Miodrag Miša Stanisavljević, 1941-2005.
VII
Opsađuj dok ne crknu!”
Stanisavljević je u jednoj svojoj pesmi za decu napisao: “Ko izdrži dosadu, dobio je opsadu“. Ove dve ključne reči, opsada i dosada, postale su simbol stanja u Srbiji već čitavih dvadesetak godina. Pogledajmo kako Rečnik Matice srpske definiše ove pojmove: Opsada je vojna akcija kojom se neprijatelj u utvrđenom objektu drži opkoljen, u obruču; Dosada je osećanje nestrpljivosti, nespokojstva, nezadovoljstva zbog odsustva zanimljivih ili uzbudljivih doživljaja. Pokrivaju li ove definicije stvarno stanje u kojoj se pesnik, a i mi, nalazimo?
Opsada, kako definicija kaže, ima za cilj da neprijatelja drži opkoljenog u utvrđenom objektu. Naravno, u našem slučaju neprijatelj je sopstveni narod, a oni koji izvode akciju takođe su naši, samo što su sebi utuvili u glavu da mi nismo njihovi, ili pak znaju da smo njihovi, ali pošto nismo dovoljno razumni valja nas prosvetiti i osvestiti, podvrgavanjem raznim duhovnim i fizičkim torturama.
Dosada, kao izuzetno psihološko stanje, u našim uslovima javila se kao odgovor na opsadu i poprimila je katastrofične razmere. Ona nas već dugi niz godina razara svojim besmislom i bezizlaznošću. Njene žrtve su kako mladi tako i stari. Naš svakodnevni život pretvorio se u nesnosno osluškivanje pulsa duvača u nacionalne mehove i kovača lažnog novca i sreće, praćenje uspona biznismena i šićardžija, zaklinjanje pred secikesama i ubicama itd, itd. Pa ko može sve to izdržati i dokle će sve to trajati? Možda ovaj o kojem pišem, a i ovaj koji to piše, neće to dočekati, jer su naslage zlih i nemuštih namera tako duboke i slojevite da će proći mnogo vremena dok se one ne istroše. Nije utešno, ali tako je. Opsadu su nam nametnuli da bi nas opljačkali, da bi nam rad obezvredili inflacijom, podmetnuli su nam novu skalu društvenih, umetničkih i moralnih vrednosti, jednom rečju, potkopali nam smisao života. Opsada je postala izraz varvarskog duha.
U slučaju pesnika Stanisavljevića i dosada i opsada dobile su neviđene razmere. Stanisavljević se iz dosade povukao u svojevrsnu osamu. On se okrenuo sebi i svom duhu, u kojem je našao najboljeg sagovornika: napustio je društvo, prezreo nametnuto nacionalno dušebrižništvo i izrastao u najbriljantnijeg hroničara zla, pa što pesmama, što svojevrsnim zabeleškama i komentarima, iliti političkim zapisima, izvršava svoju individualnu misiju. U svojoj fizičkoj izolaciji (dosadi) hrabro, bez podrške, odnosno zaleđine bilo koje partije, bilo koje institucije, bilo kojeg klana, koji bi ga štitili, vodi bespoštednu moralnu borbu, odupirući se stravičnoj opsadi duha. On se zgražava nad masama i kolektivnim JA, jer opsada koja nas je zadesila verovatno nema premca po perfidnosti, podmuklosti i pobrkanosti raznoraznih interesa.
Književna kritika se ne osvrće na njegovo delo. Skovali su opaku zaveru prećutkivanja, bagatelisanja, prezira, pa i pretnji. Pa ako za nacionalnu stvar angažovanim književnim kritičarima ne odgovara poslednja Stanisavljevićeva pesnička faza, čudno je kako nisu primetili ni njegove pesničke istraživačke radove u zbirkama Ritmovi I, II i Ritmovi III, nastalim osamdesetih godina XX veka. Projekat “Istraživački program ‘Spirala‘ sa ‘Manifestom br. 1’ i ‘Apendixom'”, predstavlja novinu u savremenoj srpskoj poeziji. Stanisavljevićeva bogata leksika, originalne i neobične metafore, dubinska istraživanja u jeziku i smislu, nezadovoljstvo postignutim, traženje novih pesničkih rešenja i formi, zbilja govore o jednom predanom i visokoestetičnom pristupu pesništvu.
