Miodrag Miša Stanisavljević, 1941-2005.
Kako da oživimo pesnika
Opsađuj dok ne crknu!
XIII
Zaustavlja me na ulici jedna poznanica, aktivistkinja, Bosanka, koja je znala da se družim s Mišom, pa je želela da me upozna sa njenim susretom sa njim. Ona je redovno čitala Mišine kolumne u Republici i oduševljavala se njima. Često je te tekstove fotokopirala i delila prijateljima, pa i slala u inostranstvo. Jednog dana poželela je da lično upozna autora oštrih, duhovitih političkih tekstova, pisca tako brilijantnih komentara na našu stvarnost. Čula je da Miša u večernjim satima na Bulevaru revolucije, negde preko puta Madere, prodaje svoje tišlerske i druge rukoizrađevine. Uputila se da ga potraži i kada je primetila jednog čoveka nagnutog nad nekom drvenom stvarčicom koju je opravljao ili dorađivao tu na licu mesta, shvatila je po robi ‘izloženoj’ po kartonu (ramovi za fotografije, stoličice na rasklapanje, cipele, šalovi, razne krpice i sl.) da bi to mogla biti glavom i bradom osoba koju traži:
– Izvinite, jeste li vi Miša Stanisavljević? – pitala je.
– Ko pita? – na pitanje odgovorio je pitanjem ne dižući glavu sa predmeta kojim je u tom trenutku bio zaokupljen.
Dalje za naš tekst nije važno kakav se dijalog vodio između Miše i moje poznanice. Nije bitno ni to što joj je na kraju kazao: – Pa sad kad znate gde sam, svratite – ponudivši joj ulicu kao svoju kancelariju ili radionicu.
Meni se u odgovoru-pitanju Ko pita krije sav Miša kakvog ga znam. Na postavljeno pitanje Jeste li vi Miša Stanisavljević, mogao je da odgovori na bezbroj načina, od običnog da; izvolite; ja sam Miša, ili da jednostavno, u svojoj mrzovolji, da lažan odgovor ne. No on je odgovorio Ko pita. Tražio je da se prvo legitimiše pitač iza koga se mogao kriti finansijski inspektor, doušnik, dosadan prolaznik, bivši kolega sa fakulteta ili televizije, konkurent, provokator i, najzad, zašto ne i neki batinaš, branilac onih mračnih sila protiv kojih se Miša odvažno borio svojom pisanom rečju. On je lukavo, seljački, kao vodeničar pored mučnjaka, kovač pored nakovnja, ili bunardžija iz bunara, postavio pitaču pitanje koje će mu, dok ne dobije odgovor, dati dovoljno vremena da odluči da li će odgovoriti sa da ili ne. Možda je u tom trenutku bio najsličniji sajdžiji koji sa uveličavajućim staklom na oku bulji u mehanizam otvorenog sata i ne dižući glavu otpozdravlja mušteriji koji je upravo ušao u radnju na ‘dobar dan’ sa ‘dobar dan.’
XIV
Dve Mišine angažovane pesme, preuzete iz njegovih objavljenih zbirki pesama.
SRBI PIŠAJU NA SARAJEVO
Srbi pišaju na Sarajevo
upoređujući
parabole mokraće
s parabolama granata.
Zašto, upitah jednog raskrečenog,
satirete taj grad?
Taj grad je istorijska greška
i mora biti zbrisan
– velio mi pljesnuvši po dupetu top.
I dok ponavlja »zemlja srpska, zemlja srpska«
pljuvačkom mi lice prska
– ne on
nego nezgodan suglasnički sklop.
SRPSKO-HRVATSKI RAT (1)
Na ledini leže
pobijeni Srbi.
Angel Ujedinitelj
sa njih tera muve.
U dvorištu leže
mrtvi Hrvati.
Posipaju ih krečom u prahu
– počeli su se crvati.
Treba ih – gušter velio –
ograditi u ruševinama,
ostaviti ih da se vijaju
dok se do poslednjeg ne poubijaju.
Međusobno.
I u nama.
RUKODELAC MIŠA (preuzeto iz dnevnika I. Hadžića)
1)
Mnogima je već poznato da je moj drug Miša Stanisavljević, Stanis, kako ga ja zovem, postao pasionirani sakupljač stvari sa otpada.
