one sa periferije, kao što su Bugarska i Rumunija, izabrati da se vrate? Izbor je kod jednih otežan jer postoji mnogo srećnih opcija, a kod drugih što nemaju nijednu. Kako bilo, Nemačka bira sam kraj osamdesetih, i jedan večni perpetuum mobile 1989. u kojem zid neprekidno pada. Italija ulazi u šezdesete. A u Bugarskoj je, naravno, malo komplikovanije. Kao da karta Evrope od teritorijalne prelazi u vremensku i različite države se zatvaraju u svojoj srećnoj prošlosti. Na vrlo kratko.
Mislim da se ovaj model ili metafora, ova jaka protivteža unazad, može videti i danas. Ukratko rečeno – vreme je zamenilo prostor. Svet je podeljen, manje više ljudi su ga obišli, upoznali, tesan je za naše duše, da parafraziramo pesnika. Ostaje nam neograničeni okean vremena, koji je u stvari okean prošlosti.
Sama ideja nostalgije se promenila. Ona više nije čežnja za određenim mestom ili zavičajem (nostos), kao što to kaže etimologija. Nostalgija je već čežnja za drugim vremenom. Vreme je zamenilo prostor i možda bi trebalo da koristimo neki drugi termin, kakav je na primer „hronostalgija“.
I u tom smislu naši ratovi su postali ratovi za prošlost.
Kada je roman izašao, na jednom čitanju su me pitali: dobro, a koje vreme bi izabrala Rusija? Nisam bio siguran, hteo bih da verujem da je to vreme Gorbačova, vreme Perestrojke. Odgovor smo dobili 24. februara prošle godine. Možda i jedan od najtežih odgovora za izgovaranje. Zato što je na tom nevidljivom referendumu za prošlost Rusija izabrala godine Drugog svetskog rata. Godine kada je poslednji put delovalo da je legenda na njenoj strani. Svet ju je priznavao, čak je na neko vreme mogao da zaboravi surovosti sistema, Staljina, Gulag, Gladomor. Poslednji put kada si bio pobednik. (Nema veze što na drugom tasu vage leže ubijeni, siročići, udovice; postoje zemlje i sistemi u kojima se lična nesreća ne računa.)
Roman se završava jednom scenom veličanstvene rekonstrukcije događaja, koja ponavlja tačni početak Drugog svetskog rata. Slučajni pucanj pretvara rekonstrukciju u početak trećeg svetskog rata. Čak je i vreme u knjizi trebalo da bude isto – 4:47 ujutru. (E, Putinov rat objavljen je u 4:50.)
I tako, ovo u čemu danas živimo je bitka za prošlost, za preraspodelu prošlosti. Prošlost kao alibi i prošlost kao resurs. Za moju generaciju i za generaciju naših roditelja takav alibi bila je budućnost, komunistička budućnost. To je svojevremeno moglo da opravda i objasni sve nevolje sadašnjosti. Danas, kako se budućnost potrošila kao sirovina, populisti i nacionalisti počeli su da obećavaju prošlost. U tom kontekstu razumljivo je zašto je Putin odabrao da se vrati tamo, na početak četrdesetih godina 20. veka. Ali, da li na jednom kontinentu mogu da postoje različita vremena i vremenske enklave? Ne. I ne samo zato što sreća jednog naroda ne sme da se bazira na nesreći drugog. Već zato što prošlost nije individualni projekat. Ne možeš da živiš sam u njoj.
Današnja nesreća i izolovanost Rusije nagoni je da siđe nazad u „srećna“ i slavna vremena Sovjetskog Saveza. Ali tamo je već pusto i prazno, nema nikoga od onih sa kojima si se borio, bio suparnik, koje si ubijao i sa kojima si sarađivao. Treba da izmisliš neprijatelja, da stvoriš pretnju. Jedini potez je da povučeš u tu prošlost prvo tebi najbližu zemlju, zatim sledeće, zatim Evropu, pa što da ne, i svet. Tim ratom Putin kaže „hajde da se borimo na mojoj teritoriji, pardon, u mom vremenu, u četrdesetim godina 20. veka“. Kao Kameni gost u Don Žuanu čija pružena ruka ne treba da se prihvati kako te ne bi odvukla u podzemno carstvo. (Tokom poslednjih decenija mnoge evropske zemlje, uključujući i Bugarsku, nisu to shvatale i često su se rukovale sa tom rukom.)
