Hadžić: Kako da oživimo pesnika

Miodrag Miša Stanisavljević, 1941-2005.

Miodrag Miša Stanisavljević, rođen je 20. februara 1941. godine. Osmogodišnju školu završio je u Srednjoj Dobrinji kod Užičke Požege, a gimnaziju u Titovom Užicu. Godine 1960. upisao se na Filološki fakultet u Beogradu, grupa jugoslovensko-svetska književnost. Diplomirao je u roku, dakle, 1964. godine. Bio je glavni urednik studentskog časopisa Vidici (1965). Član redakcije filmskog časopisa F (1966-68). Služio je vojsku u Osijeku – posle nekoliko meseci bio otpušten kao neprilagodljiv – asocijalan (1967). Sa Ivanom Rastegorcem i Petrom Cvetkovićem uređivao list o vazduhoplovstu – Krila (1971). Bio je član redakcije čaopisa Filmograf (1976). Magistrirao je 1976. godine kao prvi magistrant na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, odbranivši rad Epika i drama (neka pitanja „dramskog prevođenja“ epskih narodnih pesama). Magistarski rad je štampan kao univerzitetski udžbenik.

Od sredine sedamdesetih godina radio je kao dramaturg, a kasnije kao urednik u redakciji Dramskog programa TV Beograd, da bi se kao politički nepodoban 1992. godine našao na zloglasnom spisku Milorada Vučelića i bio oteran s Televizije.

Nekoliko godina potom odlazi u penziju i bavi se književnim i rukodelačkim radom.

I

Početkom šezdesetih godina prošlog veka na beogradsku književnu scenu stupila je generacija mladih, nadarenih pesnika. Jedan od izuzetnih predstavnika te generacije bio je Miodrag Miša Stanisavljević. Njegova poezija, koju je ispisivao bezmalo pedeset godina, bez dileme, zauzima istaknuto mesto u srpskoj književnosti druge polovine XX veka.

Mišinu poeziju karakterišu tri faze: lirska poezija sa primesama socijalnih i političkih motiva (1965-1980), istraživačka faza koja se ostvarivala u traženju novih izražajnih mogućnosti u jeziku i formi (1980-1989) i faza angažovane poezije kada je pesnik kao osetljiv seizmograf beležio sve potrese koji su duhovno i fizički unižavali i uništavali kako njega samoga, tako i narod kojem pripada (1989-2005).

Pesnik je pored poezije pisao filmsku kritiku i eseje, drame za decu i odrasle, političke tekstove i prevodio poeziju sa ruskog jezika.

Ubrzo posle pesnikove smrti među njegovim prijateljima javila se ideja da se sačini jedan zbornik sećanja na njega, kao i da se objave njegova sabrana dela (to se ostvarilo uz svesrdnu pomoć sociologa i urednika lista Republika Nebojše Popova). Meni je pripalo u zadatak da priredim taj zbornik sećanja. Odmah sam prionuo na posao da prikupim što više svedočenja od njegovih nekadašnjih i malobrojnih sadašnjih prijatelja, kao i razna druga dokumenta koja će osvetliti ovu dragocenu i retku ličnost. Na samom početku suočio sam se sa činjenicom da stvari ne idu baš lako. Njegovi bivši prijatelji u prvom kontaktu su se rado odazvali pozivu, ali kako je vreme prolazilo, neki su počeli da se predomišljaju i povlače. Odustao sam od brojnih i neprijatnih podsećanja i zaključio da je verovatno problem u njima a ne u Stanisavljeviću. Mislio sam da predložim da u knjizi Sećanja ostavimo nekoliko praznih stranica za njihove neposlane radove, ali znajući kako je Miša bio izuzetno štedljiv čovek, zaključio sam da se njemu to ne bi dopalo. On nije voleo nikakvo rasipništvo, pa ne bi voleo čak ni nepotrebno trošenje hartije. U svakom slučaju, osamnaest prispelih tekstova dovoljno osvetljavaju i pesnika i njegovo delo, a posebno mi je drago što se u ovom zborniku nalazi pesma pokojnog Milana Milišića sa posvetom Stanisavljeviću jer je u knjizi sličnoj ovoj, Hommage Milišiću, prisutna Mišina pesma posvećena tragično nastradalom dubrovačkom pesniku.

I sa ostalim stvarima vezanim za nastanak ove knjige išlo je takođe teško. Iza pesnika ostalo je vrlo malo dokumenata, malo ili skoro nimalo sređene bibliografije, vrlo malo fotografija od kojih veliki procenat ne nosi datum nastanka, ime mesta i imena na fotografijama prisutnih ličnosti. Sve se moralo prikupljati sa raznih strana. Raspitivao sam se kod nekadašnjih njegovih poznanika za ličnosti sa fotografija. Morao sam, na primer, na osnovu pojedinih delova Mišine garderobe, recimo sakoa koji je nosio u jednom periodu, ili po brkovima koje je čas imao – čas brijao, da određujem godine nastanka nekih drugih fotografija itd. Ali, nažalost, bilo je nemoguće ući u trag jednoj političkoj drami koja je govorila o kontoverznoj ličnosti, crnorukašu, komunisti i ko zna čemu još – Mustafi Golubiću. Ovu dramu čitao sam u rukopisu negde početkom osamdesetih godina XX veka, nešto pre nastanka drame Vođa. Nadam se da će jednog dana izgubljeni rukopis izroniti iz mraka.