U nekoliko razgovora koje smo imali na drugom spratu TV, gde radimo obojica, dok smo stajali uz kafu u hodniku, pokazao sam mu interesovanje za stvari sa otpada, a i njega sam podržao u sakupljačkom poslu. Rekao sam mu da me interesuje izgradnja perpetuum mobila i da bih verovatno tamo mogao da nađem neke zgodne stvari za tu mašinu. Miša je to sasvim normalno prihvatio i počeo je da me savetuje gde je najbolji otpad u gradu, i gde to što mi treba, mogu naći bez problema. Međutim, njegovo interesovanje pruža se i na štamparske mašine, pa i na slikarske grafičke tehnike. Izgleda da mu je krajnji cilj bio stvaranje sopstvene štamparije i štampanje sopstvenih rukopisa i crteža. Iz tog razloga kupio je na otpadu nekoliko rashodovanih geštetnera (koji su već u to vreme počeli da izlaze iz upotrebe) i rasporedio ih na prilično širokom hodniku ispred vrata stana u Kopernikovoj ulici u kojoj je stanovao sa suprugom i dva maloletna sina.
Osim geštetnera, sakupljao je i pisaće mašine. Kombinovao je njihova slova. Sa jednih, prebacivao je slova na druge. U tom periodu nastala je njegova čuvena dečja pesma Zec sa govornom manom. A znate li zašto ovaj zec ima govornu manu? Odaću vam tajnu. Mišina pisaća mašina, kupljena na otpadu, očigledno bačena iz neke zapadnjačke ambasade, na latiničkim slovima nije imala dijakritičke znake. I to mu je dalo ideju da napiše ovu genijalnu pesmu, koju sa velikom radošću citiram:
ZEC SA GOVORNOM MANOM
Doziveo sam strasnu traumu
Kada su u nasu sumu
Dosli lovci da love
Nas sirote zecove.
Zalajase kerovi strasno
I grmnu lovceva puska
I vidite rezultat:
Poceo sam da suskam.
Za mene kao zeca
To je velika nesreca
Jer svi drugi zeci
Pravilno izgovaraju reci.
Odlucih zato da se lecim
Da pravilno govorim reci
Da mi se ne smeju zeci
I ceo rod pseci.
Ovako vise ne ide!
Sutra vec – casna rec! –
Idem kod psihijatra
Da vidim sta on smatra.
Miša je živeo skromno, tiho i povučeno. Malo je govorio o svojoj porodici i rukopisima. Žuti, tanki brčići, na plavokosoj žutoj, proćelavoj glavi, davali su mu osoben i melanholičan izraz. U razgovoru me oslovljava sa Iki, jer je čuo da me moji najbolji prijatelji zovu Ihi. Biće da je prečuo ono h ili mu je, kao većini Srba, h bilo daleko i van registra slova. Recimo, umesto pleh, baba moje žene govorila je plek.
Davao sam mu upustva o grafičkim tehnikama. Meni je to bilo bliže nego njemu, istoričar sam umetnosti a i radio sam jednu seriju za Televiziju Beograd pod nazivom Teme i tehnike u likovnim umetnostima. Čini mi se da sam savetima stekao njegovo poverenje, ili, da budem maliciozan, savetima i poznavanjem materije osvojio sam njegovu naklonost. Kod njega interes je bio primaran.
Juče me je pozvao oko jedan sat po podne i predložio da zajedno idemo na otpad Obnova da kupimo nekakav papir, koji je on u prošlom obilasku zapazio. Kaže da je papir vrlo zgodan, sličan akvarel papiru. Jeftin je, naglasio je, što me je izazvalo na pomisao da je on već jednu količinu tog papira kupio, pa sada vodi mene da mu ja procenim da li je dobar za štampanje, i u slučaju da dobije pozitivno mišljenje, da kupi novu količinu.
– Pa jesi li kupio prošli put?
