Djecimetar
PRVI ČIN
Zamak na steni i tame dah
tu zmaj Miroslav, trepet i strah
provodi dane pune besa
bljujući plamen, sve do nebesa.
Jednoga dana u zore cik,
banu sa knjigom profesor Hik.
Nauci odan, ljubazan, mio,
zamoli: Ja bih vas izmerio.
Izvlači metar svijen u krug:
zmaj je trideset metara dug.
Tad sevnu plamen začu se rika
i zmaj proguta knjigu i Hika.
Učinio je to samo iz hira,
iz obesti, iz čista mira.
Mada već proždra sijaset stvari,
knjigu, gle čuda, ne mož’ da svari,
modar u licu, uz grč stomaka,
ispljunu knjigu i učenjaka.
Hik skoči, zgrabi naočare,
bile su dobre, premda već stare,
i istog časa krenu da beži,
knjiga ostade – baš tu zec leži!
Miroslav uze knjigu da lista
i u njoj nađe zmajeva trista,
Ognjen, Plamenac, Vatroslav Prvi,
imena moći, slave i krvi,
a on – Miroslav! Smlavi ga sram,
to nije ime, već pravi blam!
Iscepa knjigu, plamenom sprži
Kako porugu tu da izdrži?
O, sudbo kleta, o sudbo zla,
nisam Miroslav, nisam to ja!
Od besa repom, po steni bije,
jarostan tako još bio nije.
To izazva samo odron kamenja,
ali se time ime ne menja.
Te pade u krevet u bolu svom,
rida k'o dete, ne napušta dom.
DRUGI ČIN
Cvetna livada puna vresa,
tu leptir pohađa školu plesa.
U nežnoj igri vrti se svet,
s ljubavlju leptir dotiče cvet.
Pa s leptiricom kroz vazduh brodi,
lagano okrete valcera vodi.
Tananog sluha i nežne građe,
on pati kad se u gužvi nađe,
pa je od buke i vreve grada,
utek'o da bi šumskog hlada
titraje lake mog'o da prati.
Ah, kad bi vreme sad htelo stati!
No, vreme teče i kroz drveće,
brundavi stari bumbar doleće.
Leptir zakuka: Utišaj kretnje,
ovamo pobegoh od takve smetnje!
Bumbar će na to: Navike nove,
za nekog ko se Jaroslav zove!
Ubledeo k'o list kupusa,
leptir u slabe grudi se busa:
Zar je Jaroslav moje ime,
kad me i zašto kazniše time?
I povuče se tad u samoću,
da pati danju i smišlja noću,
kako sa sebe da skine bruku.
Koga god vidi, skreće u luku,
svakoj bubici s puta se sklanja,
i novi početak nekakav sanja,
kada mu ime, silničko, tuđe,
neće smetati da međ’ svet uđe.
TREĆI ČIN
Jednoga dana zmijica neka
krivuda putem, pa se cereka:
Život zaista zna da se šali,
udesi svakom da nešto fali.
Eno Miroslav vajni je zmaj,
a cmizdri, kuka, priziva kraj,
jer kaže da ga bruka ime,
a leptir bi se dičio njime.
Mada je zmiju slušao kradom,
leptira ta vest ispuni nadom.
Dve je nedelje smišljao plan,
a onda viknu: Jasno k'o dan!
Sa nešto malo hrane za put,
polete, da bi, iscrpljen, žut,
najzad ugled'o mukama kraj,
zamak gde živi dotični zmaj!
Prag je zatrpan belim kostima;
u tu se kuću ne mili gostima.
No, leptir ipak u zamak kroči,
zmaj u krevetu rogači oči,
muku kazuje i usput rida,
ali ga leptir vedro prekida:
Vaš problem mi je odlično znan,
potpuno isti imam i sam!
Zato predlažem da ovog trena –
prosto zamenimo imena!
Isprva zmaju ne bi baš jasno,
sve je oduvek shvatao kasno,
Al’ kad mu najzad u glavi kliknu,
skoči na noge, radosno ciknu.
Leptira grli, ne krijuć’ strah,
da mu sa krila ne strese prah.
Donosi pero i žurno piše,
imena tako zameniše.
Ruku pod ruku – leptir i zmaj,
nađoše priči srećan kraj.