Odlomak iz romana „Time Shelter / Vremensko sklonište“ (prevod sa bugarskog na engleski Angela Rodel, Weidenfeld & Nicolson, 2023) koji je upravo dobio Međunarodnu nagradu Booker. U prevodu na naš jezik ova knjiga uskoro izlazi u izdanju Geopoetike.
Prešli smo preko Bulevara Dondukov, pa preko trga ispred Predsedničke palate. Videli smo da je malo dalje niz ulicu u toku uklanjanje privremenog mauzoleja. Po žutoj kaldrmi još su se valjale glave karanfila zajedno s probušenim balonima i papirnim fišecima u kojima su ranije bile semenke suncokreta… Kiša je stala i nebo se postepeno razvedravalo. Prošli smo pored crkve Svete Nedelje. Dvadeset pet kilograma eksploziva ispod glavne kupole, plus boca sumporne kiseline da uguši preživele, i u 3.20 po podne 16. aprila 1925. Bugarska je postala tadašnji apsolutni rekorder u kategoriji najkrvaviji teroristički napad u crkvi: ubijeno je 150 muškaraca, žena i dece. Vinovnik krvoprolića je bilo radikalno krilo iste ove partije koja je danas na čelu Pokreta za državni socijalizam. Ako neko zaista želi da se vrati u 20-te godine 20. veka, moraće da se pozabavi i tim pitanjem, pomislih. Dembi je sve vreme govorio o tome kako su nekadašnje ideologije menjale prirodu tržišta oživljavajući zaboravljena zanimanja – krojačice plaćene po komadu, puškare – i izmišljajući nova. Verovatno je mislio na svoje statiste za revolucije. To tržište je zaista bilo ogromno. Na primer, nepregledna vojska nezaposlenih glumaca koji džonjaju oko provincijskih pozorišta najednom je dobila svoje mesto pod suncem. Upravo ti profesionalni glumci bili su duša svake priredbe čiju je okosnicu činila rekonstrukcija prošlih događaja. Uvek je postojala potreba za tračkim kraljem ili boginjom plodnosti ili čak za protobugarskim kanom dramatičnih jagodica, a plavuše su listom pretvorene u slovenske konkubine u dugačkim belim haljinama. Bilo je uloga za sve – Osmanlije, janjičare, razbojnike… Nezaposlenost u pozorištu je nestala kao rukom odnesena. Pozorišta više nisu morala da postavljaju komade na scenu jer su mogla sasvim lepo da žive od iznajmljivanja kostima i rekvizita kao što su staro oružje, zlatni ogrtači i sablje Dimiskije…
Onda su zgubidani svih godišta, koji su dreždali oko gradskih i seoskih kafana, najednom postali „potencijalni glumci“. I dalje su dreždali oko kafana, ali su sad mogli da se nadaju – mogli bismo reći, imali su san – da će i oni biti pozvani da igraju, recimo, hajduka ili Turčina ili čak komunističkog gerilca. Istina, priznao je Dembi, seljaci su prestali da obrađuju zemlju. Ako kao od šale možeš da zaradiš dvadeset, trideset pa i pedeset dolara na dan, zašto bi kulučio na njivi pod žarkim suncem? Kad je gradski odbor finansirao priredbu, nadnica je bila bedna, ali opet, dvadeset dolara nije za bacanje. A kad je neki lokalni moćnik pravio privatnu tematsku žurku – recimo, Bitka kod Klokotnice ili Kralj Marko oslobađa tri lanca robova – lova je bila veća a posao lakši, posebno za one koji su igrali robove u lancu.
Dođite da vam nešto pokažem, reče najednom Dembi i zastade.
Stigli smo do raskrsnice ulica Angela Kančeva i Patrijarha Jevtimija, tačno preko puta mesta na kom se nekad nalazila kafana Kravaj – 80-ih godina prošlog veka „kultno“ underground mesto (da se poslužimo tadašnjim žargonom), na kom su prvi izdanci panka u Bugarskoj nicali u Mileninom promuklom, sarkastičnom glasu… Kad bi za temu izabrali 80-te, morali bi da obnove to mesto i ožive legendu.
Idemo u NPK, reče nam Dembi. Zar nisi mogao da smisliš nešto lepše?, pokušah da se usprotivim. Velika betonska kornjača u kojoj je smeštena Nacionalna palata kulture, takođe iz 80-ih – izgrađena na brzinu, kao i sve drugo za 1300. godišnjicu bugarske države – uzdizala se između nas i planine Vitoša. U njoj se nalazila ogromna sala za partijske kongrese, a po spratovima je bilo raspoređeno još desetak manjih. Svaki kulturni događaj koji se tu održavao, bio to koncert ili književna promocija, uvek se na neki čudan način zgrušavao u bledu imitaciju partijskog plenuma. I svako tapšanje na kraju zvučalo je kao „gromki, neprekidni aplauz i ovacije u slavu…“, kao što je pisalo u svakodnevnim, beskonačnim transkriptima partijskog kongresa, koji su objavljivani u nekadašnjem Radničkom delu.
