Hadžić: Pomisliće da smo bili ludaci

Miodrag Miša Stanisavljević, 1941-2005.

Kako da oživimo pesnika
Opsađuj dok ne crknu!
Ko pita?

5)

Zove me telefonom iz Redakcije. – Alo, ovde istražni biro! Siđi brzo.

– Neću ako nemaš nešto novo.
– Ma dođi, ima. Ima nešto straobalno.
– Dobro, kada je tako, dolazim.

On me čekao u hodniku. Bio je oslonjen o zid sa cigaretom u ustima. Počeo je da priča i pre nego što sam mu prišao blizu.

– Kad si kilav pa nisi hteo da idemo. Bio sam juče na otpadu. Kupio sam jednu školjku od fara. Ranije sam bio primetio da ih ima dosta, a juče sam jedva našao jednu. Negde su ih zatrpali. Sinoć sam far prinosio do sijalice. Da znaš kako pojačava svetlost. Jutros sam ga izneo na sunce. I da vidiš tu čaroliju. Provučem prst kroz onu rupu, a ono me opeče. Pogledaj kakav mi je prst – i poturi mi kažiprst pred oči na kojem je bila, kod prvog zgloba, crvena opekotina u obliku prstena.

– Ne izmišljaj – viknuo sam, to si se opekao na nešto drugo. No, zaista mi je bilo drago što je na putu velikog otkrića. Nimalo nisam bio ljubomoran.

– Stvarno – reče i nasmeja se.

Ja ga zagrlih od radosti i stisnuh mu glavu na moje grudi.

– A posle sam stavio novine, a ono sine, ne da pali kao šibica, već ih potpali istog trena kao da su od benzina.

– Ma nije moguće?

– Stvarno. Posle sam provukao crnu plastiku. Pipnem je po onom mestu gde je pao snop svetlosti. Ona mi se zalepi po prstima kao ključao katran. Ja pljuj po prstima, pljuj.

– Pa to je fantastično. A šta misliš, da li bismo mogli po tom modelu da uvećamo far?

– Moglo bi. To je princip sfernih tela – reče naučenu rečenicu iz optike. Ona prelamaju svetlost, odbijaju je i šalju kroz rupu. A da si video misteriju. Prave utvare u faru. Kada sam sinoć prineo far sijalici, odjedanput primetim u vazduhu još jednu oblikovanu sijalicu, trodimenzionalnu. To je neverovatno.

– Pa to je iz domena magije. Mora da su ti se oči zamorile od svetlosti pa su ti se priviđale sijalice u vazduhu.

– To je trik, ali sijalice su kao stvarne, potpuno iste.

– Blago tebi, ti imaš divnu terasu. Šta bih ja dao da imam nešto takvo gde bih mogao da eksperimentišem – kazah, hvaleći njegove uslove za rad.

– Nemoj o ovome da pričaš nikom od prijatelja. Smejaće nam se. Oni ništa ne rade već samo sede i zezaju – upozori me na rastanku.

A danas, dok ovo zapisujem, pitam se šta li bi mi Miša rekao. Možda: „Nije trebalo o ovome da pišeš. Pomisliće da smo bili ludaci.“

6)

Trebalo bi nešto reći i o njegovoj strasti prema kompjuterima, mada na njima nije pisao. U svom stanu bio je okružen hiljadama gajtana (stvarno hiljadama raznih gajtana), hard diskovima, raznim čipovima, CD-ovima, disketama, (mekim i tvrdim) i ko zna još čime. Rekao mi je da sve to sklapa i da prodaje polovne kompjutere. Jednom prilikom, a negde posle ubistva Đinđića, primicao sam se zgradi u kojoj je Miša stanovao. Bacio sam pogled prema njegovom VIII spratu. Zapanjen, ugledao sam kako sa njegove terase visi obešen bicikl (očigledno, Miša je ispunio sav prostor svog stana raznim stvarima pa je počeo da koristi i fasadu kao mesto za skladištenje svojih rekvizita). Pored bicikla vijorilo se razapeto belo platno sa nekakvom ispisanom porukom. Odmah sam pomislio da je izbacio neku parolu, ispisao neku poruku posle Đinđićevog ubistva. S naporom sam pročitao: „Prodajem kompjuter pentijum 2“. O, Bože, nasmejao sam se. Ovo još do sada nisam video da se neko reklamira na nebu. Koji li će kupac kompjutera dizati glavu da traži oglase u oblacima.