Ipak, uz popriličan trud i dragocenu pomoć raznih saradnika, a pre svega Luke Stanisavljevića, pesnikovog sina, došao sam do konačnog sadržaja. Želim da zahvalim svima koji su se odazvali svojim tekstovima o Miši, a književniku Vojislavu Doniću, koji je skenirao sve fotografije za knjigu, rekao sam: “Sećaš li se, kume, kada si na onoj novobeogradskoj pustari, gde je danas čuvena hala Limes, ‘ispalio’ jednu Mišinu strelu u žbunje? A samo da znaš koliko puta me je ukorio zbog te strele: ‘Onaj mi tvoj izgubi strelu. Izgubi mi strelu onaj tvoj!’ I eto, ovim si se odužio.”

Ali, da li sam ja zadovoljan ovim što smo uradili? Svakako. Volim ono što je nekada a i kasnije pisao. U pojedinim periodima bili smo veoma bliski i viđali smo se skoro svakodnevno. Uzajamno smo se nazivali Čiča. A ja sam ga još zvao i Miškec, Stanis, Stanislavski, a on mene Iki. Pred kraj njegovog života nastojao sam da mu pomognem koliko sam mogao i koliko je on dopuštao. Ali, ima jedna narodna izreka koja kaže: jedno ali devojci sreću kvari. Naime, znajući da Miša u poslednjim danima svog života piše dnevnik, često sam se pitao šta li će zapisati o meni u tom rukopisu. I nisam se prevario. Napisao je: “…Nekoliko polu-prijatelja svraćali su isprva jedared, onda su prestali.” Dakle, ja sam taj „polu-prijatelj“. A nisam svraćao „jedared“. Poznanici, kojima sam se požalio, razuveravali su me: “Pređi preko toga, bio je bolestan”, a Mišin sin, Luka, kazao mi je: “Vi ste njega dobro znali. Što se čudite? Ja vas molim da se na to ne osvrćete.”

I odlučio sam da se ne osvrćem: to je znak mog prijateljstva sa Mišom i ljubavi prema njegovom delu.

Obojica smo radili u TV Beograd, on u dramskom, ja u školskom programu. Često smo se nalazili na spratu na kojem se kuvala kafa za zaposlene i goste redakcija.

II

Pitam se koliko je Miša danas kao pesnik prisutan u srpskoj književnosti. Zamišljam moguću anketu koju je neko proveo 6-7 godina posle Mišine smrti, pitajući studente filološkog fakulteta, pa ljude iz nekog instituta društvenih nauka, pa prolaznike na ulici, i, najzad, bibliotekare u nekoj biblioteci: “Ko je Miša Stanisavljević?” i čujem skoro istovetan odgovor: “Ne znam”.

Miša Stanisavljević je za vrlo mali broj poznavalaca, kao i njegovih prijatelja, jedan od naših najtalentovanijih pesnika poslednje četvrtine XX veka. Još od prvih radova objavljenih u Studentu i Vidicima bilo je jasno da se pojavio jedan autentičan stvaralački glas. Ta autentičnost nije ga napustila ni u kasnijem periodu, u najzrelijim pesničkim godinama. Miša je bio sklon eksperimentu svakakve vrste, pa i u poeziji. Njegove pesme s programskim načelom – ili manifestom – publikovanim u zbirkama Ritmovi I, II, III (1980-1989) dale su savremenoj srpskoj poeziji koderovsku ili hlebnjikovsku dimenziju, jedno složeno traganje po zaumnom jeziku.

Stanisavljević je bio jedan od najdarovitijih dramskih stvaralaca i pesnika za decu. Njegovi komadi i danas se s uspehom igraju u dečjim pozorištima, doduše u najavama za štampu pominju se reditelji predstava, pa i svi glumci, ali autor teksta ne! Slutimo zbog čega.

Miša Stanisavljević je bio među prvim prevodiocima na srpski jezik ruskog pesnika Borisa Pasternaka. Bio je značajan filmski kritičar i prvi magistar Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu.

Navedimo i njegove žestoke kolumne kojima je kritikovao prilike u Srbiji od 1988. do 2001. godine.

Miša Stanisavljević je bio sakupljač svega i svačega “i rukodelac”, kako bi on voleo da za sebe i za sebi slične kaže, dakle rukodelac čudnih stvarčica-suvenira koje je prodavao na slavnom Bulevaru revolucije a prekoputa slavnog Pravnog fakulteta u Beogradu.