Uđosmo u zgradu na sporedni ulaz, pored džinovskih jarbola za zastave. Čuvar nam ćutke klimnu glavom. Dembi karticom otvori jedna vrata u dnu hodnika i zaputismo se u podrum. Tu nikad nisam bio. Hodali smo niz dugačke hodnike koji su podsećali na skloništa od bombardovanja i ne bi me začudilo da im je upravo to bila prvobitna namena. Na kraju stigosmo do neočekivanih staklenih vrata koja nas odvedoše u salu niskog stropa, bez prozora. U njoj zatekosmo nešto između gimnastičkog treninga, drila nacionalne počasne straže i probe za demonstracije. Pedesetak mladih, atletski građenih muškaraca i žena uvežbavali su razne pokrete. Onda su najednom podigli desnu ruku, savili lakat i stegli šaku u pesnicu. Na jedva primetan znak povikali su, Slava… Slava… Slava.
Setih se da me je prvog dana na demonstracijama zaprepastila sinhronizovanost skandiranja kakvu teško mogu postići neuvežbani ljudi koji su se spontano okupili na trgu. Kao da mi čita misli, na sledeći znak grupa najednom naruši svoju savršenu formaciju i započe (dobro uvežbano) nasumično kretanje. Zapovesti je izdavao omanji čovek u vojnom radnom odelu, koga nisam dobro video s mesta gde sam stajao. Neko u grupi je viknuo, Ostavka… a onda su se postepeno, u početku namerno neskladno, pridruživali i drugi povici. Posmatrano sa strane, zaista se činilo da je sve to spontano i autentično. Zatim lica najednom poprimiše ljutit izraz. Onda se jedan čovek saže, uze s tla nevidljiv kamen i zafrljači ga ka jednako nevidljivoj zgradi. Taj pokret odmah ponoviše neki oko njega i ubrzo su svi zasipali metu kamenicama. Zapanjio sam se kad sam začuo zvuk razbijanja prozora, ali Dembi je samo pogledao prema zvučnicima. Ubrzo je „policija“ uzvratila i očigledno je napredovala jer su gimnastičari, da tako kažem, prešli u defanzivu. Čučnuli su, pokušavali da se izvuku iz omče koja se stezala oko njih, dohvatili pripremljene drvene palice i scena je neko vreme ličila na trening aikida. Zapovednik je promuklim glasom izvikivao uputstva i psovke, Ne tako, pobogu, šutni ga u jaja, baci se na tlo, sad viči, vrišti, počni da vrištiš, budalo, kamera je uključena, moraju da te čuju… To je sigurno bilo upućeno ženi koja je vrištala na podu… Scena je polako prelazila u fazu žrtve. Onda se najednom pojavio čovek čija je seda glava bila razbijena. Nisam ga ranije primetio. Niz slepoočnice mu se slivala krv (boja) i majica mu je ubrzo bila sasvim crvena. Prešao je dlanom preko lica, podigao krvave prste iznad glave i kao po komandi svi su počeli da urlaju, Policajci ubice… Ubice!… Ubice!…
Podigni ruku… više… priđi malo bliže, vikao je patuljasti zapovednik, mora kamera da te uhvati, hoću da vidim paniku, pa glava ti krvari, čoveče… kreni prema policiji, da, to je to, izazivaj, navedi ih da krenu za tobom… tako da ih nema na snimku…
Dembi mi pogledom dade znak da možemo da odemo ako želim. U sali je postalo prilično zagušljivo.
To su moji ljudi, reče mi napolju i iz svoje tanke cigare dunu dim koji je mirisao na trešnju. Onda zauze svečanu pozu i stade da deklamuje: Najbolji glumci na svetu, za tragediju, komediju, istorijsku igru, pastirsku, pastirsko-šaljivu, istorijsko-pastoralnu, tragično-istorijsku, tragično-komično-istorijsko-pastoralnu, za dramu sa jedinstvom mesta i dramu bez jedinstva. Seneka nije za njih odviše ozbiljan, ni Plaut odveć veseo; u strogom pridržavanju teksta ili u slobodnom prikazu – oni su jedinstveni.1 Hamlet, scena treća, drugi čin. Znam to napamet jer sam jednom davno pokušao da se upišem na pozorišnu akademiju… čista katastrofa… Ali sad imam sopstvenu trupu… Tu i tamo pozovem nekog profesora da ih uči. Onima koji su me odbili… dobacim nekoliko dolara.
To su dakle statisti za revolucije, rekoh.
Neki od njih. Video si probu protestne jedinice, ali imamo i mnogo drugih stvari… Mnogo drugih stvari, ponovi on.
Pomislih da se sa stotinak ili čak manje tako uvežbanih ljudi mogu ozbiljno poljuljati vlade, izazvati međunarodni incidenti, dospeti u udarne vesti. Rekoh mu to.
Znam, odgovori on. Ali zašto bih to radio? Nema nikog ko bi popunio nastalu prazninu. Mogu štošta da uništim i okrenem naglavce, ali ne mogu da podržim novu garnituru… ili ako hoćeš, sistem. Uz to, sve što dođe posle lažnog državnog udara, počistiće nas… Kad postoji nešto što samo liči na državu, a ipak uspeva da održava kakav-takav red, za nas je to dobro. U takvoj sredini se hranimo i preživljavamo. Mi smo, recimo, kao virusi u telu države; kad je telo slabo – nama je odlično; ali ako potpuno nestane, neće biti ni nas. Mi nemamo nikakvih političkih ambicija, reče Dembi. Uzgred, pokušao sam s nekim društvenim inicijativama na sličan način, dodade.
I…?
Crno ispod nokta… (tako se govorilo u našem kraju pre četrdeset godina).
A bio je to čudesno promišljen projekat, reče Dembi i rezignirano odmahnu rukom.