Djecimetar
Krokodil jedan otkri sudbu strašnu,
Jer su od njega napravili tašnu.
I ta je tašna na ceni visokoj,
Gospođi jednoj remetila spokoj.
“Tako bih volela, o moj slatki bože,
Tašnu od prave krokodilske kože!”
A njezin suprug, Cvrle iz milošte,
Penzionisani poštar glavne pošte,
Sakupljač značaka i ponečeg jošte,
Uzviknu: “Svih mi belosvetskih pošta,
Dobićeš tašnu, nek košta šta košta!”
Da, Cvrle nije pitao za cenu
Kad god je trebalo usrećiti ženu.
Tako je ona zadovoljna bila
Što ulicama šeta krokodila.
No jednog dana, srećna ništa manje,
Gospođa reče kako njeno stanje
Zahteva jedno tropsko putovanje.
“Tako bih volela, o moj bože mili,
Krstarenje Nilom gde su krokodili…”
A znamo da Cvrle ne pita šta košta
Kada ženi treba ispuniti štošta.
Uzviknu: “Svih mi poštara sa stilom,
Još koliko sutra plovićemo Nilom!”
Istoga se časa spremiše da odu,
I sutradan behu na nilskome brodu.
E, to je bila pravcata idila:
Zalazak sunca nad vodama Nila,
Gospođa vedra, zanosna i čila,
A reka puna stotinama kila
Nilske ždrebadi, nilskih krokodila…
Taman počeše gospođa i Cvrle
Da se onako supružnički grle,
Kad ljuljunu lađa od udara vala,
Zbog čega je torba posred reke pala.
Cvrle zaneme, žena mu takođe,
Uspela nije do reči da dođe.
Bleda u licu ko pekar od brašna,
Posmatrala je kako plovi tašna.
A jedan krokodil iz povorke strašne
Doplovi sasvim, sasvim blizu tašne,
Pa dozva svoja krokodilska čeda:
“Pogledajte, deco, vratio se DEDA!…”