– Jesam. Uzeo sam 11 kila. Jedva sam odneo do kuće. Hoće da mi se raspe. Priznao mi je da je samo meni odao taj rudnik papira. Krenuli smo direktno s posla. Bio sam obučen kao za kancelariju a ne za otpad. Na ramenu mi je bila kožna torbica u kojoj nosim razne teftere i druge sitnice. Uputili smo se prema otpadu koji se ulazi iz ulice Đure Đakovića. Ja sam prvi put na otpadu. Impresioniran sam. To su brda gvožđurije. Ima šta ti duša poželi. Vidim predivne kuglagere, koji bi mi dobrodošli u mom perpetuum mobile projektu. Zapažam raznorazne mašine, cele i isečene, iz čijih utroba vire žice u raznim bojama. Primećujem, takođe, na krajevima sjajnih osovina bleštave kuglagere. Vidim rasturene elektromotore sa namotajima bakarne žice, premazane šelakom. Kotrljaju mi se rotori pod nogama. Na jednoj gomili su iskorišćene štamparske cinčane ploče, kao i mnogočega drugog. Na ulazu u otpad je tabla na kojoj su ispisani brojevi telefona hitne pomoći, milicije i vatrogasne brigade. Sve to može, izgleda, i nedaj bože, zatrebati. Sve to može priskočiti u pomoć na poziv.
Miša stoji pred brdom, kao pred kakvom stupom, na kojoj najviše ima rasturenih jezgara elektromotora. Njihovi oblici poput ćiriličkog ш veoma su zanimljivi.
Uzeo je nekoliko komada i reče mi da će ih prefarbati i probati da izvuče neke oblike.
– Jak cink, Iki – uzviknuo je naglo.
Na jednoj velikoj gomili ležali su rasuti komadi cinčanih ploča koje su, videlo se, već bile nagrizane kiselinom u štampariji. – Vidi ovo, ovo bi moglo da se izvuče – nastavio je da me upoznaje sa svojim otkrićem.
– A što su ove ploče prefarbane s poleđine? – pitao sam ga, više da proverim njega nego da ja nešto saznam.
– Da se metal zaštiti od kiseline – rekao je i podigao jednu veliku od prilike 50 x 50 cm i nastavio. – Možda bi moglo da se grebe po poleđini i da se dobije nov crtež. Ploče su dovoljno debele.
– Verovatno. Ali za to bi nam trebala grafička presa sa jakim pritiskom.
Provlačili smo se između ogromnih gvozdenih brda. Vodio sam računa da ne zgazim na neki uspravljen ekser ili oštar predmet. On nije, i prikleštio je sebi palac. Prst je krvario. On ga je stavio u usta i zatražio od mene da mu izvadim iz malog džepa sive košulje flaster.
– Jel’ nema potrebe da zovemo upomoć neki od telefona sa table?
– Ma kaki. Jok! Nemoj da mi raskrvariš tih 50 nemačkih maraka. Vrati ih u istih džep.
Stigli smo do jedne oronule barake. Na zatvorenim vratima pisalo je tekstil.
– Majku mu, nisu već zatvorili. Rade do dva – reče razočarano.
Gurnuo sam vrata i ona se otvoriše. Po velikoj odaji, u kojoj je bilo raznih stvari, muvali su se prodavci: jedan muškarac i jedna starija žena. Na nas nisu obratili pažnju. Odmah pored vrata bili su paketi s papirom. Nekoliko tabaka s papirima koji su imali dve rupe na kraju. Po strukturi, ličili su na akvarel papir. Između, kako sam ih nazvao, akvarel papira bili su umetnuti papiri istog oblika, samo malo guverirani i znatno manje gramaže od prethodnog. Verovatno je reč o nekim filtrirajućim papirima, ili onim koji se koriste za neke hemijske elektrolize. Vrag ti ga znao šta je to bilo.
Ja sam uzeo za probu 3-4 kilograma a Miša ponovo veliku količinu. Papir smo odneli do vage koja je bila na izlazu s otpada. Platili smo neku simboličnu cenu, bagatela što se kaže, kao, uostalom, sve ostalo što se kupuje na otpadu.
Krenuli smo kroz parkić, međutim naglo se na nas sruči kiša. Naš upijajući papir, koji smo nosili bez ikakve zaštitne ambalaže, pokaza se u pravom svetlu: poče kao lud da upija svaku kap kiše.
– Čiča – oslovio me, smejući se kroz retke zube – mi ćemo kao oni magarci što su nosili džakove vune preko reke pa se udavili. Još malo pa ja više ovo neću moći da nosim.
– Stanimo ispod nekog drveta. Ne brine me to što će se papiri ovlažiti, osušićemo ih, no me brine što ih stvarno nećemo moći izneti do autobusa.
Kako je kiša naglo pala, tako je naglo i prestala. Bili smo mokri, a i naš „utovar“.