VIII
Kada sam pre mnogo godina upoznao Stanisavljevića, bio je to pesnik lirske, ali ne i idilične poezije, pesnik one tanane lirike koja ima snažne porive u prirodi. To su pesme koje se ne zaustavljaju samo na slikama. One i u lirskoj formi ispisuju biografiju pesnika, odslikavaju njegov aktivni odnos prema svetu. Pesnik je, recimo, u poslednjoj deceniji ispevao do groteske razorne stihove na politička zbivanja u Srbiji, ali vrednost tih stihova nije u ruganju događajima i ličnostima, već u nadasve sjajnom, modernom načinu pevanja. I da zabeležim jedan originalan Stanisavljevićev način borbe protiv režima i njegovog vođe. Negde 1993, dok smo po jednoj šumi blizu Beograda tražili pečurke, Stanisavljević mi je ispričao o neobičnoj akciji koju je izveo tih dana. Naime, u Beogradu je bilo opsadno stanje. Čuvari režima Slobodana Miloševića bili su na svakom koraku. Skupštinu Jugoslavije čuvali su na tuđu i svoju smrt spremni plavci. Miša je dan ranije u šumi našao kornjaču i odneo je kući. Na njenom oklopu ispisao je vodootpornim flomasterom: Dole Sloba, dole ubice! Kornjaču je dao starijem sinu, desetogodišnjaku, da je odnese ispred Skupštine i usmeri prema obezbeđenju. Ona je sporo, ali dostižno, kao u čuvenoj trci sa Ahilom, odnela poruku ispred nogu takođe oklopljenih čuvara. Autor projekta posmatrao je iz prikrajka prizor: policajci su se hvatali za glavu ne znajući šta da učine sa hrabrom životinjom. Bili su u nedoumici da li da je uhapse ili da je na licu mesta streljaju. A možda ih je mučilo suštinsko podrivačko pitanje: ne šalje li to sama priroda (čitaj Bog) antimiloševićevske parole?!
IX
Povodom deset godina od smrti književnika Miodraga Miše Stanisavljevića u Galeriji Artget Kulturnog centra Beograd, bilo je održano poetsko veče pod nazivom „Ko izdrži dosadu, dobio je opsadu“. U programu su učestvali prijatelji pesnika: književnici Predrag Čudić i Ibrahim Hadžić, pesnikov sin Luka Stanisavljević, urednik Republike Zlatoje Martinov i novinarka Olivija Rusovac.
O toj poetskoj večeri izveštava nas pesnik Dragoljub Stanković: U prijateljskoj atmosferi, kako i dolikuje, u dobro posećenoj Galeriji Artget Kulturnog centra Beograd, održano je poetsko veče pod nazivom „Ko izdrži dosadu, dobio je opsadu“ posvećeno Miodragu Miši Stanisavljeviću (1941-2005) a povodom deset godina od njegove smrti.
Učesnici razgovora saglasili su se da je Stanisavljević bio multitalentovana i osobena ličnost. Dugogodišnji prijatelj Stanisavljevića, pesnik i znalac gljiva Ibrahim Hadžić, kroz duhovite anegdote pričao je o njihovom druženju i pokušajima da postanu nezavisni od države. Da se hrane i leče u prirodi i da reše problem proizvodnje električne energije. Obojica su imali razlog da strepe od države koja ne podnosi one koji samostalno misle i žele da žive dostojanstveno i slobodno. Zato su imali dva hobija, odlazak u branje gljiva i na otpade, stovarišta. U prvom je prednjačio Hadžić, u drugom Stanisavljević. Hadžić je posebnu pažnju posvetio činjenici da za pesnika, kojem je posvećeno veče, ne zna skoro niko osim uskog kruga poštovalaca. Dugo se neće roditi pesnik takvog zamaha i programa. Pohvalio je poduhvat izdavanja Stanisavljevićevih Sabranih dela.
Književnik Predrag Čudić podsetio se kako je kao brucoš prvi put video i čuo Stanisavljevića, i kako je bio oduševljen prepoznavši odmah pravog pesnika. Miša je sa neuglednog parčeta papira čitao pesmu Jedan talas ponovo u kojoj poentira sa plavilom za rublje koje postaje kao neko veliko plavetnilo. Taj detalj, to obraćanje pažnje na sitnice koje čine život, taj osećaj za jezik, s kojim se, po Čudiću, možeš samo roditi, to je on prepoznao odmah u Stanisavljevićevoj pesmi i to su potvrdile i naredne godine. Čudić je, kao i drugi, bio posebno raspoložen i nadahnuto je kazivao napamet stihove svog prijatelja. Svi prisutni su ljubaznošću Mišinog sina, Luke Stanisavljevića i Republike, dobili na poklon knjigu Stanisavljevićevih duhovitih kolumni Golicanje oklopnika iz 1994. godine kao i veliki plakat sa fotografijama i odabranim stihovima ovog autora. Poetsko veče završeno je sasvim u duhu onoga kome je posvećeno, uz smeh do suza zbog briljantnih stihova pesme za decu i one koji se tako osećaju Marko Kraljević i Musa Kesedžija koju je izražajno pročitao Luka Stanisavljević. Luka je rekao da kada ova pesma uđe u udžbenike to će biti znak da se nešto bitno promenilo na našim prostorima.
