Djecimetar
– Deda, je l’ možemo da idemo u pozorište?
– Možete, kad vam dođu roditelji.
– Ali oni će doći tek uveče!
– A šta vam fali da vi sami napravite svoje pozorište?
– Pa, pozornica, deda.
Napravite vi, blago meni, pozornicu ovde, u dvorištu! Vidi koliko imate prostora! Šta bi neka djeca dala da imaju ovako lepo dvorište?!
Odmah se bacamo na posao! Razvlačimo konopac između dva drveta i preko njega prebacujemo žuti plišani pokrivač iz spavaće sobe. Ispred zavese ređamo stolice za publiku. Iz antrea uzimamo ogledalo za žensku garderobu, a iz kupatila za mušku. U početku kostime biramo polako i pažljivo, ali kako vreme odmiče, gubimo strpljenje i u dvorište iznosimo sve što zahvatimo rukama. Mamine haljine kačimo po okolnim granama, a tatina odela ređamo po zemlji.
– Šešire stavite na Bilovu kućicu i dođite svi do mene! – zapovednički će Dragana – Zorica će biti kraljica, Stela i Saša princeze, Zoran lovac, Marina jelen, Snežana zec. Nenad će biti dvorska budala, Bil poštar, a ja ću biti rediteljka.
– A ja? – prepadnem se da sam isključena iz pozorište trupe.
– Ti ćeš biti… Ti ćeš biti… Ti ćeš biti… Radio! – jedva se doseti rediteljka na moje veliko olakšanje.
Oduševljeno prihvatam svoju ulogu, mada mi baš nije sasvim jasno kako ću je odigrati. Ali ništa ne pitam. Računam, objasniće mi odgovorno lice kad za to dođe vreme.
Trebalo je još podeliti kostime. Dragana je preuzela na sebe i tu odgovornost. Pažljivo razgleda stvari po ženskoj garderobi. Uzima maminu novogodišnju haljinu i daje je Zorici. Istog trena na noge skaču Stela i Saša.
– Zašto si je dala baš njoj?
– Zato što je ona kraljica.
– Pa šta ako je kraljica?!
– Kraljica mora da ima najlepšu haljinu! – objašnjava im Zorica, van sebe od sreće.
– E, to ćemo još da vidimo!
– Tačno! – uključuje se i Marina u raspravu.
– Da nisi i ti možda zainteresovana za haljinu? – podsmešljivo će Zorica.
– Vidiš – jesam!
– Jelen u haljini sa šljokicama?! Svašta! To još nisam videla!
– E, sada ćeš! – poskoči Marina i povuče Zorici kostim iz ruke.
U to se razgoropadiše i princeze te se i one baciše na haljinu. Ali ni kraljica nije od juče. Nogom drži rukav. Što je sigurno, sigurno je.
– Ako može jelen da nosi takvu haljinu, zašto ne bi i zec! – doseti se najednom Snežana, te i ona stavi svoju šapu na drugi rukav.
Šljokice lete na sve strane, pucaju šavovi, svila se razvlači, ali niko ne popušta. Rediteljka poziva na razum i dostojanstvo, ali uzalud. Stvar je otišla predaleko. Svi smo na nogama. Vičemo i svađamo se, a Bil skače i laje. I ja bih da vučem, ali se uzdržavam. Ruku na srce, šta će radio-aparatu svila i šljokice?! Ali kada sam videla da su se i lovac i poštar dograbili haljine, više nisam oklevala. Okovratnik je bio samo moj. Rediteljka nas je razdvajala, a Bil nam je zarivao kandže u leđa. Tako smo se svi zajedno kretali kroz dvorište. Najpre do ograde, pa do kuće, pa oko kuće, onda do garaže, pa skroz na drugu stranu, sve do ruža. E, tu smo stali. Trnje je učinilo svoje. Mi smo bili izgrebani, a haljina dokrajčena. Nastao je tajac.
– Fuj to! – prva se oglasila rediteljka i iz Bilovih usta izvukla izbalavljenu podsuknju. – Predstava samo što nije počela! Svi brzo u garderobe na šminkanje i presvlačenje. Kazna nas čeka tek uveče! Sada mislite samo na svoju ulogu! Dajte sve od sebe. Publika ne sme ništa da zna o ovome. Jasno?! Šta me gledate? Krećite! Na posao!