Putin sada ne želi da dobije rat, već da ga hronifikuje, da nametne život u tom režimu. Njegov metodički cilj je da bombarduje i sprži sadašnjost (i budućnost) sa svom njenom infrastrukturom i svakodnevicom – da nema vode, grejanja, svetla. Da uništi biće, a otuda i bivanje, bukvalno je namerio raz-biti ukrajinsku zemlju. Sovjetska vlast plus elektrifikacija – tako je Lenjin opisivao raj komunizma. Danas to Putin parafrazira na svoj način: ako ne želite sovjetsku vlast, ostajete bez elektrifikacije. Hvala Bogu, ljudi u Ukrajini su pokazali da mogu bez sovjetske vlasti i bez elektrifikacije.
Agresivni projekat prošlosti, naročito one neobrađene, zaboravljene ili promenjene, plodno je tlo za populizam i nacionalizam. Videli smo to kod Trampa, a sada se isto to, samo mračnije, događa preko Putina. Evropa je kontinent sa najviše zaliha prošlosti. I sa najduže razrađivanim sećanjem. Kultura kojom se kontinent ponosi je u osnovi izrade sećanja, uključujući i sećanje na sopstvene krivice, sećanje na beščašća, kako bi rekao Borhes. Od prvih pećinskih crteža, preko Homerove „Ilijade“ i „Odiseje“ ili Hesiodovih „Poslova i dana“ (da sačuvaš i preneseš istoriju u heksametru lakom za pamćenje), preko Kortesa, do svedočenja o nacizmu i Drugom svetskom ratu. Sećanje i kultura su deo imunog sistema Evrope. On treba da prepoznaje i oslabljuje viruse kolektivno zaslepljenih, gubitka razuma, ludosti nacionalizma, rađanja novih diktatora.
Ovaj rat izbio je u trenutku kada nosilaca živog sećanja na Drugi svetski rat više nema. Mi smo upravo na onoj generacijskoj ivici kada odlaze poslednji učesnici koji su držali to sećanje živim, poslednji logoraši, poslednji iz rovova. Nadam se da ne idemo ka nekom neobičnom kolektivnom alchajmeru. Sećanje je sačinjeno od reaktivne supstance, koju bi trebalo svaki dan vežbati, da se stalno pričaju priče kako bismo se prisećali. Jer, kada plamen sećanja gasne, zveri prošlosti nas opkoljavaju. Što manje sećanja, to više prošlosti. Sećamo se kako bi prošlost držali u prošlosti.
Ali ovde želim da otvorim jednu zagradu. Pitanje više nije samo u sećanju, već i čega se sećamo. Jer se i Putin zaklinje u sećanje. Jer populizam i nacionalizam takođe stvaraju svoju verziju sećanja. Novoizgrađenog, koje svemu odgovara, dvodimenzionalnog, kao dekor za rekonstrukciju. Recite nam kakvo vam je sećanje potrebno i isporučićemo vam ga. U Rusiji se tako nije desio onaj rad na sećanju na Drugi svetski rat kakav se, na primer, odigrao u Nemačkoj. Bolan, koji zadire u sve slojeve društva, koji ulazi u institucije, u škole i udžbenike istorije. Pobednicima sa ne sudi. A imalo se o čemu rasuđivati i suditi. Odsustvo takvog rada na sećanju – na određenom pokajanju za ono što je ruska armija učinila nad civilima pobeđenih zemalja, za komandovanje koje često ne štedi živote sopstvenih vojnika, za paranoju koja šalje ruske ratne zarobljenike iz Hitlerovih logora direktno u Sibir i tako dalje – nastavlja da drži zemlju u statusu velike žrtve. Status i alibi za nova prinošenja žrtvi koja joj duguju.