Inače, kad god bih ga posetio, želeo je da mi demonstrira kako rade kompjuteri. Ličio mi je na Nikolu Teslu sa čuvene fotografije u radionici u Kolorado Springsu, samo što sada oko Miše nisu sevale munje već je kroz plastikom zalivene kablove tekla niska struja. Spajao je preda mnom nekakve kaiševe, gajtane, kućišta – i na moje čuđenje, na monitoru udaljenom par metara od hard diska, pojavio bi se identifikacioni natpis a zatim razne ikonice.

7)

Posećivao sam ga u vreme njegove bolesti. Bio je usamljen, usamljen, usamljen. Sedeo je na svom preskromnom krevetu sa rukama između nogu. Uvek je pričao tiho, a sada već i nemoćno. Na terasi, ili pored njega na krevetu bili su njegovi verni već petnaestogodišnji psi, Čeda i Kučka. Pred smrt pisao je Dnevnik umiranja i jednu kraću dramu, koju je pročitala Mirjana Miočinović, koja ga je takođe posećivala. Za vreme posete, najradije je pričao o kompjuterima i lekovitom bilju i gljivama. Insistirao je da ostanem što duže kod njega: – Gde ćeš? Što žuriš? Sedi da pričamo. Sedi. Hoćeš li nešto da ti poklonim? Hoćeš li neki kompjuter da odneseš u Rožaje? Hoćeš li CD sa Šabanovim pesmama?

8)

– Čuješ stari, ja sam bio.

– Što nisi svratio po mene?

– Bila je ludnica.

– Dobro, a šta si našao?

– E – i počinje da cokće ustima preko telefona – našao sam dinamo. Ali rasturio sam ga.

– Ma nemoj, a zbog čega?

– Interesovalo me da vidim šta je unutra.

– Pa kakav je?

– Rotor je iz jednog komada, u obliku trolista.

– A stator?

– Stator je od namotaja.

– Pazi da ne iskidaš namotaje, radi pažljiivo – posavetovao sam ga.

– O, da. Ali reci mi zašto je rotor iz jednog komada?

– Pa verovatno je magnet – odgovaram.

– Da sine, tako. Ipak se ti razumeš. To je magnet.

– Otkud znaš da je magnet? – pitao sam.

– He, he – odgovori smejuljeći se. – Probao sam. Odlično privlači. Ali znaš, nisam našao nikakve izvode iz dinama.

– Slušaj, jedan pol je na šrafu koji izlazi iz dinama, a drugi je na masi.

– Stvarno?

– Stvarno! – potvrdio sam.

– A ja se ubih da ga nađem.

9)

Prolazio sam uskim hodničićem u Mišinom stanu sa čijeg su desnog zida visili bezbrojni kablovi kao u mesari suva creva. Dodirivao sam ih ramenima bez obzira koliko postranački išao. Uveo me je u onu sobicu u kojoj sam i letos bio, sobicu-skladište visoke elektronike. Stotine i stotine raznih kaseta, disketa, kućišta od kompjutera, monitora, raznih čipova, gajtana bilo je na policama i po podu. Jedna polica sa pedesetak knjiga, kao i nekoliko zaguranih među delove kompjutera. Na jednoj stolici bila je jedna stara, ogromna pisaća mašina. Na jednoj vitrini bila je slika njegovog sina Luke iz dečjih dana.

Krevet je bio prekriven sivim ćebetom. Ispred kreveta bio je stari, kartonski kofer na kojem je bilo puno opušaka od cigareta. Ponudio mi je jednu stoličicu, nisku do 20-30 santimetara. Smestio sam se a on je seo preko puta mene.