2)
Dok smo se nas trojica provlačili između štandova na Sajmu knjiga, otpočesmo razgovor o hobiju, književnosti i perpetuum mobile mašinama.
– Ja više neću na Sajam – reče Miša. – Ne volim da srećem ovoliki svet. I interesantno, onome kome bih se javio, on neće da mi otpozdravi, a onome ko me pozdravlja, ne želim da se javim.
– Da, vremena su se izmenila. Nekada nismo imali tih problema – rekoh.
– Svetlost, znaš – otpoče Miša – je perpetuum mobile. Ona je večna.
– Da, ali moraš konstruisati nešto da bi je pokretala. Suština perpetuum mobila je u okretanju mehanizma sa uvek istom količinom uložene energije.
– Pa da, to je moguće, priča se da su Rusi, za vreme sukoba sa Kinezima na reci Usuri, upotrebili nešto čime su pojačali sunčevu svetlost tako da su neprijatelja spržili kao mrave na ploči usijanog šporeta – reče Zeka.
– Ma to je neverovatno, to je science fiction – usprotivi se Miša.
– Ne, ne, moguće je. Moguće je, možda su upotrebili neku veliku lupu kao laser – ponovo će Zeka.
– Nisu laser. Laser je uzak snop svetlosti. On ne može da se raspe, a šta možeš sa nečim prečnika igle da naneseš toliku štetu – upitah.
– Ali sa velike visine može – nastavi Zeka.
– Ne, ja mislim da je nemoguće laserom. Mora da je to nešto drugo. Možda su iznad Kineza posuli neki prah koji je strahovito pojačao toplotu sunčevih zraka. Možda je temperatura bila iznad 300 stepeni. To tek sada naši naučnici ispituju – objasni Miša.
– Da vam kažem, ali nemojte da mi se smejete, pljunuću vas, što sam nešto smislio. Jedanput sam kupio cipele. I iz tih cipela, na peti, počeo je da izbija ekser na unutra. Zabijao mi se u petu a ja ga odmah nisam osetio. Kada se zabio ovoliko – i Zeka pokaza pola malog prsta – tek tada sam ga osetio. Posle toga pade mi na pamet ideja da bi bilo moguće proizvesti veliki broj pari cipela za nečiju vojsku i u svaku petu staviti teledirigovani ekser. U presudnom trenutku bitke, kada zaratimo s tim narodom kojem smo prodali cipele za vojsku, samo preko radija vikneš ekserima: Ustaj! Oni polako počnu da izrastaju i da se zabijaju u pete neprijateljskim vojnicima. Dok oni ukapiraju šta je to, ti možeš da ih središ. Bosi ne mogu da ratuju. Danas su svima nežni tabani. Niko više ne ide bos preko strništa već po plažama sa sitnim, lepim peskom. A ko će tolikoj vojsci za kratko vreme da nabavi nove cipele? – završi priču o velikom projektu, i umesto nas dvojice, kojima je zaprećeno da ne smeju da se smeju, on se nasmeja naglas.
3)
Na kratkom sam, uličnom razgovoru s bivšim prijateljem s kojim sam se razišao zbog gljiva.
– Pišeš u novinama da u Beogradu i okolini nema smrčaka i zbog te tvrdnje optužuješ pokojnog mikologa Fohta. Opet praviš greške. A ja ih berem – kažem mu šaljivo i provokativno. Od tog novca poslao sam sina na mesec dana na kurs engleskog jezika u Brajton u Engleskoj.
– E, ti si musliman. Smrčci liče na minareta, na džamije, pa ih ti nalaziš, a ja ih kao pravoslavac ne vidim.
4)
Mogao bih da pišem o Mišinom streličarstvu i njegovim prvo ručno pravljenim lukovima i strelama, o samostrelima (i danas čuvam jedan koji je u Vojnom otpadu jedva isekao pomoću turpije sa avionskog krila), pa zatim o pravim „fabričkim“, do „markiranih“. Bio je pravi Viljem Tel. Mogao je strelom da skine jabuku sa glave kakve lepotice.
Miša se dugo godina bavio streličarstvom.
Na jednom takmičenju streličara u Beogradu, Miša je zauzeo šesto mesto.
Nisu zanemarljive ni njegove praćke napravljene od gumica stetoskopa. Pun džep oblutaka ispalili smo u stablo jedne topole na Košutnjaku.
– Čiča, nisi loš – kazao mi je.
nastaviće se