Jedna od posebno zabrinjavajućih stvari ovde i sada jeste brisanje granica između istine i zamenjene istine. Pokušaj je da budemo uterani u svet u kome ništa nema značaj, u kome je sve dopušteno, svaka laž se može predstaviti kao istina, svaka teorija zavere može da nadvlada razum. To je zamena koja ne samo da jednostavno menja prošlost, već određuje i budućnost. Preciznije rečeno – oslanja se na jednu promenjenu prošlost kako bi opravdala sadašnju agresiju i beščašće. Evo ovde bi trebalo da dođe analiza i razgovor. Odavde treba početi. Jezik je već drugačiji i uzmimo i to u obzir. Priča je već drugačija i ona prolazi ne kroz brojeve, paragrafe i projekte, već direktno kroz čoveka i njegove strahove, sramotu, zbunjenost i nade.
Gde je Bugarska u celoj toj situaciji? Na periferiji rata, ako današnji rat uopšte ima pozadinu i periferiju. Prema rastojanju i geografiji mi smo sasvim blizu, nalazimo se na nekih 500-700 kilometara. (Po pravoj liniji Odesa je na 721 km.) Ali ako prelazimo mernim sistemom vremena i prošlosti mi smo još bliže. Курица не птица, България не заграница,1 kaže sovjetska poslovica, a 1962. je načinjen jedan sramotni pokušaj odbacivanja autonomije na predlog da postanemo 16. republika SSSR-a. Bugarsko-ruska istorijski nametana veza koristi se vešto u propagandne svrhe, razume se. Tokom celog mog detinjstva i mladosti u školi smo učili da je to naš stariji brat bez kog smo izgubljeni (kao svaki stariji brat on može da prebije nasilnika u kraju koji nas dira). I do sad znam napamet da „nam je naše prijateljstvo sa Sovjetskim Savezom tako životno neophodno, kao što su sunce i vazduh neophodni za život svakog živog bića“, kao što je to rekao junak Lajpciškog procesa, Georgi Dimitrov, između ostalog sovjetski državljanin. Naravno, svi iz moje generacije tajno smo maštali o potpuno drugim državama, o onom sanjanom inostranstvu na zapadu od nas. I to je mala pravda – SSSR nikada nije postao sanjano mesto uprkos propagandi, već je ostao mesto strahopoštovanja. I to se odražava i na današnju situaciju.
Proruska propaganda ovde lako deluje na različitim nivoima. Od osećanja zahvalnosti našim duplim oslobodiocima (a kako se ispostavilo i duplim osvajačima), preko dubokog poštovanja prema ruskoj kulturi (kao da su Putin i Čehov braća blizanci), do izjava visokih političara koji odbijaju da jasno stanu na stranu žrtve. Ne postoji način da sve to ne deli društvo.
Prema istraživanjima Eurobarometra iz maja prošle godine, među svim zemljama članicama EU, Bugari su najbliže gledištima Rusije u vezi sa ratom. Primećuje se nagli porast ruske propagande. Bugarska je na poslednjem mestu po medijskoj pismenosti, poslednja po broju vakcinisanih, prva u Evropi po smrtnosti od Kovida po glavi stanovnika. Sve to je, naravno, povezano. I ta povezanost naglo se ogolila početkom rata: ispostavilo se da su proputinovci upravo antivakseri. Fejsbuk je i dalje najuticajnija mreža ovde, 90 posto protoka informacija je usmeren ka njemu. Problem je što se propaganda sa mreža uvlači u zvanične i ozbiljne medije. Mnogi od njih crpe informacije sa Fejsbuk statusa koji se nekritički dele, bez komentara. Fejsbuk je istovremeno laboratorija jezika mržnje, koji takođe bez problema prelazi i u zvanične medije. Nedavno je jedan od pristalica nacionalističke partije Preporod (Vuzraždane), gostujući u ozbiljnoj emisiji, izjavio da jedino za šta bi kritikovao Putina jeste to što nije uspeo sa idejom blickriga u Ukrajini.
