Možda ima preterivanja u tvrdnji da je Srbija na putu da postane kineska kolonija. Ali, šta je to i šta praktično znači „izgradnja globalne zajednice sa zajedničkom budućnošću?“ Ma koliko takva zajednica bila neprirodna pa i neostvariva, formulacija izaziva čuđenje i izvesnu strepnju. Javni odnosi podaničkih zemalja (njihovih elita) prema nadirućim silama, odvijaju se pre svega u protokolarnom obredu, u kome je potenciran odnos „dvojice državnika“ koji navodno u ime svojih država opšte na „ravnoj nozi“.
Ravne noge u susretu Si Đinpinga i A. Vučića nije bilo. Jasna je ogromna razlika u klasi, moći i interesima. Kineski predsednik nosi u sebi velika iskustva koja dolaze iz čudesne istorije njegove zemlje. Njegov kult je izgrađen u složenom političkom sistemu, pa uveden u ustav, a važne misli u statut partije kojom rukovodi. Si je proizvod despotizma koji je postao ključni deo poretka.
Na drugoj strani je imao samoniklog nasilnika koji se u velikom svetu zatekao zato što ne razume kako je postao njegov marginalni deo. Bio je opčinjen svojevremenim „poluzagrljajem“ sa bratom Sijem, pa je susret sa njim, Putinom i Trampom, a donekle sa Hilari i njenim mužem, najbolji deo njegove protokolarne biografije. Tu je donekle i Makron, koga A. Vučić po svom predanju, može da pozove u pola noći i pita: Šta ima novo, Emanuele?
Ipak je gostovanje Sija, makar za A. Vučića nešto sasvim posebno. Vrsta nasušne podrške koja nije nimalo slučajna. Vučić je jedan od najboljih zastupnika kineskih interesa u Srbiji. U svakom slučaju najpouzdaniji. U prvoj rečenici sam napisao da su upitne tvrdnje kako se Srbija kreće ka Kini u zagrljaj iz koga nema izvlačenja. U sferi mita o prijateljstvu među narodima, stvari se, bar što se nas tiče kreću lošim putem. Ako još nismo kolonija, deponija jesmo. Kineska produktivna tehnologija je zagađivačka, i ovde se donosi na konačno rabljenje i odredište za odlaganje. Ovde su vođe nama prijateljskog naroda našle jeftinu radnu snagu koja u tišini trpi poniženja poslodavca, inače će izgubiti svoje radno mesto u mučilištu.
Kineske firme su slobodno i skoro besplatno osvojile prostore u Srbiji gde za njih ne važe ovdašnji zakoni, kad ih ima, i dobile su prirodne resurse ogromne vrednosti bez obaveze da brinu o životnoj sredini i ljudima. Kina ovde gradi skupe puteve čija je enormno visoka cena državna tajna.
Da li je bilo šta od navedenog mali domaćin, makar uzgred natuknuo svom velikom gostu?
Naravno da nije, jer takva vrsta tihe okupacije Srbije ima smisla u procesu odnosa rada i kapitala, bar kako to razume srpski vladar. Uostalom, to je i rekao: nema skraćenja radnog vremena. Treba raditi duže i sve duže, dok se posao ne okonča. Jagode se beru dok se ne oberu.
Takvo otkriće o produktivnosti, palo mu je na um negde oko Praznika rada. Moguće je da su ga svojom surovošću prema radnicima podstakli bezdušni kineski poslodavci, koji za uzvrat imaju njegovu podršku bez primedbi i bez rezerve.
U formulaciji ličnih odnosa koje su projektovali na „narode“, i Si i A. Vučić su se držali staljinističke leksike u određivanju nivoa bliskosti. Govori se o „čeličnom prijateljstvu“ njih dvojice pa i dva naroda, pri čemu ta sintagma nema nikakvo značenje: ni jezičko, ni političko, ni emotivno. To je naprosto tvrda, odbojna formulacija neobjašnjivog odnosa, koji ovdašnjim građanima donosi neizvesnost, štetu i zatrovanu budućnost.
U ovom susretu koji je doneo tegobna i sumorna razmišljanja o smislu i cilju svega što se događalo, interesi države Srbije su u senci lične sudbine srpskog vladara. Ogromna potrošnja na iracionalne projekte (nacionalni stadion, expo 2027) i održavanje velike parazitske armije podanika, brzo prazni državnu kasu, ma koliko Siniša Mali zveckao iz nje. Mudrac koji želi da vlada apsolutno, mora da se zadužuje pod uslovima koje diktira poverenik. Kina je najgori pozajmilac na svetu, ali rado daje zajmove A. Vučiću. To je piramidalna vladavina do bankrota, koji se izgleda u takvoj dužničkoj filozofiji ne može izbeći i nije preterano daleko.
Ovo je verzija koju je autor čuo od nekih uglednih ekonomista. U političkoj čaršiji su u opticaju dve uprošćene teorije jednostavne za tumačenje: po jednoj, vladar je prodao Srbiju Kinezima. Po sličnoj, on je poklonio zemlju i njene resurse za male pare i male lične ustupke koji će mu pomoći da se održi još neko vreme.
U beogradskom susretu Si Đinping je pokazao mirnoću i mandarinsku uzdržanost, čak i ako u to uključimo učešće u zajedničkom ispadu o „čeličnom prijateljstvu“. Kineski predsednik je još rekao da je dirnut dočekom, a domaćin je u lirskom nadahnuću upoređivao količine ljubavi kojima je izložen brat Si: kineski predsednik nigde na svetu neće naići na ovakvu ljubav! Gost verovatno nije stigao da uoči da je sva ta ljubav dovezena autobusima.
Čelične emocije su okončane i Si Đinping je krenuo prema Viktoru Orbanu. Ima još osećanja za njega i tamo, iako možda ništa nije uporedivo sa našim izlivima ljubavi.
Vučić je ispratio svog skupog dobrotvora: „Danas sam najsrećniji. Veliki Si je posetio malu zemlju Srbiju. Ne možete da ne budete presrećni.“
Veliki i mali su u Beogradu ispisali novu stranicu kineske istorije.