Djecimetar
U zemlji Tintirimintiri pre leta
tristatri
živeo jedan kralj.
Zvali su ga Čvrsta ruka,
bio je silnik, srca tvrda,
bio je bahat i rogobatan
i pomalo nemilosrdan.
Uh! Uh! Uh!
I bila jedna guščarica što je sa
puno pompe nosila haljetak od cica
i velike drvene klompe.
Kad je video guščaricu kralj navrat-nanos
oseti veliki ljubavni zanos. Ah! Ah! Ah!
Al’ ona pokaza u više mahova da joj nije stalo
do kraljevih »ahova« baš ni malo.
Kralj je saleće, voli je sve žešće, al’ ona neće
i sve češće neće ni da čuje.
Ni da čuje za starog i debelog kralja. Jer, imala je ona svog kozara
i od njih ne beše lepšeg para nadaleko.
Zato kralj odluči
da postane mlađi, vitkiji, i za njeno oko pitkiji kako tako.
Probao je čarobni nar ali je ostao star.
Probao je veštičji napitak (nimalo, nimalo pitak!)
al’ da l’ je postao vitak veliko je pitanje.
Jednog dana, dobi poruku tajnu: »Želiš li mladost sjajnu
otiđi kriomice do stare vodenice ujedno i valjarice
što sukno i čoju valja
za izradu kraljevskih halja svečanih!«
U gluvo doba, kriomice kralj ode do valjarice
gde nađe kozara Pavla prerušenog u đavla vrlo vešto.
Kralj reče: »Slušaj me, rogati,
učiniću te bogatim.
Ja želim mladost i to trajnu, primeni veštinu tajnu«.
A Pavao reče: »Kroz ove maljeve
propustio sam mnoge kraljeve. Lezi evo ovde«.
Kralj leže…
Kad počeše maljevi po leđima kraljevim,
po leđima kraljevim, po leđima kraljevim
kralj posta mek k’o čoja
i reče: »Guščarica je tvoja!«
Još stoji stara vodenica ujedno i valjarica.
Još žito melje, sukno valja…
A na potoku što je kreće odjekuje pesma pralja
o podmlađivanju kralja.
Tako se to zbilo, pre leta tristatri, u zemlji Tintirimintiri.
A Tintirimintirljani – to svi znaju sa svojim sirotim kraljevima
malčice grubo postupaju.