Bio je izmršaveo. Ukazale su mu se jagodice na obrazima. Bio je na kratko ošišan pa su mu uši ogolele i postale velike i odvojene od glave.

Dao sam mu lekovitu gljivu Ganodermu lucidum, koju sam ja već koristio i doneo sam mu originalnu kinesku Ganodermu u kesicama. Objasnio sam mu kako da je uzima.

– Marija je ovo uzimala. Ovo ne leči ali zaustavlja procese.

– Pa dobro, šta ti kažu lekari?

– Ma, šta kažu: dok ne požutim neće me operisati. To je stoka. To su neznalice. Ono što je valjalo, napustilo je zemlju.

– A imaš li bolove?

– Pa imam. Pijem neke lekove za smirenje. I pijem ovaj mađarski lek. Ja sigurno imam metastazu. Od leta sam pomršao 20 kilograma.

– Ma nemoj tako. To se još ne zna – pokušao sam da ga tešim. – Ali, pravo da ti kažem, kad pogledam, dobro smo dogurali i do ovoliko godina. Samo kad pogledam iz koje smo sirotinje izašli. Šta smo sve propatili.

– Koliko ti je otac živeo? Je li ti živ ćale? – upita me.

– Ne, umro je davno. Umro je još 1973.

– A koliko je godina imao?

– Šezdeset jednu. Umro posle operacije prostate.

– Je li rak?

– Ne, od postoperativnih komplikacija. Nije bio rak. Umro je od prehlade u šok sobi. Bilo je te godine izuzetno hladno. Sneg je bio do pojasa a u bolnici je nestalo grejanja. Stavili su jednu grejalicu između dve sobe, a bio je pokriven samo čaršavom. Prehladio se pa mu nisu creva proradila. Eto, šta se kod nas događa.

– I mi smo bili sirotinja. Mom ćaletu tast je bio dao jednu kravicu. A kad se razbolimo, nisu nam dali tog dana da jedemo pa su nam sutra davali kuvan krompir i vodu.

– Čuješ, Mišo, Čudić je išao u Požarevac na promociju onog časopisa Heretikus u kojem su objavljene tvoje pesme. Tamo nekom Lukiću, direktoru Centra za kulturu, dopale su se tvoje pesme pa bi hteo da ti štampa jedan izbor pesama. Da li te to interesuje?

– Ma ne, nisam o tome razmišljao – reče istog trena.

– A zašto? Kaže Čudić da su im knjige vrlo lepe. Ja ću dopuniti onaj svoj izbor iz Heretikusa, ili ćeš ti obeležiti pesme koje želiš da se pojave. Ti potpiši ugovor sa njima.

– Ma ne, moram sada u bolnicu. Neka to.

– Znači da im ne dajemo tvoj telefon.

– Nemoj.

– Dobro, a da li dozvoljavaš da te fotografišem? Doneo sam fotoaparat.

– Može – odgovori.

– Jel’, i ti imaš onaj digitalni?

– Imam – i izvadih aparat iz džepa.

– Dobro, slikaj.

– Sedi baš tako. Tako je dobro – i otpočeh da fotografišem. Nastojao sam da uhvatim i deo njegovog okruženja, zid sa drangulijama.

– Napravi i neki portret – reče.

Fotografisao sam ga a onda sam mu na dispjelu pokazao snimke.

– Dobre su – i odjednom dohvati neki kabl sa proširenjem na kraju ispred sebe. – Šta li je ovo? – upita me.

– Bog zna – i uzeh kabl iz njegovih ruku i počeh da drugi kraj izvlačim ispod brda drugih kablova i delova kompjutera. I na drugom kraju je imao isto neku čudnu utičnicu.

– To je neki USB kabl – reče.

– Sigurno, čim ima takve utičnice, a zašta je, bog zna.

– Ovde ima ispravljač na 110 volti.

– Vidi, to nije za naše standarde. A gde li spustih naočare? – pitao sam ga.

– Je li i ti gubiš naočare? Ja ih i po dva sata tražim.

