Ljudi koji negde putuju iz Beograda autobusom, odlaze u izviđanje dan ranije. Traganje za stanicom je gubljenje putnika i njihovog vremena u nepoznatom prostoru. Tragači koji su pronašli stanicu prvi put, nisu sigurni mogu li taj podvig da ponove.
Oni koji stižu u Beograd ne znaju kako da odu gde su naumili kad stignu, kao što njihovi domaćini ne mogu da znaju gde su gosti stigli kako bi ih sačekali. Da bi ih sačekali moraju da nađu stanicu.
Dok pokušavam da makar sebi objasnim zašto je Beograd pao i pred kim, počinje protest za odbranu važnog beogradskog mosta, koji je neka vrsta zadužbine učitelja Zarića i deo gradskog horizonta. Od nacista je bilo moguće spasiti most, od ovih ne.
Kad most padne, u starom gradu i na Novom Beogradu počinje skoro potpuno začepljenje i računanje vremena koje stoji. Nema kretanja iako je ono neizbežno. U okolnostima kad se ništa ne kreće, nema se gde ni otići. Putovanje automobilom od Zvezdare do Vidikovca već traje skoro dva sata u vremenu pojačane frekvencije.
Smisao odlaska je u povratku, kaže taksista kome mudre misli iz njegovog zanata prekraćuju vreme. Skoro u svakoj trećoj ulici neko je započeo da kopa i ostavio znakove da se dalje ne ide tim putem. Na tom mestu se okončava filozofska sentenca domišljatog vozača taksija o smislu kretanja.
Beograd nema autobusku i železničku stanicu. Ima znakova jake nostalgije za vremenom u kome su postojale. Ostaće bez mosta i sajma, bez parkova i okolnih šuma. Već je izgubio svoj velegradski ugled među građanima i počeo da liči na svoje rugobne osvajače.
Beograd je pao pred varvarima koji mu se svete zbog svoje ništavnosti pred njim. On se ruši pred tuđim vlasnicima Beograda na vodi, pri čemu su tuđinci i pripadnici nove kaste za koje nije poznato ko ih je doveo i odakle su stigli.
Beograd je pao pred njima, prilično ponižen načinom vladanja, nemoćan da se odupre divljim najezdama i estetici betona i urbanog treša koji guši svaku ideju o pristojnom izgledu metropole.
Beograd se predao osvajačima jer nije imao i nema podršku Beograđana. Srpska opozicija nema ideju kako da brani Beograd, kao i bilo šta drugo što je pred padom.
Čak i mala pamet koja preuređuje grad po svom ukusu, mogla bi da nađe rešenja koja su manje bolna i opasna po život i zdravlje ljudi.
Ali, ta mala pamet, bila ona Vesićeva ili Šapićeva to ne želi, jer je ideja male pameti na vrhu jednostavna: pokazati prezir i mržnju prema gradu i njegovim stanovnicima. Staviti ih na muke, oduzeti im vazduh i prostor, vreme i nerve. Sav taj sadistički obred ima smisla u pokazivanju ludačkog ćefa: radim sve to zato što mogu i zato što mi se hoće. Uživam u vašim mukama i strahu da ih ne učinim još većim.
Ta verzija brutalnog vladarskog sadizma se ne okončava samo na nivou trijumfa rulje i polusveta, onih odreda koje ga čine firerom. To je samo etapa u najavi novih rušilačkih poduhvata.
U tome je Beograd simbol, prestoni centar okupacije, odatle se po Srbiji rije, rastura i silom osvaja prostor koji će biti mesto ekološke kataklizme. Sadista koji menja oblik zemlje u nakazni surogat, ne ume niti hoće da objasni svoje motive niti iracionalnu upornost i bandoglavost. Ali namerava da zabrani da se o tome govori.
Politički aktivista iz Kraljeva Predrag Voštinić je na svojoj platformi X napisao: „Pristojan svet čeka poziv na juriš. Dosta neobičan naboj poslednjih nedelja, čak ja zvučim prisebnije od svih sa kojima razgovaram. Tako je kad gnev pravednih počne da ključa i kad se bezočno gazi po ljudima. Znali smo da neće na dobro da izađe, ali nije da nismo upozoravali.“
U ovoj objavi odlučnosti u prvoj rečenici je čekanje poziva na juriš. Od koga se čeka poziv? Ima mnogo ezopovskih rebusa u tome što je napisao Voštinić. Njegov Lokalni front se inače zalaže za poštovanje zakona i procedura, slobodno mišljenje i osvajanje ljudskih sloboda.
Izgleda da je negde prekipelo u Lokalnom frontu i dalje sve do Beograda. Otpor je možda moguć i u epskom jurišu pristojnog sveta koji Voštinić preventivno obrazlaže „ključanjem gneva pravednih“. Taj gnev se zasad okončava u melanholiji i nemoći. Ali, sa narodom se nikad ne zna.
Moja generacija je na svojim rukama iznela 5. oktobar 2000. Mnogi od njih su danas mrtvi, bolesni ili ravnodušni. Vladari Srbije brižno zataškavaju taj dan kao vreme njihovog velikog straha. On ih je samo privremeno udaljio od ideje o temeljnom razaranju Beograda i cele Srbije. I to danas svim silama rade, bez ikakvog otpora.