Petrović: Ušće Save u Dunav

Djecimetar

Možda taj Dušan i nije tako loš, ali čim se pomene slovo D, mene uhvati nervoza. To je ono osećanje kad ti dođe da baciš ili razbiješ prvu stvar koja ti je pri ruci. Bar je tako u mom slučaju.

– Srela sam Milicu i Dušana – rekla je mama čim je ušla u kuću.

Ova njena rečenica je bila dovoljna da istog trenutka pogrešim u pisanju. Nervozno sam iscepao list iz sveske, zgužvao ga i bacio nasred sobe. Mama ništa to nije videla, pa je nastavila:

– Mnogo su slatki njih dvoje.

Kada je završila drugu rečenicu, preko sobe je poletela i sveska. Pala je preko lampe.

– Dušan ti je poručio da mu se javiš! Kaže ima neko iznenađenje za tebe! – dovikivala je skroz iz kuhinje.

Zamišljao sam kako mama i Dušan nestaju u živom blatu i samo se čuje ono blop, blop…

– Jovane, ako je tebe sramota, hoćeš ja da ga zovem?

Ovo je bilo već previše. Počeo sam da udaram glavom o sto.

– Šta radiš to? – mama je provirila kroz vrata – Zašto je ona sveska na lampi?

Udarao sam sve jače. Staklena činija je poskakivala na stolu.

– Ko je problem: Milica, Dušan ili ja? – mama je rešila da me uništi.
– Svi! Svi ste problem! – odgovorio sam besno.

I dalje nisam siguran da li me je Dušan pozvao na izlet po svojoj volji ili je u to iznenađenje mama uplela prste. Sve u svemu, ona nas je dovezla do pristaništa i otišla. Mi smo se ukrcali na brod i zaplovili Savom i Dunavom.

Bio je oktobar. Petak. Sunčano i toplo. Milica i Dušan su sedeli jedno pored drugog, a ja sam zauzeo mesto naspram njih. Nisam hteo da im se utrpavam. Pored mene su seli neki klinci. Bili su nemogući. Gurali su se, cerekali, dovikivali, gađali. Došlo mi je da ih pobacam u reku. Na svu sreću, vaspitačica ih je odvela u kabinu. I plus, zatvorila vrata. Kroz staklo sam video da su tamo nastavili da divljaju, ali ih bar više nisam čuo.

Tatin kolega ima troje dece. Dve devojčice, one su još u vrtiću, i jednog dečaka, on je predškolac. Kad odemo kod njih u goste, hoću da poludim. Matorci sede fino u dnevnoj sobi i razgovaraju, a mene zatvore s tom dečurlijom. Otpadnu mi uši od njihovog dranja. Skaču po meni kao majmuni, vuku me za noge i ruke. Penju mi se na glavu. Ali bukvalno se penju! Taj teror teško može da izdrži i zdrav čovek, a kamoli osoba sa invaliditetom. Oni mene toliko izmore da mi se prispava na licu mesta. Kad mama i tata krenu kući, jedva uspevaju da me probude. Tako da mi je dečurlije preko glave. Naravno da mi je laknulo kad je vaspitačica odvela tu hordu klinaca u kabinu. Već sam se prepao da će me smoriti i da ću zaspati na brodu. To bi bio baš blam. Osim toga, hteo sam da uživam u suncu, nebu, rekama, Kalemegdanu, Ratnom ostrvu, Zemunu, splavovima… Ljudi, pa ja sam prvi put bio na brodu! I to zahvaljujući Dušanu. Da budem iskren, on mi je pomogao da se popnem uz stepenice, da otvorim kesicu s grickalicama, da skinem džemper. I ono najvažnije – pokazao mi je mesto gde se Sava uliva u Dunav.

– Jovane, pogledaj! Sava je zelenkasta, a Dunav je smeđ. Tu gde se dva toka sastaju gotovo je prava linija. Vidiš?

– Da! Neverovatno! – prošaputao sam zadivljeno.

I ne samo što sam video nego sam i osetio. Pred mojim očima dešavalo se čudo prirode. Spoj dve reke je nešto tako jednostavno, a veličanstveno, da te tera da plačeš. Nisam verovao šta mi se dešavalo. Gledao sam u ušće Save u Dunav i krišom brisao suze. Bio sam svedok. Kad priroda nešto naumi da uradi, ne može je niko zaustaviti!

iz romana O dugmetu i sreći, Kreativni centar, 2018

Djecimetar

Slon nevaljalac
Životni problemi…
Cvijeće i pčele
Uspavanka
Domovina i država
Ruka ruku neka mije
Muke jednog tinejdžera
Ježeva kućica
Strašan lav
Mala i velika slova
Male i velike životinje
Mala i velika ljudska bića
Male i velike stvari
Priroda i društvo
Selo i grad
Dan i noć
Glup i pametan
Država i domovina
Bolest i zdravlje
Priča o dobrom dječaku
Prehlađena pjesma
Vjetrov prijatelj
Rujan
Kako živi Antuntun
Neke stvari
Listopad
Vitez od banana
Glineni zoo
Tužna pesma
Zmaj: Srda
Ćopić: Pite
Zvrko: Studeni
Evanđelje po Emi
Duraković: Carev slavuj
Nash: Ustajem sad i idem
Petrović: Ah, kako je dosadno!
Zvrko: Prosinac
Zvrko: Siječanj
Isak: Telefon
Aleksić: Džin i sin
Duraković: Palčica
Kišević: Moja mama
Diklić: Plavi kit
Mladenović: Moda, po Uljezu
Duraković: Ja sam drugačija
Veličković: Plastelinci
Petrović: Od trnja do zvezda
Moj deda o pronalazaču bicikla
Begagić: 2stih o 2nošcima
Šarić: Drvo
Fleming: Puna kuća
Stark: Potpis
Kišević: Suha pjesma
Ugrešić: Tramvajska posla
Ivanković: Vegetarijanac
Zenft: Tetka Meri
Bekrić: Jednom, jedan
Milošević: Šumor šuma
Saroyan: Tata, ti si lud
Tešin: Luka kaže
Veličković: Car bumbar
Mravak: Strah
Ivanković: Zauzimam pozu
Antić: Golišava pesma
Zmaj: Patak i žabe
Stanisavljević: Mali pas
Iličić: Tetka žaba
Mladenović: Užasna buka