Djecimetar
Kad nema Nine život je prazan kao čanče bez granula. Bar da je prozor otvoren pa da lajem na prolaznike. Ali nije.
Papuče! Dobra ideja! Cepanje papuča uvek dobro dođe. Hm, ali u hodniku nema nijedne jedine! Sigurno ih je mama Pirišić ugurala u ormarić. Ona samo nešto čisti, pere i posprema po kući.
Vrata od kupatila su zatvorena, znači, ne mogu ni toalet papir da razvlačim po sobama. Grrrrr!
Salama je u frižideru… Čarape u fioci… Jastuci već negde sakriveni… I šta ja sad da radim? Šta?
Ah, kako je dosadno! Da bar mogu da glođem daljinski upravljač, ali tata Pirišić ga drži u kolima. Kaže da je to najsigurnije mesto gde ga Napast ne može naći. Napast, to sam ja. Jedino me on tako zove, za sve druge sam Krca. Tata Pirišić je u svemu poseban.
Loptica! Gde je moja loptica? Ispod kuhinjskog stola? Nije. Na fotelji? Nije. U kutiji sa alatom? Nema je. Sigurno je kod Nine u sobi… U džepu od pidžame? Ne. Iza vrata? Ne. Ispod kreveta? Hm, šta je ovo? Nekakav časopis… Pa to je zanimljivije od loptice. I to sto puta. Hiljadu puta.
Juhuuu! Držim časopis u zubima i trčim kroz kuću. Pa ovo je ludo! Ali uvek može da bude još luđe! Tresem glavom levo-desno i stranice lete po celoj sobi. U ustima mi je ostala još samo naslovna strana. Ako hoću mogu da je pocepam. A hoću. Što da neću. Šapom držim jedan kraj, a zubima kidam drugi. Može ovo da bude i sitnije… I još sitnije… Pretvaram naslovnu stranu u konfete! U milion konfeta. U dva miliona konfeta. Bravo ja! Ima li išta lepše od konfeta na tepihu? Ima, a to je kad se valjaš po tepihu s konfetama.
Da li ja to čujem ključ u bravi? Da, čujem. Nina! To je Nina!
– Dođi! Hajde! – vučem je za pertlu. – Hajde! Požuri! Imam iznenađenje. Veliko iznenađenje!
Ona spušta ranac na pod i kreće za mnom.
– Nina, pogledaj, konfete! Čeka te dva miliona konfeta da se valjaš po njima! Ludo! Skroz ludo! Hajde! Kreći! Evo ovako! Legneš na tepih i kotrljaš se. Malo na ovu stranu… Onda malo na ovu drugu stranu… Nina, ako ti se više sviđa da skačeš po konfetama, može i to. Evo ovako! A nije loše ni kad trčiš, onda konfete lete oko tebe. Juhuuu! Trčanje je ipak najbolje.
Nina stoji. Neće da se igra. Bezveze. Mršti se. Sad još i viče. Ljuta je. Maše mi prstom ispred njuške. To je tek bezveze. Šta li to pokušava da mi kaže? Ništa ne kapiram. A možda joj je krivo što na tepihu ima samo dva miliona konfeta. Za valjanje je potrebno bar četiri miliona. I u pravu je. Skroz je u pravu! Pogrešio sam.
– Časopis mi je tata doneo iz Nemačke. Kod nas nema da se kupi. U njemu su prikazane zmije iz celog sveta. Mene zanimaju zmije… A ti, ti si mi sve uništio! Sve! – viče Nina.
Ko normalan voli zmije? Meni ni gliste nisu drage, a kamoli zmije. Mrštim se i spuštam rep. Kako nekome može da se sviđa ta hladna, gmizava životinja, koja liči na kaiš za pantalone? Kako? Stvarno mi nije jasno!
Nina skuplja preostale stranice časopisa. Premeštam se s noge na nogu i mrdam brkovima. Hm, znači ona više voli ove gmizavce nego mene! Užas! Kako je to moguće? Zmije su ružne. Nemaju noge. Nemaju uši. Nemaju dlaku. Ne laju. I ono najgore, opasne su. Mogu da te otruju, udave, progutaju…
– O zmijama vladaju brojne predrasude, da su ružne, opasne, zle… To nije sve baš tako!
Šta je ovo? Nina mi čita misli.
– Av-av-av – bunim se. Uopšte se ne slažem s njom, ali ona tera po svome. Baš nju briga za moje mišljenje.
– Na svetu više ljudi pogine od groma nego od ujeda zmije. Ako je sretneš u prirodi, samo treba da se umiriš, da ne praviš nagle pokrete i ona će otići.
Neka hvala! Dovoljno što mi buve skaču po leđima, gmizavci mi nisu potrebni. Ako ih ona toliko voli, njoj mogu da šetaju i po glavi. Baš me briga. Kad bi trebalo da biram između zmije i sebe, ja bih, bez razmišljanja, izabrao sebe. Normalna stvar! Kao prvo lepši sam, a kao drugo imam brkove.
Nina se spušta na pod i počinje da plače. Šta je sad ovo? Osećam se sve gluplje. Možda ipak nije trebalo da joj diram taj časopis. Ali bilo mi je dosadno. Zaključa me, ode u školu i nema je satima. Plus svako popodne ide na balet.
Savijam glavu i gledam je krišom. Gledam je i šta vidim? Vidim kako joj iz kose izviruju uši.
– Opa! Kakva poslastica! – kevćem i vrtim repom.
Ako išta na svetu volim da radim, onda je to grickanje ušiju. Naročito njenih. Skočim joj prednjim šapama na ramena i krenem u akciju. Uši su joj mekane kao kifla! Skakućem i malo grickam jedno, malo drugo uvo.
Valjamo se po podu. Nina se smeje. Sad mogu da odahnem. Ipak više voli mene nego zmije. Dva miliona konfeta leti oko nas.
– Juhuuu! – uspravljam glavu i lajem. – Živeo ja! Živela Nina! Živeo život!