Djecimetar
Bilo kada, bilo kuda:
Čuda svuda! Čuda svuda!
Uzmem u ruku malo snijega, sklopim prstiće oko njega, i za nekoliko sekundica – nema snijega, ima vode! Šta se desilo sa snijegom, a? Neko bi rekao da su to fizičke pojave u prirodi, a ja kažem: ma šta pojava – čudo!
Bilo kada, bilo kuda:
Čuda svuda! Čuda svuda!
Probudim se ujutro, pružim ručicu da dohvatim medu Mirišljavka, kad tamo umjesto mede leži velika tatina ruka: čeka da ja svoju ruku položim u nju. Tatina ruka je čamac kojim u dobro jutro zaplovi moja mala ruka-beba. Neko bi rekao da je to fizička pojava u tatinoj prirodi, a ja kažem – čudo!
Bilo kada, bilo kuda:
Čuda svuda! Čuda svuda!
Kad ujutro krećem u školu, tačno u pola osam pred našim se vratima okupi kvartet mjaukova. Kvartet mjaukova, to su četiri komšijske mačke koje ujutro dođu da mi zapjevaju i da za to zarade doručak. One spavaju u podrumu, ali čim se okrene ključ u našoj bravi, one kao vjetar dojure pred mene, pa mjao i mjao pa mjao i daj. Ja pružim ruku, a one onim svojim ružičastim njuškicama njuškaju ima li šta, pa te onda onim svojim ružičastim jezicima liznu da bi rekle hvala, pa tek onda uzmu to što sam im donijela. Neko bi rekao da je i ovo fizička pojava u mačkećoj prirodi, a ja, rastopljena kao onaj snijeg s početka priče, kažem – čudo!
Ipak je mnogo ljepše svijet oko sebe i u sebi posmatrati kao nevjerovatnu gomilu čuda nego kao niz fizičkih pojava u prirodi. Ja sam vam prvi član i prvi predsjednik Kluba ljubitelja čuda. Pridružite mi se! Uslov za prijem u Klub je najmanje jedno čudo dnevno. Ja vam u minuti vidim makar dva čuda. Pa vidite sad koliko dnevno čuda vidim!
Čuda ne vidi samo onaj kome je dosadno!