– Kako da ne. Najviše bih voleo da mi se same odazivaju na zvižduk. Ponekada cela porodica traži moje naočare. Negde ih usput stavim kad hoću nešto da pročitam ili da nešto sitno bolje vidim, pa zaboravim gde sam ih stavio.

– Isto i ja. A ove koristim kao lupu, kad nešto radim oko žica – i pokaza mi deo naočara sa jednim debelim staklom.

– Dobro, Čiča, ja idem. Molim te ako ti nešto treba, javi mi. Ja sam još u pokretnom stanju. I molim te daj sinovima moj telefon kad odeš u bolnicu. Voleo bih da te obiđem i da ti nešto donesem, ako ti bude trebalo.

– Dobro, fala.

Otpratio me do hodnika. Odjednom se oglasio jedan od njegovih pasa, za koje sam mislio da su možda uginuli. Miša pritvori vrata i viknu: – Ćuti!

– Hajd zdravo, idi umiri ga – rekoh i krenuh jedan sprat naniže do lifta.

---

BIBLIOGRAFIJA

I – Pesme

1. Pesme* Pisma Aleksandra Roša (Beograd, Beogradski univerzitet, 1965).
2. Pesme s putovanja i druge 1965–1969 (Beograd, M. Stanisavljević, S. Mašić, 1969).
3. Knjiga senki (Beograd, Slovo ljubve, 1973).
4. Levi kraljevi (Novi Sad, »Radivoj Ćirpanov«, 1977) – pesme za decu.
5. Slike i saglasja (Beograd, Prosveta, 1980).
6. Novi ritmovi (Beograd, M. Stanisavljević, 1982) – sitoštampa (bibliofilsko izd. u 40 primeraka).
7. Novi ritmovi I, II (Beograd, M. Stanisavljević i M. J. Višnjić, Književna fabrika “MJV i deca«, 1984).
8. Ritmovi 3 (Beograd, BIGZ, 1989).
9. Jadi srpske duše (Beograd, Beogradski krug, 1995).

II – Drame

Štampane monografske publikacije

1. »Vasilisa prekrasna« (»Princeza žaba«) (b. m., b. i., 1972).
2. »Vođa«, dramska groteska, sitoštampa – bibliofilsko izd. u 40 primeraka (Beograd, M. Stanisavljević, 1980).
3. »Vođa«, dramska groteska (Beograd, M. Stanisavljević i M. J. Višnjić, Književna fabrika “MJV i deca«, 1984).
4. »Nemušti jezik«; »Priča o carevom zatočniku«; »Začarana princeza« (Beograd, »Vuk Karadžić«, 1985) – za decu.
5. »I mi trku za konja imamo«; »Pismo-glava«; »Ruho« (Beograd, Nova knjiga, 1987).
6. »Carev zatočnik« (Beograd, Pozorište »Boško Buha«, 2001) – za decu.
7. »Nemušti jezik«; »Priča o carevom zatočniku«; »Začarana princeza« (Beograd, Pozorište »Boško Buha«, 2001) – za decu.
8. »Okasen i Nikoleta«, nepoznati francuski pesnik, kraj 12. ili početak 13. veka – dramatizacija i prerada za decu (†bm. bi., 1972).

III – Studije i politički zapisi

Štampane monografske publikacije

1. Kompozicija narodne epske pesme i kompozicija drame (Beograd, »Vuk Karadžić«, 1976) – studija.
2. Epika i drama, neka pitanja »dramskog prevođenja« epskih narodnih pesama (Beograd, Univerzitet umetnosti, 1977) – studija, magistarski rad.
3. Golicanje oklopnika (Zrenjanin, Građanska čitaonica, 1994) – politički zapisi.
4. Svaštalice, hronika ideološke konjunkture 1991–1994 (Zrenjanin, Građanska čitaonica, 1994) – politički zapisi.
5. Elan mortal (Novi Pazar, Izdavačko-novinska agencija Damad, 1996) – politički zapisi.
6. Katarza i katarakta (Beograd, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2001) – politički zapisi.
7. Respublika i Informatika objavile su 2006. godineSabrana dela Miodraga Stanisavljevića u pet tomova.

