Djecimetar
– Lepo je što si u mojoj kući – reče otac.
– I meni je lepo što sam ovde – rekoh.
– A sada, hajde da vidimo šta ćemo da gricnemo. Imam nekoliko patlidžana koje sam ubrao sa svojih vreža tamo gore u prednjoj bašti. Imam i malo pirinča i malo maslinovog ulja. Pripremiću lonac piščevog pirinča, kako ja to nazivam, pošto smo sad obojica pisci.
Moj otac ode da sprema piščev pirinač, a ja počeh da razmišljam o priči za koju je rekao da je sad moj posao da je napišem – u šali, naravno, ali ko zna. Možda ću i ja napisati roman, mada nikad nisam mnogo razmišljao o tome da postanem pisac.
Ono što stvarno želim da budem – to je letač. Hteo bih da letim na prvoj raketi na Mesec i o tome sam jednom pričao ocu, na šta mi je on rekao: – Mislim da ćeš leteti.
Možda ću jednoga dana sam uvideti da ne mogu, ali sada to još nisam uvideo.
Želim da budem prvi zemaljski čovek na Mesecu.
Svejedno, možda ću biti i pisac, ako me baš neko pretekne na putu do Meseca, i onda ću imati kuću nalik na očevu.
Ne znam hoću li prvo da se oženim, kao i otac, i da imam sina, a zatim i kćer, i da se onda iselim zbog telefona.
– Ti si se udala za telefon, a ne za mene – rekao je otac majci jednog jutra.
Majka je rekla da ona ima isto toliko prava na prijatelje koliko i on na pisanje. Ona je žena, a ne domaćica. Ona hoće prijatelje i zabave.
Posmatrao sam očeve knjige i pokušavao da zamislim kako je mogao toliko da napiše, kad konačno stigoh na Mesec.
– Šta će ljudi pomisliti kad stignem prvi?
– Prvi, gde?
– Kad stignem prvi na Mesec.
– Verovaće. U trenutku kad budeš prvi čovek na Mesecu, i kad to izađe u svim novinama na svetu, svi će verovati.
– A zašto ne bi verovali?
– Zato što ljudi nikad ne veruju da možeš stići na Mesec dok stvarno ne stigneš. Takvi su ljudi.
– Zar nisi i ti takav?
– Kakav si ti, tata?
– Pa, ovakav sam. Ja ne kažem da ti ne možeš da stigneš na Mesec. Ono što kažem to je: – Zašto želiš da stigneš na Mesec?
– Da budem tamo prvi, naravno! Zašto su se oni momci peli na planinu? Zato što planina postoji! Tako su rekli onima kada su ih pitali. Hoću da budem prvi koji će stići na Mesec, zato što Mesec postoji i zato što još niko tamo nije bio.
– Dobro – reče otac.
– Nikad neću stići tamo, zar ne, tata?
– Zašto misliš da nećeš?
– Šta znači to „eh“?
– Pa, znaš, tata, ja prosto hoću nešto da radim. To je sve. Postaje dosadno.
– Postaje?
– Sigurno da postaje.
– Šta hoćeš da radiš?
– U tome i jeste stvar: ne znam. Zato neprestano mislim na Mesec. Ja zbilja hoću nešto da učinim.
– Naravno da hoćeš.
– Samo što nema šta da se učini. Stvarno mi se čini da nema.
– Pa eto, uvek može da se jede.
Otac donese na sto dva tanjira prepuna piščevog pirinča i mi sedosmo i svojski navalismo.