Skoro svake godine kad mu dođe vreme, A. Vučić ide u Davos. Tu je negde nastao Čarobni breg Tomasa Mana, tu se Hans Kastorp sa drugim moribundima u hotelu Berghof lečio od jektike jakom hranom i svežim hladnim vazduhom. Nema vesti o tome da je ovdašnji vladar čitao bilo šta od Mana, makar Ispovest varalice Feliksa Krula. Da jeste već bi se pohvalio.
Pitanje je šta dotični uopšte radi tamo, i koja je korist od njegovog zimskog turizma. Izgleda da koristi nema, bar je takvo iskustvo iz pređašnjih izleta.
Na Svetski ekonomski forum u Davosu, A. Vučić je stigao kao žigosani autokrata, čovek na čelu nasilnika i lupeža, onaj koji je pokrao izbore i ugasio temeljno demokratsko pravo građana jedne evropske države. Sa takvim ugledom, svakako mu je ostavljeno mesto na samoj margini i po ćoškovima, gde se izdvojeni od drugih nekako snalaze izolovani. On je to osećao ali nije razumeo i trudio se da pokaže kako je u samom centru stvari.
Neki mediji su izveštavali da se tamo sretao, razgovarao o značajnim pitanjima za budućnost Srbije. Uz slične formulacije koje pokrivaju odsustvo bilo kakve sadržine. Nekako je uspeo da se sastane sa pomoćnikom državnog sekretara SAD, Džejmsom O’Brajenom, pa je i tu bilo reči o budućnosti, odnosima sa Prištinom i poboljšanju odnosa sa SAD. Tim redom je A. Vučić na Instagramu objasnio svoj deo misije. Kakvih je reči bilo – ne znamo, a još manje kakva je budućnost Srbije i zašto se uopšte on time bavi.
Razgovor je obavljen u noćnoj zimskoj šetnji, u idiličnom ambijentu čarobnog brda iz velike literature, gde je srpski apsolutista probao da obrazloži odnos između moći za ovdašnju upotrebu i nedostatka snage i ugleda za veliku scenu. U Davos je stigao sa hipotekom bezočnog prevaranta koji je otporan na bilo kakvu nelagodnost povodom toga. Pokušao je da makar nijanse domicilne nadmenosti pokaže i tamo, ali nije išlo, tamo je bilo sasvim malo razumevanja za njegovo komično samoljublje.
Razgovarao je i sa Lajčakom, požalio se njemu i svima kojih se dočepao na Kurtija koji „želi da ukine plate i penzije za Srbe na severu Kosova“. Kurti, kojim je neprirodno opsednut, postao je neizbežna tema svakog njegovog jadikovanja.
U Davosu je obeleženi predsednik Srbije, po sopstvenom priznanju, razgovarao sa agentima više obaveštajnih službi iz najvažnijih zemalja Evrope. Inače nema formule po kojoj se bilo čiji predsednik sreće sa obaveštajcima drugih zemalja, pa se povodom toga i javno hvali. I to bez objašnjenja šta je sa njima uopšte radio, ako je nešto radio. U Davosu ih verovatno nije ni bilo, osim operativaca nižeg i srednjeg ranga. Za obaveštajno obezbeđenje foruma zadužena je zemlja domaćin. Službe ne rade tako kako nas je obavestio čovek koji je ukidanjem demokratije u Srbiji, i načinom na koji je to uradio, duboko zagazio u kriminal.
Ovako otprilike stoje stvari: predsednik neke zemlje može neposredno da bude u kontaktu sa tajnim službama, ali samo ako ne razume o kome je reč. Moguće je da zna, ali obaveštajci koje svi znaju ne rade taj posao. Saradnja među službama postoji, ona je pažljivo pripremljena, najčešće se odvija na nivou analitičara, ali u toj relaciji za predsednike mesta nema.
Ispada da je to bio slučajni, otvoreni susret na visokom obaveštajnom nivou, pri čemu je Srbiju zastupao ambiciozni laik i neznalica. I to neovlašćeno, na svoju ruku i amaterski, i to navodno više puta. Sve govori da je ipak još jednom slagao i da takvih razgovora nije ni moglo da bude, osim nastojanja ljudi da ga se otresu ako ih je spopadao po holovima. Taj ispad je pokušaj da se ukaže na sopstvenu svestranost i značaj u sferi koja mu je potpuno nepoznata i koju proizvode njegovi učestali mitomanski ekscesi.
Ma šta se dogodilo, to je zamišljeni akt opasne diletantske samovolje, nezavisno od toga što notorni A. Vučić nije mogao da nanese veliku štetu čak i da se slučajno sreo sa nekim operativcem srednjeg ranga. Zato što on o tim stvarima zna malo ili skoro ništa, a o njemu svi znaju sve. Skoro sve se vidi na prvi pogled i za prodor u njegove mutne tajne nije potreban značajan obaveštajni napor, tako da je šteta već načinjena.
Stigao je da sa potcenjivanjem govori o sednici Evropskog parlamenta i tamošnjoj raspravi o dramatičnim događajima u Srbiji: „Koga briga koliko ljudi izlazi na ulice?! Ljude interesuje koliko će Srbija da napreduje…“
Da bi nešto stvorio na čarobnom brežuljku, A. Vučić se odlučio za dirljiv očinski podvig. Izvajao je sneška za sina Vukana. Obećao je da će ove godine više nego ranije igrati fudbal sa njim.
Zidanje sneška i oblikovanje njegovog lica, najvažnije je delo A. Vučića u Davosu. Dobio je ćošak za sebe, materijal za gradnju i punu stvaralačku slobodu.
Sneško je bio vest u Srbiji: vidite šta on sve ume! Ume da napravi sebi društvo, makar od vode. Da mu nije bilo čovečuljka od snega, ostao bi sasvim sam.