IV – Prevodi

Štampane monografske publikacije

1. Boris Leonidovič Pasternak: Ja sam na spisku (Beograd, M. Stanisavljević, S. Mašić, 969).
2. Boris Leonidovič Pasternak: Dela Borisa Pasternaka u 5 knjiga – Knj. 1 Poezija – jedan od prevodilaca: (Beograd, Prosveta, Slovo ljubve, 1979).
3. Josif Aleksandrovič Brodski: Izabrane pesme – jedan od prevodilaca (Beograd, Srpska književna zadruga, 1990).

V – Zastupljen u antologijama

Štampane monografske publikacije

1. Milan Komnenić: Novije srpsko pesništvo (Književna omladina Srbije, 1972).
2. Milovan Vitezović, Radomir Smiljanić: Antologija savremene jugoslovenske poezije za decu, knj. 2 (ILF, ZAPIS, 1984).
3. Sve što raste, antologija savremene srpske poezije za decu (Zrenjanin, Gradska narodna biblioteka »Žarko Zrenjanin«, Kikinda, Centar za kulturu, 1984).
4. Stevan Tontić: Moderno srpsko pesništvo (Sarajevo, Svjetlost, 1991).
5. Raša Perić: Sedmi dan, nedelja u srpskom pesništvu, zbornik (Vršac, Zajednica autora Ugao, 1995).
6. Antologija TV drame: M. Stanisavljević, »Obično veče« (Beograd, Radio televizija Beograd, 1975).
7. Aleksandar Petrov: Le nouvelle poesie Serbe, Relations (Beograd, Udruženje književnika Srbije, 1978).
8. Aleksandar Petrov: New Serbian Poetry, Relations, (Beograd, Udruženje književnika Srbije, 1978).

VI – Izvedene drame, damatizacije:

1. »Visočka hronika«, dramatizacija romana I. Tavčara, TV-drama (TV Beograd, 1966).
2. »Hajdučija«, po zapisima Pere Todorovića, TV-drama (TV Beograd, 1968).

TV drame:

1. »Ilustrovani život«, epizoda serije »Mladići i devojke« (TV Beograd, 1967).
2. »Obično veče«, TV-drama (TV Beograd, 1969).
3. »Stara kovačnica«, epizoda serije »Junak mog detinjstva« (TV Beograd, 1973).

Radio-drame:

1. Miodrag Stanisavljević i Ivan Rastegorac: »Nebeski kočijaši« (po Sent Egziperiju), Radio Beograd, Dramski program za decu 1972.

Pozorišne drame:

1. »Okasen i Nikoleta«, drama za decu (premijera pozorišta »Boško Buha«, 1972. – režija Vladimir Putnik).
2. »Vasilisa prekrasna«, drama za decu (premijera pozorišta »Boško Buha«, 1972. – režija Branko Vujović i Ivan Kostić).
3. »Carska se poriče«, drama za decu (premijera pozorišta »Boško Buha«, 1975. – režija Aleksandar Đorđević).
4. »Priča o carskom zatočniku«, drama za decu (premijera pozorišta »Boško Buha«, 1975. – režija Aleksandar Đorđević).
5. »Novogodišnja bajka«, drama za decu (premijera pozorišta »Boško Buha«, 1978. – režija Miroslav Dedić).
6. »Sve priče liče«, drama za decu (premijera pozorišta »Boško Buha«, 1979. – režija Miroslav Dedić).
7. »Nemušti jezik«, drama za decu (premijera pozorišta »Boško Buha«, 1981. – režija Petar Zec).
8. »Vasilisa prekrasna«, drama za decu (premijera pozorišta »Boško Buha«, 1993. – režija Milan Karadžić).
9. »Carev zatočnik«, drama za decu (premijera pozorišta »Boško Buha«, 1995. – režija Milan Karadžić).

Miodrag Stanisavljević

---