Ovo uvodno predstavljanje pesnika želim da završim njegovim stihovima iz dečje pesme štampane u zbirci Levi kraljevi: “Ko izdrži dosadu, dobio je opsadu”. Miša, evidentno, izdržava dosadu i pobediće učmalu opsadu. Ući će na sva vrata: banuće sa tovarom svog dara, dara i za poeziju, i za drame, i za prevode, i za političke i novinarske kolumne, i za sitnice sa otpada. I zauzeće svoje zasluženo mesto u srpskom panteonu.

III

Koliko mi je poznato, a verujem da je tako, Miša nije napisao ni jednu priču. Ovaj podatak ravan je fenomenu u našoj književnosti. Kod njega, sve je poezija. I angažovani tekstovi koje je pisao, protkani su stihovima.

Miša je čudesan tvorac jezika. Kovač jezika po upotrebi malo poznatih ili slabo korišćenih reči i, najzad, po upotrebi grafičkih i numeričkih simbola.

Miša je pojedine svoje stihove okretao naglavačke da bi dočarao neka psihička stanja kod čoveka. Tako je u zbirci Ritmovi III, koju je objavio u BIGZ-u, imao problema sa slovoslagačima prilikom slaganja pesme Vertigo. Naime, poslednjih šest stihova ove pesme (vrtoglavice) Miša je okrenuo za 180 stepeni a štampari su, ne shvatajući autorovu nameru, te stihove vratili u normalno stanje i uništili pesnikovu ideju. Kasnije su morali, na Mišino insistiranje, da ulepljuju pesnikovu ‘ispravku’ onako kako je to on zamislio.

Miša je eksperimentisao i sa izrazom i sa formom. Njegov projekat Spirala (manifest br. 1) jedinstven je projekat u srpskoj poeziji.

Na primeru pesme koja ima naslov 1989, objavljene u zbirci Ritmovi III, ukazaću na Mišinu upotrebu „posebnih reči“ i grafema, karakterističnih za njegovu pesničku radionicu.

IV

U vreme intenzivnog druženja sa Mišom, negde pred kraj osamdesetih godina, dobio sam od njega jednu pesmu – epigram – (koju sam nedavno pronašao u svojim fasciklama i koja nije nigde objavljena, a koju je posvetio, zlobno, onako kako se to radi u ovoj vrsti pesama i kako je samo on to umeo da sroči, nama nekolicini pesnika koji smo tih dana išli na pecanje na Tamiš ili Carsku baru. Tu smo bili Predrag Čudić, Pera Cvetković, Milan Milišić, Slobodan Zubanović, Mika Pantić i ja. Ali, nekoliko puta pridružio nam se Miodrag Perišić, koji je jednom prilikom na pecanje doveo i Radovana Karadžića. Miodrag Perišić je u to vreme postajao važna književna, urednička a i politička figura. On je i glavna ličnost ove pesme. Da još samo napomenem: Miša je takođe bio s nama na pecanju jednom ili dva puta. Zapravo, njega nije naročito zanimalo lovljenje riba, on se više posvećivao skidanju udica, varalica, karabinera, i predvezova sa grana topola i vrba koje su rasle uz reku.

I naposletku, u pogledu recepcije Mišinog dela, stvar se nije ni pomerila sa mrtve tačke. Mišina sabrana dela (4 + 1 knjiga) pojavila su se u septembru 2006. godine i za našu sredinu trebalo bi da predstavljaju pravi kulturni događaj. Nije bilo tako. Miša i njegovo delo i dalje su prekriveni, čini se, zavereničkom ćutnjom.

VI

Miša Stanisavljević bio je i jedan od retkih ljudi sa ovih naših prostora koji je od prvog dana prepoznao zlo koje se nadvilo nad našim glavama i nimalo uljuljkan nacionalnim zanosom, koji je, da se podsetimo, uhvatio ogroman broj intelektualaca Srbije, nastojao da ga razobliči. On mu se suprotstavljao strasno i sa neviđenom lucidnošću i hrabrošću pišući gotovo svakodnevno književno-polemičke tekstove za razna opoziciona glasila, a ponajviše za Republiku. Svojom intelektualnom hrabrošću, stavljajući se na stranu razuma, ovaj ćutljivi čovek unosio je pometnju u ludilo jednoumlja. Takvim svojim visokomoralnim stavovima on je osudio svoje pesništvo na izopštavanje, ugrozio svoje radno mesto urednika u redakciji kulture Televizije Srbije, najzad, izlažući svoj život i život svoje porodice raznim perfidnim mučiteljima kao i noćnim protuvama koje su ubijale za šaku bezvrednih dinara.

Čaršija za njega ne zna. Nema ga ni u oficijelnoj književnosti koju su preplavili mediokriteti i klanovi, piskarala i nacionalni uvlakači, komunisti crkveni pevači, nastavljači epskog pevanja, unizitelji svetskih književnih dostignuća, svakovrsna žgadija (Stanisavljevićev izraz), jer njegov disonantni glas nimalo se ne uklapa u biljurno ogledalo “uzornih” nacionalnih mislilaca, profesionalnih i dežurnih rodoljuba i lelekača.

 nastaviće se

Miodrag Stanisavljević