X
XI
PEČURKE (Miša, njim samim)
Mala, zrakasta raspuklina na zemlji prvi je prolećni znak da su pečurke krenule. Pažljivo nožem razgrćem zemlju, nisam se prevario – tu su. Ako čekam da izađu na videlo, neću ih nikada naći, pokupiće ih pijanci koji ih menjaju za rakijštinu, ili će ih pojesti puževi. Prve ulovljenice obrišem komadom somota, posolim ih malo i presne smažem. Prvi prolećni susret sa pečurkama jedan je od retkih svetlih trenutaka u ovim mračnim godinama.
Kada je pre dve godine počela vučja strka oko golog preživljavanja i kada sam prekonoć bio najuren s posla, shvatio sam jednu važnu stvar. Grabežljivci se grabe i otimaju oko sveta poznatog, banalnog. Postoje, srećom, svetovi nepoznatog za kojima se oni ne lakome. Takvi su, recimo, svet pečuraka i svet divljeg bilja.
U siromašnom, poratnom detinjstvu pečurke su mi bile izvor najslasnijih zalogaja i jedan od retkih izvora zarade. Neki kurmaher udesio je da posle pedesetak godina budem na istom. Mada to, ponekad, i ne smatram osobitom nesrećom.
Srbi ne znaju mnogo o pečurkama. Tačnije: oni malo znanja o njima raspršeno je i rasejano; u jednom selu poznaju i beru jednu vrstu, u susednom – neku sasvim drugu. Desetak drugih vrsta, i ukusnijih i obilatijih, ostavljaju puževima. U mojoj Dobrinji brali smo samo dve vrste: mlečnicu i beli vrganj. Prvu smo jeli, drugu smo prodavali zem-zadrugama. Kasnije sam shvatio da smo “konzumirali” jednu bezvrednu, po mišljenju nekih čak i otrovnu vrstu, a drugu, koja je, kako su neki smatrali “kralj pečuraka” – budzašto prodavali jer su komunistički kupci vešto proturali glas da je ta vrsta otrovna i da se otkupljuje “za izradu nekih lekova”. Završavala je, naravno, u skupim restoranima za “novi klasu”.
U Beogradu, kao i u svakom drugom srpskom selu, jede se samo jedna vrsta gljiva – gajeni šampinjoni, u tanjirićima od stiropora. Ukus ambalaže i ukus onoga što je upakovano u nju – jedva da se razlikuje. A samo pet minuta autobusom od centra, na jednom parčetu ponad Dunava, u rano proleće i u jesen, mogu se naći na hiljade kaluđerki, koje na skali jestivosti pečuraka zauzimaju drugo mesto. U zvezdarskoj šumi s proleća se može nabrati nekoliko korpi đurđevača, koje strani pečurkarski sladokusci stavljaju među pet najukusnijih gljiva. Estetičar i mikolog dr Ivan Foht uveravao nas je da na beogradskim obalama Save ima tušta i tma smrčaka (vrlo skupa gljiva, sa afrodizijačkim svojstvima) ali, na žalost, nikad je nisam našao. “Kralja pečuraka”, vrganj, uzbranog u Lipovičkoj šumi Ciganke na Zelenjaku prodaju jeftinije od paradajza.
Ljudi prema pečurkama osećaju neizmernu privlačnost, ali i neizmeran strah. To je donekle i razumljivo. Kobna ljubavna veza sa lepoticom zvanom Amanita phalloides (ime joj ima erotske asocijacije) smrtonosna je: još, naime, nije pronađen protivotrov za nju. Ali, potpuno je nerazumljiv strah ljudi od divljih šampinjona po svemu istih sa onima koji se prodaju u samoposlugama, samo mnogo ukusnijih. Kad god bismo, ove dve godine, kada smo morali da prodajemo pečurke da bismo kupili hleb, povrće i duvan, kod kupaca naišli na takav strah, žena i ja smo pribegavali metodi “pokusnih kunića”: pojeli bismo pred “nevernim Tomama” komad presne pečurke. Kod nekih, međutim, ni to nije pomagalo, mada im je voda išla na usta.
Neko je rekao: “Razlika između jestivih i otrovnih pečuraka jeste u njihovoj sličnosti.” U ovome ima izvesne istine, mada je obično reč o prividnoj sličnosti. Neki ljudi su slični na fotografijama, a u stvarnosti – nemaju blage veze. Rudnjača i smrtonosna bela pupavka mogu se nekim ljudima činiti sličnima. Isto vredi i za lisičarku i zavodnicu (opet jedno ime iz sveta erotike). Ali, uvek postoji neka mala, ali bitna razlika. Rudnjača i u najranijoj fazi rasta ima bledoružičaste listiće, a pupavka – uvek bele. Lisičarka je po boji slična zavodnici, ali lisičarka nikada nema listiće, nego nešto nalik na žilice. Srbima su, međutim, nedovoljne male razlike (kao ona između belog i bledoružičastog). Sofisticirane tehnologije zato ovde nemaju nikakve šanse.
