Ovo je prirodni nastavak jučerašnjeg teksta o padu Beograda. Slutnje da tek slede nova rušenja i zločini ostvarene su pod strehom železničke stanice u Novom Sadu. Tamo nije bilo ni poplave ni požara, ni zemljotresa ni rata. Mnogi ljudski životi izgubljeni su pod akumulacijom velikog zla.
Pitajte Anu. Reći će da sistem funkcioniše, kao i u svim masovnim smrtima. Ona je sasvim u pravu. To je sistem koji će nas pobiti – zato i postoji – ako mu ne stanemo na put i uhvatimo ga za gušu.
Zgradu pod čijim ruševinama je poginulo četrnaestoro ljudi, nesrećnik je otvarao najmanje dva puta. I svakako će to učiniti makar još jednom kad kineski dunđeri zamaskiraju lom solidarno nastao u lokalnoj varijanti „čeličnog prijateljstva“.
Dačić je u svojstvu dežurnog mrtvozornika saopštio da su ispod ruševina izvučena tela. Vučićeva dvorska luda bi morala da zna da su to ljudi, tek poginuli kao žrtve velikog eksperimenta poludelog kralja.
On je odmah zakazao javno obraćanje čija je suština morala da bude unapred poznata: događa se, on nije krivac, on je sudija. Odgovorni će biti kažnjeni i politički i krivično. Nadstrešnica je sama pala, to je viša sila. Sve je rekonstruisano osim nadstrešnice.
Ne zna se i nije mu jasno kako je sve novo i moderno a streha je promakla. Matora stvar, stara 64 godine. Neko će odgovarati, strog sam ali pravedan, biće lišen funkcije na neko vreme. Uradićemo sve da ublažimo bol i otklonimo kvar. Putovati se mora. Neprijatelji Srbije koriste ovu tragediju za napade na mene i srpski narod, žele da zaustave naš razvoj i napredak. Ali neće uspeti u tome.
Tako funkcioniše zavisnik od mitomanije i podlosti. Tražiće izmišljene krivce svuda oko sebe, već danas će ih pronaći među slobodnim novinarima i opozicionim liderima. Optužiće ih da seire nad nesrećom kako bi ga uklonili a on brine i ne može da dođe sebi od očaja. Nesreće ga čine jačim, nije mu prvi put.
Dobiće seriju nervnih napada zbog teških pitanja, ako ikada budu dopuštena. Probaće da opela za nedužne sadrže i promotivne besede besramnog lažova koji je izmislio čitav svoj život.
Reći će da je njemu najteže, ali da ovo više ne može da trpi. Ožaliće sebe kao žrtvu nečije zavere. To je deo hibridnog rata protiv njega i Srbije. Nosiće nekoliko dana na licu grimasu očaja i straha.
Bilo bi dobro da je to najstrašnije. Navikli smo se na tu masku čija odurna mimika nam svakoga dana upada u život.
Niko ne sluti šta sve i gde može da se sruši i nad čijim glavama. Koliko će ih biti kad popadaju terase ili krovovi koji se drže u okviru zakona slučajnosti. Šta su sve još pravili divlji kineski amateri po Srbiji u akcijama višestrukog korupcionaškog ugrađivanja i javnih radova čija je cena tajna.
Kako i na kakvim nogama stoje mostovi nastali iz skupog čeličnog prijateljstva? Kakve su nesreće moguće u getima koje su usred Srbije osnovali Kinezi za robove koji rade za njih?
To su odgovori koje duguje onaj koji je sebe ovlastio za sve, pa bi morao da odgovara za sve. Morala bi da postoji donja mrtva tačka posle koje više nema izvlačenja niti amnestije za njega i odanu mu poslugu. Ako ona nije dostignuta juče, zločini će biti nastavljeni.
Njegova nesreća i strah od pada veći su od bilo čije smrti.
Njemu treba reći, što je jasnije moguće kako bi razumeo šta sledi, da je dosta, da je vreme socijalnog mrtvila isteklo i da je poslednji čas da ode. Ako ima nešto u sebi što čini ljude onim što oni jesu. Ako nema, vreme je da se povuče, red je da mu neko ili svi zajedno, objasni razloge koje bi konačno morao da zna.
Žalimo za onima koji su nedužni stradali pod ruševinama skupe i loše građevine. Valja se bojati da nove tragedije dolaze. Tamo gde je vladar hvalio sebe i svoje nedostižne uspehe, stigao je na sahranu jednog od svojih dela.
Valja mu reći da ne traži krivca izvan sebe, dockan je za to. Njegova je sablja posekla ove ljude.