Društvo je žestoko podeljeno. Čini mi se da decenijama Bugarska ne pamti slični raskol i podelu, pojačanu socijalnim mrežama i ljudima na vlasti. I ne želim da zvuči prejako, ali treba i ovo da pomenem – ponekad imam osećaj da se ide ivicom tihog građanskog rata.
Nikada posle 1989. ovaj deo Evrope nije bio na talasu istorije. Ali ovaj deo Evrope nikada nije prestajao u svojoj književnosti da priča i upozorava na ono što se već desilo i može da se ponovi. Čini mi se da se te priče nisu dovoljno dobro čule. Ovde se jasno osećalo da priča i dalje nije gotova. Sada već znamo i možemo to da formulišemo na sledeći način – dok na jednom kontinentu postoji barem jedna tačka krvarenja istorije, krvari ceo kontinent. Niko, ma koliko kilometara daleko ka zapadu, ne može biti miran. Shvatili smo da centar Evrope nije nešto statično, zabodeno u Berlinu ili Parizu. Centar Evrope je ono pokretno mesto bola. On je tamo gde boli i krvari, danas je na istoku, u ponosnoj Ukrajini.
U jednom od najlepših eseja o Evropi „Otmica Zapada“, koji je napisan za vreme Hladnog rata (1983.) Milan Kundera počinje poslednjim očajničkim telegramom, koji je poslao direktor Mađarske telegrafske agencije tokom 1965. godine dok je sama zgrada bila pod paljbom. Poruka glasi: „Umrećemo za Mađarsku i za Evropu.“ U tim kritičnim minutima on je želeo nešto da saopšti. Invazija ruskih trupa na Mađarsku je invazija na Evropu, ne čekajte, reagujte. Da li je Evropa (ili zapad tada) dobila poruku? Da li je sada zapad shvatio poruku sa invazijom na Ukrajinu?
Hvala Bogu, da, ovoga puta znamo za kim zvona zvone. Ljudi Evrope odmah su shvatili. Kunderin esej završava se gorkim zaključkom da se nakon Drugog svetskog rata zapad gnuša centralne Evrope koja je ostala pod sovjetskim uticajem i koju prosto smatra satelitom sovjetske imperije bez sopstvenog identiteta. (A šta da kažemo mi iz istočne Evrope?!) Ova inercija, smeo bih da kažem, nastavila se donekle i nakon 1989. Rat u Ukrajini vratio je centralnu i istočnu Evropu u Evropu.
Da li postoji nešto u čemu je periferija bolja od centra? U hiper akutnoj osetljivosti na ono što tek dolazi. Prepoznavanje brige u vazduhu. Nekadašnja istočna Evropa se naučila da na svojoj koži predoseća opasnost. Zato ću biti slobodan da to kažem na sledeći način. Ne potcenjujte knjige, eseje, stihove koji dolaze iz ovih krajeva Evrope. Prepoznajte simbole u njima.
Reči ne zaustavljaju tenkove i ne skidaju dronove. Ali mogu (mogu li?) da zaustave, uspore ili barem da malo pokolebaju one koji ulaze u tenkove i koji kreću protiv nevinih ljudi. Reči mogu da pomognu zbunjenima lažnim vestima i propagandom. Činjenica da se užas Drugog svetskog rata nije ponovio do 24. februara ipak se malo bazira i na onom sećanju na zlo koje su čuvali svedoci, pisci, filozofi.
Ovaj rat se neće završiti poslednjim ispaljenim rafalom. On je počeo godinama pre prvog ispaljenog hica i završiće se verovatno godinama nakon poslednjeg. Ovo je novi stari front propagande, mnogo jači nego ikada pre. I ovde spori, ali trajni medij književnosti ima šta da uradi. Najmanje što može je da odneguje otpor i empatiju, da obezbedi alat za prepoznavanje zamena teza. Da sačuva lične priče iz epicentra bola, da stvori sećanje koje neće biti prekoračeno i da uteši, ako može.
Nijedna propaganda ne treba da bude jača od sećanja na nekog dečaka koji beži od rata sa brojem telefona za vezu koji mu je napisan na ruci.