Većina ljudi su mikofobi. Stručnjaci preporučuju da se beru samo pečurke koje se poznaju. Ali, pitanje je kako ljudi znaju pečurke koje “znaju”. (Poklanjam ovu zavrzlamu epistemolozima). Nikada ne možemo predvideti meru nečije površnosti – zato se i pored opreza i iskonskog straha događaju trovanja.
Za razliku od prosečnih mikofoba, neki ljudi jure za pečurkama kao “grlom u jagode”. Sretao sam ljude koji su užagrenih očiju jurili za pečurkama naprosto zato što su videli da i neki drugi ljudi nešto skupljaju, bez ikakvog predznanja, vođeni nekakvom svojom “zdravom logikom”. Kada sam jednog takvog alavca upitao šta skuplja, odgovorio mi je: “Ne znam kako se zovu, ali bele su – ne mogu biti otrovne.” Belo je za njega bio simbol čistote, nečeg “pozitivnog”. “Zdrav razum”, kao i obično, loš je vodič. Beli šešir u svetu pečuraka nije isto što i u starim vesternima. Među belim gljivama ima najviše opakih otrovnica.
Mikologija je oblast teška i pipava bar koliko i elektronika. Ozbiljnog proučavanja i pouzdane identifikacije nema bez dobrog mikroskopa, ogromne literature i ormarića punog raznih hemijskih reagenasa. Običnom zaljubljeniku osim tridesetak najčešćih vrsta koje se relativno lako i relativno brzo mogu upoznati, ostaju i draži i muke susreta sa svakom novom i nepoznatom gljivom.
XII
Milan Milišić: OPČINJAVANJE
(M. Stanisavljeviću)
Da li to štekće šivaća mašina, da l’ pokrov od lišća šije
Da li me vid, sluh i njuh ostavljaju?
Daljine što dosegnuh – ne beste li daleke?
Divljine – ne beste li dovoljno divlje?
Nad drvenim trajanjem stola zastaje tvoja ruka
I kao beli stih krhka lomi se u zglobu
„Završi svoju knjigu, dosta mi je bilo reči“
I odvodiš me u zatvorenu sobu
I potom ležeš tako prilježno, o prljavo opčinjavanje!
Po svu noć dijamantom daha režem okna
Izjutra: izlećem kroz prozor u dvorišta
I da se umijem, pokušavam – vodom!
A nedovršen sonet hrama za mnom kao pseto
Kad god umre jedan pesnik, druga počinje kiša
Dok kujem plan da ti velelepne srušim dvorce
Plaho se runi prah s mog zida i: sve briše!
Ibrahim Hadžić: SAVETI NESTRPLJIVOM BERAČU GLJIVA
(Miši Stanisavljeviću)
Otići ćeš u šumu, pored reke,
Kretaćeš se tajnim putevima,
Pratićeš sluzavi trag puža,
Ugriz voluharice,
I kada se sretneš s neočekivanim nalazom,
Sa strašću jednog nalazača samorodnog grumena
Plemenitog metala, opipavaćeš bledožute
Mirisne plodove
Jablanovače.
Trpaćeš u ruksake, u kese, u nedra,
A zatim, kod kuće,
Sa plenom tihog ulova na stolu
Pisaćeš sporama boje duvana
Pismo osvajaču divljine:
Dragi mikofag,
Sve me vodilo prema uspehu,
I detlić me kljucanjem u truhlinu opominjao,
I belouška me pratila,
I tvoja senka iza leđa.
Uzmi rečnik simbola!
Oskudno znanje klasičnih jezika,
Ali razvijeno čulo mirisa i ukusa.
Ako budeš strpljiv
I bez zle naravi tihe lisice
I tebi će se ukazati gnojištarke.
Ti zasej seme. I kao kobila
Što nosi u utrobi svoju zvezdu i ti se posveti
Punih 12 meseci
Svom porodu
I imaćeš na rečnom sprudu
Odgovor nebeskih tajni,
A u barici
Dragi lik neobrijanog Narcisa.
To su mrežice hifa
U koje upadaš, koje ti mikofob
Podmeće. Još samo da upišeš nalaz
Psilocybe serbica. I zavirićeš u plavetnilo.
Letećeš s hitinskim krilima
Obrnutim levkom prema nebu,
Kojim se putuje
Prema jednom plavom oku.
nastaviće se